Glas razuma Marka Nikolića: Kako da mrzim ljude iz Zvezde? Najviše hoću da ih pobedim, ali tamo su mi prijatelji

Scena za sva vremena: za katedrom bivši trener Partizana, u amfiteatru među desetinama studenata nekadašnji šef stručnog štaba Crvene zvezde. Oslobođeni sujete, u zajedničkoj misiji da mlađariji pokažu kako je moguće spojiti večite zarad opšteg dobra, a da se pritom niko ne ljuti, niti postavlja pitanje, ko govori, a ko sluša.

Možda i kao poziv ovdašnjoj posrnuloj struci da se što češće okuplja. Zarad ozdravljenja. Baš kao što je bilo zadovoljstvo slušati Marka Nikolića skoro 75 minuta i posmatrati Vladana Milojevića kako upija životnu priču kolege.

Gospoda!

„Moramo sami da se organizujemo kad nas niko ne organizuje. Da ne sedimo po kafićima, već da se nalazimo po seminarima. Znam, nije lako, ali da razmenimo mišljenja, iskustva, kako bismo pomogli novim generacijama. Ne u smislu plate ili odnosa sa predsednikom, već stručno. Ja sam imao Antaru i Tumbu, da mi kažu šta misle, čak i kad mi se ne dopada i zbog čega sam bio ljut, ali prespavam i zapitam se da li su u pravu. To je najveća dragocenost. Možemo da se „skupljamo“ i posredstvom interneta, ali direktan kontakt je nezamenjiv“, predočio je, između ostalog, Nikolić na stručnoj tribini „Planiranje i upravljanje karijerom fudbalskog trenera, iskustva i perspektive“, na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje u Beogradu.

Njemu uz bok sedeo je Bojan Leontijević, profesor na predmetu Fudbal, inače nekadašnji Nikolićev saradnik iz prvog mandata u Partizanu, sada sportski direktor Metalaca iz Gornjeg Milanovca. Okupio je još nekoliko trenera, a među njima i – Vladan Milojević.

„U prošlosti smo davali zajedničke intervjue pred večiti derbi (dok je na suprotnoj strani bio Miodrag Božović), jer za mene nema ništa lepše nego da pobedim Zvezdu. Isti je slučaj sa njima, ali... Toliko prijatelja imam na Marakani da ne mogu da im želim ništa loše. Kako da nekog mrzim!? A takva se atmosfera kreira“.

Oko 75 minuta druženja sa studentima proletelo je u zanimljivim opaskama Marka Nikolića. Između ostalog i kako reaguje u stresnim situacijama.

„Zabrinuću se onog dana kad budem radio u sredini bez pritiska. Ako izgubim, a kažem „sve je u redu“, onda karijera pada. Moraš da budeš tamo gde je pritisak kako bi se kretao uzbrdo. Lepota ovog posla je u pritisku, da svako kolo igraš pred 50.000 gledalaca, a ne pred 5.000. Da se za nešto boriš. Ja nisam ljubitelj prijateljskih utakmica, mogu da budu velika zabluda. Odemo u Tursku, igramo protiv sjajnog tamošnjeg kluba, motivacija velika, svi hoće da se prodaju, onda se vratimo da učestvujemo u onom od čega nam život zavisi i – nema nas“.

HOLANĐANI I NEMCI NISU KVALITETNIJI OD NAS, SAMO DOLAZE IZ BOLJEG SISTEMA

Nikolić na treningu Lokomotive (© AFP)

Radio je Nikolić u četiri države, takmičio u ovdašnjem i regionalnim prvenstvima, stigao do Lige Evrope i Lige šampiona i pokazao da snagom volje može da napreduje.

„I ja sam sedeo u istim ovim klupama pre 20-ak godina. Naš posao zahteva veliku strast i ljubav, rad, volju i upornost. Četiri do šest godina edukacije pratilo je rad u mlađim kategorijama Rada, kako bih stekao iskustvo u radu sa decom, jer pomaže u kasnijem radu sa seniorima, iako su različiti poslovi. Posebno je značajno obrazovanje akademskog tipa, kao kamen temeljac za naredne poduhvate. Naši ljudi imaju veliki talenat i sa tim ne zaostajemo ni za kim na svetu. Nijedan Holađanin, Nemac ili Španac nije talentovaniji od vas, samo imaju sreću da dolaze iz boljeg sistema koji im omogućava da se lakše kreću. Ovde ćete dobiti široku bazu i osnovu, a kasnije ćete morati da jurite dodatno znanje – sami“.

