Gubljenje vremena

Ako je borba za titulu suštinski završena jedino logično je bilo da se angažuju svi resursi (logistički, prijateljski, kadrovski, jer novčanih nema) kako bi se doveo trener koji bi imao dovoljno vremena da radi sa ovom grupom fudbalera do kraja prvenstva i onda, kad bi podvukao crtu, predočio ko ima kapacitete da nastavi dalje, kome se zahvaliti na saradnji, a koga dovesti u pokušaju još jednog plasmana u evropska takmičenja. Bio to Žarko Lazetić, Aleksandar Vuković (slobodni na tržištu), da li bi se pokušalo da plaćanjem obeštećenja za Feđu Dudića kako bi bivši strateg kragujevačkog Radničkog dobio zeleno svetlo u Mariboru ili bi se pokucalo na vrata Železničara i Radnika, sa pitanjem ima li šanse da Radomir Koković i Marko Jakšić, kao osveženja u Mozzart Bet Superligi, dobiju šansu na stepenici više to su već nijanse. Suština je da se svi pobrojani bave trenerskim poslom godinama i već imaju u biografiji nešto konkretno vredno pomena.

Ovako, Čakar i Ćetković su suštinski početnici i neka vrsta prelaznog rešenja i maltene svi znaju da će na pozicijama ostati samo do leta. A onda će crno-beli posegnuti za novim rešenjem, ako ga uopšte bude na horozintu.

Navijačima i sportskim radnicima širom Srbije nije jasno što bi se čekao kraj sezone ako je ona u takmičarskom smislu praktično izgubljena. Em je nepravedno prema Čakaru i Ćetkoviću da im se mandat oroči na samo nekoliko meseci (jer, ako im se stvarno veruje zašto ne potpišu, na primer, ugovore na tri godine i onda se ta ideja forsira), em je veliko pitanje da li su oni spremni za nove uloge, pošto su dosad uglavnom bili ili u senci ili van glavne scene, a sad moraju na nju da zakorače u pokušaju da najpre odbrane drugo mesto na tabeli Mozzart Bet Superlige od zahuktale Vojvodine. Jer, prvo Parni valjak ne juri. Ako ga je ikad realno jurio. Na kraju krajeva, Predrag Mijatović je najavio da na leto stiže Španac sa iskustvom osvajanja trofeja na ovim prostorima, međutim, posle niza nelogičnih poteza (smena Srđana Blagojevića, smena Nemanje Jovšića, smena Nenada Stojakovića, promocija Dušana Jovanovića iz omladinaca u seniore) sve je manje onih koji veruju da će se ostvariti ono što je potpredsednik za sportska pitanja najavio. Čak i da se desi, sledeći trener će imati sveka nekoliko sedmica da spremi ekipu za početka evropskih kvalifikacija i otud deluje još manje logično zašto se čeka. Još preciznije, zašto se gubi vreme?

Odgovor bi mogao da bude u klupskom previranju, jer obe strane, oni koji podržavaju Predraga Mijatovića na jednoj i naklonjeni Danku Lazoviću na drugoj čekaju Skupštinu koja bi mogla da razmrsi čvor u rukovođenju, jer u ovom trenutku sujete dvojice čelnika sprečavaju Partizan da funkcioniše. Zato se ne donose strateške već kompromisne odluke. Na zasedanju najvišeg klupskog tela bi dilema mogla da se otkloni i da se konačno izabere pravac u kome će Parni valjak da se kreće. Nevolja je što će dotle proći tri meseca.

Deluje da to vreme crno-beli uzaludno troše. Više na sopstvene obračune, a manje da bi radili u korist Partizana. Otkako je među Predragom Mijatovićem i Dankom Lazovićem zavarničilo početkom decembra klub tone kao da je u živom pesku. Ako to njih dvojica ne vide ili nisu u stanju da zaustave (a vidimo da nisu) onda snose odgovornost veću od Nenada Stojakovića i onu koju će tražiti od Čakara budu li rezultati loši, a tim nije dovoljno pojačan da bi bili bolji.

Jer, problem Partizana nije ko će biti trener sad, neko na leto. Pravi trener. Još je veći što se ne zna ko će biti u klubu posle Skupštine.