Generalni direktor Intera: Fudbalska romantika nestaje, Superliga je vapaj za pomoć

Fudbal je na raskrsnici, možda i najkomplikovanijoj u modernoj istoriji. A onu raniju, romantičnu istoriju, zapravo samo njen deo, kada nije bilo toliko novca, samim tim ni problema, mlađim generacijama pokušao je da prenese italijanski novinar Marka Belinaco preko strana knjige "Novi fudbalski ratovi".

"Autor u predgovoru evocira ideju romantičnog modela iz 60-ih, 70-ih i 80-ih, koji danas polako nestaje. I sam sam prošao kroz mnoge promene u evoluciji fudbalskog fenomena. Moj fudbal je počeo na terenima punim blata i piljevine po kiši, s jednim parom kopački, dok danas vrhunski fudbaleri imaju u proseku po 20 pari. Sada pored svlačionice stoje figure i profili koji nemaju veze sa romantičnim fudbalom. Prvo pitanje koje moram sebi da postavim je: Šta je fudbalski tim? Sportski fenomen, a takođe i društveni. To je nešto što sadrži mnogo različitih vrednosti", rekao je prilikom promocije knjige Đuzepe Marota, generalni direktor Intera.

Danas je fudbal, kako kaže "svakako posao, ali i igra u kojoj se doživljavaju kontrastne emocije pobede i poraza".

"Za ovih 40 godina u kojima sam se borio za radikalne promene, prešli smo od fudbala 40-ih, u kojem je zbirka pesama Umberta Sabe bila potrebna da bi se opisao cilj, do dana kada je eksplozija radosti ugušena intervencijom VAR-a, iako je to neophodno sredstvo za eliminisanje grešaka, čak i ako ne može biti savršenstvo."

Marota je istakao da su velika ulaganja neophdona klubovima u Italiji da prežive, dodajući da je pokušaj osnivanja Superlige bio očajnički pokušaj timova da uvedu novi model čiji prihodi mogu da prate njihovu potrošnju.

"Embrion Superlige začet je u Premijer ligi čiji su timovi odmah napustili tu ideju. Ona nije bila ništa drugo nego vapaj za pomoć. Superliga je bila pre svega potraga za održivošću. Ali, u evropskom kontekstu gde svi modeli osim Premijer ligei Bundelige koja ima posebna pravila u pogledu vlasništva, jedva preživljavaju, postoji veoma jaka veza između klubova i navijača. U međuvremenu, Italija, Španija i Francuska su u teškoćama. Ali, sve se vrti oko kvaliteta spektakla. Ako je loš, ne idete da gledate. Za fudbal važi isto kao za filmove ili pozorišne predstave. Plaćate kartu ako postoji emocionalna veza. Vera u tim je dogma, pravi navijač vas prati čak i ako ispadnete iz Serije A. Ali, većina njih su oni koji traže spektakl. Moramo da pronađemo organizacioni model koji uključuje i strane investicije, što je neophodno. Ako stignu velika sredstva za kupovinu klubova, to je zato što imaju gotovinu, koju mi danas nemamo."

Objašnjava razliku između fudbalskih klubova koji su "danas privatne kompanije u javnom interesu" i firmi iz drugih poslovnih sfera.

"Nijedna mušterija ne vrši pritisak na fabrike za proizvodnju flaša ili kolača, a u fudbalu smo podložni sudu svakog vikenda, što dovodi do dve stvari. Tokom 80-ih i 90-ih vlasnici mnogih klubova su zapali je u haos, jer nisu mogli da izdrže pod pritiskom navijača i prodali su veliki deo sredstva da održe korak. Danas, kada bismo 100 navijača pitali da li žele klub koji dobro radi i završi na petom, šestom mestu, ili bi radije tim koji pobeđuje, ali s velikim problemima u budžetu, 90% njih bi odgovorilo ovo drugo. Dakle, nemamo kulturu poraza koje doživljavamo kao tragediju. Kada odete na stadion, tri su moguća rezultatska ishoda: pobeda, poraz i remi. Međutim, ima i faktora koji ne zavise od vas. Jednačina da ako više trošiš, više i dobijaš, važi poslednjih 20 godina. Ali nije uvek ista."

Korporativna struktura fudbala takođe je pretrpela velike promene.

"Nekada je postojao patron, kao što su to bili Berluskoni i Morati, a sada je u igri imovina stranaca. Dakle, potpuno drugačiji poslovni model. Pre su mečevi bili su druželjubivi. Bez podele novca nije bilo svađa, uglavnom se pričalo o regulatornim pitanjima. Danas smo suočeni sa pojavom koja dotiče nekoliko milijardi, pa je zaista teško spojiti 20 'glava'. Suočeni smo sa pitanjem suštine romantizma. Fudbalski klub je danas kompanija za zabavu u kojoj su važni troškovi i prihodi. Ranije su sportski rezultati bili ispred uravnoteženog budžeta."

Prvi operativac milanskog giganta smatra da novac određuje mnogo toga, čak i kada su u pitanju najmlađe kategorije.

"Može da se razgovara o veoma širokom spektru profesionalizma, nedostatku poluprofesionalnosti, odsustvu amaterizma, čak i ako se on pominje. Deca moraju da plaćaju treninge, talenti su raštrkani, pojavljuju se i tamo gde je siromaštvo. Već sa šest godina klinci se upisuju u škole fudbala, a pošto amaterski klubovi ne mogu da opstanu, moraju da naplaćuju te članarine i po 70 evra mesečno deci da bi se ona igrala. Ali, tako talenti nestaju", objasnio je Marota.