Podsetio je Nikolić studente da je posle povrede završio igračku karijeru u 19. godini i odmah počeo trenersku.

„Došao sam u Rad, gde su me znali iz mlađih kategorija, dali mi pretpetliće. Plata – nema. Volontirao sam dve godine, pozvao prijatelje da, takođe, rade bez plate. Dobro se sećam da je moj prvi trening bio na šljakastom terenu na Banjici, sa 60 dečaka i četiri lopte i desetak markera. Sve te navodi na razmišljanje, tera na rešenja. Radomir Antić je govorio da trenerski posao nije ništa drugo do rešavanje problema. Od njih ne bi trebalo bežati, nego se s njima suočavati“. Moja priča je možda i filmska priča. Nesvakidašnja, sa dosta sreće, ali ona se zaslužuje ogromnom strašću onim što radiš. Ovo mora mnogo da se voli. Da se živi, da mu radi u stomaku. Kad mi se prvi put bude desilo da mi se ne ide na trening sviraću kraj. Nekoliko puta sam donosio odluke koje nisu ispravne danas, već na duži rok“.

KAO SAM NEŠTO OSVOJIO, A PREKO PUTA STOLA 100 MEDALJA KOŠARKAŠA I VATERPOLISTA

Velika prednost Marka Nikolića su poznanstva. Ne samo fudbalska, već i sa kolegama iz drugih sportova, poput Duška Vujoševića, Željka Obradovića, Dejana Savića...

„Imam dosta prijatelja u drugim sportovima, od košarke do vaterpola najviše, njihova iskustva su dragocena. Sediš za stolom, kao nešto si osvojio, a preko puta stola ljudi sa 100 medalja sa najvećih takmičenja. Uvek ima šta da se nauči. Kad si na ovom mestu moraš da uradiš apsolutno sve da bi imao prava da se nadaš da ćeš u subotu ili nedelju da zaslužiš zrno sreće. A budi siguran da neće biti naklonosti Fortune ako nisi uradio što je do tebe. Učio sam sam četiri godine italijanski, a kad sam dobio ponudu Lokomotive nisam znao ni slovo ruskog, ali sam učio nekoliko sati dnevno i naučio ga pre odlaska u Moskvu. Bio sam 40 dana gost Real Madrida, zahvaljujući Radomiru Antiću. Tako i danas, sigurno je kroz moje klubove prošlo 20-ak igrača, čak i u Rusiji, njihovi reprezentativci, uvek sam bio otvoren za pitanja, razmenu mišljenja, analize...“

Govorio je i o imidžu. Reakcijama ili odsustvu istih: zašto nekad reaguje burno kad je sve oko njega mirno i kako uspeva da ostane pribran ako sve oko njega „gori“.

„Jedino pitanje na koje nikad nisam znao da odgovorim. To ne može da se nauči. Ne možeš da pripremiš tu odluku, ali možeš da znaš zašto trener ide u neki klub i zašto ga klub dovodi. Imao sam snage da ne prihvatim neke vrlo primamljive ponude, procenio da to nije sredina za mene. Profilisao sam se, a to potvrđuju činjenice, kao trener koji bira klubove čiji su cilj trofeji. A mogao sam da idem u one koji su plasirani od osmog do desetog mesta. Ja sam i danas takav da želim najviše. Kad izgubim nisam ljut na saradnike, igrače, predsednika, medije, već prvo gledam u sebe. Ja ne znam kako izgleda kad se izgubi deset utakmica u nizu. Ne znam kako bih narednog dana došao na trening, ne znam kakav novac da je u pitanju. Podneo bih ostavku odmah“.

Jedna od primera dobrih odluka i prepoznavanja trenutka tiče se odlaska iz Partizana.

„I to posle duple krune. Stvar je iskustva, osećaja i informacija. Svi su bili u čudu. Ne idem u Real, nego u Videoton, uz svo uvažavanje mađarskog kluba. Razgovarao sam sa direktorom pet minuta, bilo mi je jasno da dolazim u tim kome sam potreban koliko i oni meni, da nam se ambicije poklapaju. Pokazalo se ispravnim. Negde moraš da analiziraš, osećaš i imaš informacije“.

