Herojska životna priča Ademole Lukmana: Na stolu nije bilo hrane, morao sam jedem kod prijatelja

Alfredo di Stefano, Ferec Puškaš, Pijerino Prati i Jup Hejnkes. Velikani fudbalske igre. I sada uz njih – Ademola Lukman, kao tek peti fudbaler koji je u finalu nekog Uefinog takmičenja postigao het-trik.

Ni izbliza toliko ime (za Pratija mlađi možda nisu čuli, ali on je bio prvak Serije A, Kupa evropskih šampiona i dvostruki osvajač Kupa pobednika kupova), no to čak i nije ono što najviše bode oči u slučaju Ademole Olajade Alade Ajlole Lukmana. On naime nije trebalo da bude ovde, na tronu. Ili bolje reći, bar ga tu niko nije video.

Sin nigerijskih roditelja, odrastao je u londonskoj oblasti Vandsvort, poznatoj između ostalog i po najvećem gradskom zatvoru u prestonici Ujedinjenog Kraljevstva. I naravno da mu sa takvim pedigreom odrastanje nije bilo idealno.“Uvek te prati taj život u uskraćenom području. Kad bih se kući vraćao sa fudbala, znao sam da nema hrane na stolu, pa bih jeo kod prijatelja. Nisam mogao da odem kod majke u sobu i pitam: ‘Mama, zašto nema hrane?’ Uvek je radila, poslove čistačice. Otac je još radio u Nigeriji. Kada majke nije bilo starija sestra bi me čuvala”, premotavao je film Lukman u Bi-Tijevom dokumentarcu “Južno od reke”.

Južno od Temze naravno. Nije baš da se podrazumeva, ali zna se na koje se delove misli. Na one u kojima imitranti iz radničkih porodica pokušavaju da deci obezbede bolji život. Ademola je na kraju to sam sebi priuštio. Kroz fudbal.

“To što sam ostavljen tako sam kod kuće, značilo je da ću imati više vremena da igram fudbal. Majka me nikada nije pitiskala. Video sam da se muči, ali mi nije nikada pokaziala. Nisam upoznao nekog da ima tako čvrst karakter. Ali te njene muke su u meni probudile onu dodatnu vatru, dale mi gorivo. Taj poriv, taj osećaj da mogu, bila je to ljubav. Zahvalan sam za sve te nedaće. One su me napravile onim što sam danas”.

Od sramne panenke do fudbalske istorije (VIDEO)

Ono što jeste danas ije došlo preko noći. Ademola Lukman nije odrastao u fensi akademijama u kojima se obrazuju najvaspitanija deca. Mada mu je Čarlton mnogo pomogao i na planu obrazovanja. A baš ga je Čarlton prvi snimio još 2013. godine. Njihova U16 selekcija je imala prazan prostor, pa je klub organizovao utakmice protiv timova koji su igrali amaterske lige. Za Vaterlo je igrao tada 16-godišnji Ademola. Bio je za klasu iznad svih drugih na terenu.

U Čarltonu nisu mogli da veruju. Odmah su mu ponudili stipendiju i Lukman je dobio I pomenuto školovanje. U Sent Tomas školi u Pekamu. Kažu da je bio vrlo dobar đak. Naravno da je bio još bolji fudbaler. U novom klubu nisu želeli da izgubi taj prirodan osećaj za improvizaciju, samo su ga učili da ga usmeri, da ono najbolje sačuva za poslednju trećinu terena.

Ademola je i na terenu bio vrlo dobar đak. Brzo je savladavao sve lekcije i već 2017. je prešao u Everton za 8.500.000 evra. Jasan signal da tu ima potencijala, iako je do Premijer lige stigao iz trećeg ranga takmičenja. Njegov put mnogi su poredili sa onim Delea Alija iz MK Donsa do Totenhema.

Proslava sa porodicom (©Reuters)

Samo što je Ali odmah zablistao – istina i brže propao – dok je Lukmanu trebalo vremena da procveta. U Evertonu je davao naznake da bi mogao da izraste u velikog igrača i mada na kraju to nije učinio na Gudisonu uradio je dovoljno da Lajpcig za njega izdvoji čak 18.000.000 evra 2019. godine. Za razliku od nekih drugih igrača, Bundesliga njemu nije prijala. Onda je bio na pozajmici u Fulamu, konačno dobio šansu mada se obrukao sada već čuvenom “panenkom”, pa u Lesteru dodatno podigao nivo igre, ali…

Nekako je uvek nešto falilo. I cena je polako padala sve dok ga promućurni ljudi iz Atalante 2022. Nisu doveli za manje od 10.000.000.

“Imali smo ičoveka u Atalanti (Li Kondžerton, sada šef skauting službe saudijskog Al Ahlija), koji je radio u Lesteru i koji je video priliku da ga dovedemo. Verovao je da bi mogao da nam bude koristan. Ali niko nije mogao ni da zamisli da će ovoliko da napreduje. U Engleskoj nije bio previše plodonosan u završnici. Zato sam ga gurnuo malo napred”, prisećao se Atalantin čudotvorac na klupi Đan Pjer Gasperini.

Kao i obično: pogodio je. Pre dolaska u Bergamu Lukman nije imao sezonu sa dvocifrenim brojem golova. Ni u Čarltonu, ni u Evertou, ni u Lajpcigu, Fulamu ili Lesteru. A već mu je bilo 25 godina. U Italiji – eksplozija! Za dve sezone 30 golova, zaključno sa ovim het-trikom protiv do juče neporaženog Bajera. Na sve to i 16 asistencija.

“Klub i trener su me pogurali u smislu minutaže. Već u prvom razgovoru šef mi je naterao da fudbal gledam malo drugačije. Uprostio mi je sve u smislu onoga što je očekivao od mene. Naterao me je da igrač drugačije. Vrlo sam mu zahvalan… I Bergamo mi daje osećaj smirenosti. Ovo je opušten grad, to mi je pomoglo oko životnog stila. Koncetrisan sam na važne stvari”, komentarisao je sam Lukman.

Vredelo je čekati Boginju! Sveto trojstvo predsednik – direktor – trener dalo svima lekciju

Kapiten Alatante Berat Đimsiti pre meča je govorio da je Boginji potrebna najbolja verzije Ademole. Posle meča su svi shvatili na šta je mislio.

“Gledam to svojim očima na svakom treningu. Teško je igrati protiv njega. Večeras je bio neverovatan”.

Čim je pehar uručen, Ademoli je u naručje potrčala majka. I otac je u međuvremenu stigao. Hrana odavno nije problem.

“Iskreno, zbog ovoga igraš fudbal. Neko kao što je Lukman, fudbalski nomad s vremena na vreme, momak koji je igrao amaterski fudbal, vucarao se po pozajmicama, koji je prošao sveta… I sada het-trik u evropskom finalu. Čudesna priča”, komentarisao je legendarni Piter Krauč, a vrlo slično je razmišljao i još jedan čuveni Englez Džo Kol.

“Dete iz Vandsvorta, koje je igralo u kavezima, igralo ulični fudbal, motalo se po kućama, koje nije imao pravi dom… Ovde ga je pronašao. Voleće ga zauvek. Njegovo će ime će biti izvezeno u klupskoj istoriji. Ovakvi trenuci… O tome se radi. Svaka čast porodici i njemu. Zaslužili su da uživaju u trenutku”.

Sigurno smo da već to rade.