Hajdukovoj agoniji ne nazire se kraj

Zagrebački Dinamo prišio je još jednu pobedu u najvećem hrvatskom derbiju (3:1). Hajduk se u Split sa Maksimira vratio pognute glave, reklo bi se ništa neuobičajeno. Nešto na šta se Majstor s mora navikao, preraslo je u decenijsku realnost. Konačan rezultat govori jedno, igra i utisak drugo, a izjava novog trenera Splićana, Paola Tramecanija, da se neke stvari ne menjaju i da je blizu da upadne u zamku.

Poljud, Split, a može se bez problema reći i gotovo čitava Dalmacija progutali su nebrojano mnogo trenera od početka Dinamovog gospodarenja Hrvatskom. Nisu se čestito ni okrenuli, obišli grad pod Marjanom, a već su upali u klopku poput prethodnika. Sličan scenario lako bi mogao da zadesi italijanskog stratega.

Zavaravanje i želja da realnost izgleda lepša nego što jeste gutaju trenere koji se prihvate posla na poljudskoj školjki. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati javni istupi trenera Hajduka koji su bili samokritični i otvoreno nakon poraza od Dinama rekli da ništa ne valja iako, možda, i nije tako. Gubitnički mentalitet duboko se ukorenio na Poljudu. I to je ono sa čime u Hajduku ne znaju kako da se izbore i stanu na kraj. Nekada je izgubiti derbi bilo neprihvatljivo, a godinama unazad u klubu „sa one strane Marjana“ prelako se mire sa činjenicom da su od Dinama izgubili i pre izlaska na teren. Kapitulacija je potpisana još u svalčionici.

Hajduk je juče na Maksimiru stvarao šanse, ali i promašivao. Izašao da se nadmeće, više puta se našao u završnici i uputio uputio udarac nego što je to ove sezone učinio i protiv daleko slabijih timova u prvenstvu, ali je daleko bio od trijumfa. Kod Paola Tramecanija obrisi igre postoje, ali treba da prevali dugačak put kako bi od Hajduka stvorio respektabilnu ekipu koja će biti konkurentna Dinamu, što već dugo nije. Ipak, napravio je grešku u koracima. Izjavom po završetku derbija neće pobrati simpatije. Nepotrebno bi mogao da navuče sebi okove oko vrata. Kao po automatizmu, treneri Bilih nakon poraza od Modrih ispaljuju pohvale na račun igrača, uvek su prisutni vidljiva želja i napredak, kojeg uistinu nema godinama. Rezultat se ostavlja po strani, a treba da bude polazna tačka. Dinamo je Tramecaniju poželeo "toplu dobrodošlicu" - to je prva lekcija.

“Nezavisno od rezultata, ekipa je napravila dobar korak napred kada je u pitanju građenje igre. Razlog za određene promene u igračkom kadru leži u velikom broju utakmica. Trenirajući ovaj tim, video sam mnogo igrača koji su dobro reagovali, željni su igre. Ovaj dvoboj je bilo lako pripremiti jer se radi o utakmici za koju posebna priprema nije ni potrebna, a ona koja sledi će biti drugačija. Jasno nam je da nema laganih utakmica. Biće potrebno puno da se radi na pripremi tog meča”, rekao je Paolo Tramecani.

Crta će se podvlačiti na kraju sezone, Tramecaniju se ne može suditi nakon dve utakmice na klupi Hajduka i jednih priprema, ali će se u trenutku svođenja računa vrednovati isključivo rezultati, pa će se tek onda osvrtati na pomake u igri i integrisanje igrača iz Omladinske škole, koja je jedna od retkih svetlih tačaka.

(©AFP)

Iz godine u godinu nova garnitura ljudi po dolasku na Poljud najavljuje korenite promene, velika dostignuća, zaokret u klupskoj politici, prekid stagnacije... Razlika je isključivo u tome ko je koliko bio glasan i oštar prilikom izlaganja. Do boljitka nije došlo. Sve ostaje na praznim rečima, pa ne čude ravnodušnost navijača, onog dela koji ne potpada pod najvatrenije pristalice, i pozdravljanje sa titulom do odlaska na zimsku pauzu. Pocupkuje Hajduk u mestu, bori se sa bočnim udarima, upire kažiprstom u rivale, nada se da će mu se poklopiti zvezde, uvesti ga u bonacu, da će se šesnaestogodišnji crni oblaci razići, a bura stišati. Neće. Sve dok se ne okrene unutrašnjim problemima i ne počisti svoje dvorište.