Bilo je i rizičnih poteza. Mada, kako odbiti Lokomotivu?

„Takve izazove doživljavam kao najveće. Doći u klub čija se trenerska ličnost graniči sa Bogom, jer su Moskovljani sve pehare osvojili sa Jurijem Sjominom za mene je predstavljalo motiv više. Brzo se situacija okrenula, i tamo smo napravili veliki uspeh“.

Podseća na epizodu koja ilustruje karakter vođe.

„Tokom priprema u Španiji odlučili smo da promenimo formaciju, srpski deo stručnog štaba uvideo je da će to biti dobro, niko drugi nije verovao, govorili su kako nema šanse. Onda smo na prijateljskim utakmicama pobeđivali sa po tri, četiri data gola razlike, a početkom nastavka prvenstva ekipa ušla u najdužu seriju pobeda u istoriji Lokomotive. A nisu verovali. Rezultat ih je ubedio. Sad da ih dovedem ovde i da kažem da stoje mirno – stajali bi. Zato što mi sad veruju“.

Nikolić (© Star sport)

To se zove kreiranje ambijenta. A sve Markove ekipe su disale kao jedna.

„Meni je ovo najlepši posao na svetu. Divan! Pazite, neko radi danas u trafici, drugi idu u rudnik, treći se bave zemljoradnjom, a mi sedimo ovde. I, kao, teško nam!? Trener bi trebalo da bude centralna figura kluba što se neprekidno potvrđuje u praksi bilo koji sport da je u pitanju. Zato su odnosi važni. I to je posao stratega. To nije obaveza koju možeš da završiš danas, već ono što si od prvog dana kreirao u komunikaciji sa ljudima. Odnosi se prave svakim gestom. Spadam u trenere takmičare i zato volim da kažem da ništa ne uspeva kao uspeh. Kad on počne da se događa onda svi počnu da veruju i – kreće“.

Pamti se i danas izjava nekadšanjeg štopera Partizana, koga je Nikolić poveo iz Vojvodine, Branislava Trajkovića kako „šef ne voli pi...“, što opisuje kakve igrače bira u ekipu.

„Nisam voleo da kreiram tim od previše dobrih momaka, da radimo pet, šest dana, da ništa ne prijave, a onda nekog u subotu veče boli glava. Voleo sam obrnuto. Važno je da igrači imaju snažan karakter. Gledao sam u četvrtak Ajntraht – Vest Hem i video 22 bandita na terenu. Ko zna šta bi kod nas rekli za njihovo ponašanje, ali za mene je to hemija. Proces koji se ne završava, ne kažeš danas „to je to“. Zadatak trenera je da pojedince približava, a grupa sama po definiciji želi da se razdvoji. U takvim okolnostima karakteri daju sve od sebe na terenu“.

A kad sa njega siđe trener ponaša se kao sav normalan svet.

„Mora čovek da ima izduvni ventil. Nešto što ga puni, jer su pražnjenja tokom fudbala ogromna. Nekom je to porodica, nekom šetnja, nekom mali fudbal, nekom kafana. Ako nemaš punjač, onda se baterija prazni, a telefon crkava“, slikovit je Marko Nikolić.

POSTOJE TRI FUDBALA

Zanimljivo je Nikolićevo zapažanje kako je najpopularniji sport raslojen.

„Takozvana Superliga već je u Ligi šampuna, deset do 20 klubova odvojenih u svemu od sveta, gde Bajern ima igrače od 600.000.000 evra na klupi, a nije promenio tim. Drugi fudbal predstavljaju najbolje ostale ekipe iz „liga petica“, plus Rusija, Portugal, tu ubrajam Partizan i Zvezdu, varšavsku Legiju, PAOK, Olimpijakos... Možda nekad može da se takmiči sa prvim fudbalom, ali ne može da dođe do finala. Ima i treći fudbal. E, on ne može da priđe nikome. Ljudi u prvom fudbalu su nekim zaslužili što su tamo. Meni kao treneru je mnogo lakše da spremam utakmicu protiv tih timova, jer analiza sve pokaže, za razliku od Ufe, gde nemaš pojma šta će se desiti, jer „divljaju“. Još nešto: što je veći nivo ljudi su pristojniji, normalniji, lišeni nepotrebne sujete, karakteriše ih samo sportska želja za pobedom“.