Često su se odgovori za loše rezultate i gubitak titule krili i branili rečenicom da se pored Dinama u neregularnim ushlovima hrvatskog fudbala nije moguće okititi zvanjem šampiona, a onda je Rijeka 2017. godine učinila „nemoguće“. Svrgunla je Dinamo sa trona i pokazala da se pametnim ulaganjima i predanim radom može osvojiti titula. Mnogo toga u hrvatskom fudbalu nije crno ili belo, baš kao ni u ostatku regiona, a da se u najmanju ruku Modrima može biti ravnopravan konkurent ove sezone dokazuju Osijek i Nenad Bjelica. „Ukrali“ su Slavonci rivalu iz Zagreba trenera, iskoristili razlaz dve strane, izladili odnose i sa prosečnim, ali dobro vođenim timom prete da ugroze Zagrepčane.

Dalmatinskog dišpeta nema, iščezao je u Hajduku. O tome najbolje svedoče podaci da poslednjih godina nagrada “Hajdučko srce” češće nije dodeljena nego što jeste i to sa punim pravom. Navijači smatraju da je igrači ne zaslužuju. Razumljivo. Rezultata nema, jedina konstantna i igrač vredan pomena je kapiten Mijo Caktaš, koji je prethodne sezone ušao među 10 najboljih Hajdukovih strelaca. Zlatnim slovima zapisan u istoriju kluba koji će za nešto više do dve nedelje proslaviti 110 godina postojanja. Ugravirao je svoje ime u najteže dane, što dodatno daje na značaju.

Nikola Vlašić protiv Evertona (©AFP)

“Na Poljudu kuca srce Splita”, a Hajdukova žila kucavica bili su i ostali igrači iz njegovog pogona. “Bili tići” su ti koji oržavaju Hajduk i omogućavaju mu životarenje. Mario Vukušić i Mario Čuić stavljeni su izlog, a da nisu doživeli punu afirmaciju. Navijači Hajduka ostaju željni najtalentovanije dece, odlaze već posle jedne ili dve sezone, a pomenuti dvojac krenuće putem Nikole Vlašića, Marija Pašalića, Andrije Balića, Tome Bašića, Ante Palaverse, Karla Letice, Domagoja Bradarića i mnogih drugih koji su doneli Bilima značajan priliv sredstava. Omladinska škola pod nadzorom šjor Bora Primorca proizvela je hrpu igrača za prvi tim. Veliki broj njih izgubio se na prelazu iz juniorskog u seniorski fudbal, neki su neopravdano ostali u zapećku, maknuti bez ikakvog logičnog objašnjenja i izgubljeni u kovitlacu trenerskih zamisli poput Iva Grbića, a tek mali deo igrača uspeo je da se oduži blistavim igrama na Poljudu.

Ništa ne bi ogrejalo Split tako kao povratak naslova prvaka na Poljud. I ova turobna sezona završiće se sa “Ako ne postaneš novi prvak ti”, kao i sve od 2005. godine, a nekoliko nedelja kasnije dok su pripreme u punom jeku “mirisaće na titulu” do novog brodoloma. Dioklecijanova palata pustiće još koju suzu dok u Splitu ne shvate da se kuća ne gradi od krova, da su temelji truli i potkopani, i da za napad na titulu mora da se uspostavi dugoročan sistem. Do tada, ljudima u Dinamu smešiće se brk nakon derbija, Osijek i Rijeka će se pozicionirati i čvrsto usidriti iza Modrih, a igrači će vrteti đir oko Splita i čekati inostrani angažman.

Paolo Tramecani i Mindaugas Nikoličijus tek će spoznati kako je to upravljati brodom koji je odavno izgubio kurs. Prostora za greške od leta neće imati, a do tada skenirati situaciju i utvrditi na koga mogu da se oslone, ali i da uvide koje su greške napravili od dolaska kako kroz dva meseca u novoj sezonu ne bi bili na birou i tražili mirnu luku. Ako su mislili da su je našli u Splitu - prevarili su se. Biser Mediterana jako dugo zapljuskuje nemirno more.