Fudbal po Dušanu Tadiću: Dragi su nam Debeli Ronaldo i Ronaldinjo, ali su nam malo dali

Dobri primeri. U sportskom i ljudskom smislu. Koliko su nas samo puta obradovali i(li) pokazali put, zaslužili su da im verujemo.

I da pažljivo beležimo, razumemo i primenimmo reči Dušana Tadića i Aleksandra Mitrovića tokom gostovanja u podkastu Alesto, gde su se dotakli dosta detalja iz bogatih karijera. Doduše, ne i najsvežnijih, pa će navijači Crvene zvezde morati da se strpe po pitanju angažmana bivšeg kapitena reprezentacije Srbije.

Dok se to ne desi, iskusni kreator igre znao je da prenese zapažanja koja bi svima mogla da budu korisna u smislu razumevanja igre.
„Fudbalu manjka lidera i karaktera. Zato je unikat neko ko se pojavi sa izraženim karakterom i crtom vođe. Susretao sam se sa tim dok sam igrao u Holandiji, tamo baš vode računa da u svakoj liniji tima imaju lidere, na kraju takvo opredeljenje pravi razliku“, smatra Tadić.

Nije samo ni do osoba naglašenog ega ili reputacije, već i njihovog odnosa sa nadređenim i(li) potčinjenim u hijerarhiji ekipe.
„Ako imaš lidere u svakoj liniji tima i gajiš dobar odnos sa trenerom, to znači da imaš momke spremne da u tvoju korist okrenu stvari kad je teško. To su one situacije kad trener ne može da te dozove, dovoljno je samo da se pogledate i već znaš njegove zahteve. Milion puta mi se desilo da samo pogledam trenera, nešto mi pokaže i na osnovu mimike znam šta je ekipi potrebno i kako dalje da distribuiram informaciju. To je lančana reakcija, kao kad daješ krv“.

Tadić je taj. Kad je gusto – zove, okuplja, savetuje. Kako god izgledao drugima, nije nadobudan, nego spreman da uči. I za to ima primere sa terena. Jedan od njih je evidentirao dok je sa Ajaksom jurio Evropom i na putu do polufinala Lige šampiona eliminisao Real Madrid.
„Veliki lider je bio Serhio Ramos. Baš je ostavio snažan utisak na mene. Sećam se meča u Amsterdamu, mi ih sabili, uništavamo ih, visi gol, samo je pitanje trenutka kad ćemo ga dati. Čak je Real prestao da igra usled našeg strašnog presinga, svaki čas smo bili u šansi. I taman je Tibo Kurtoa nešto, kao, počeo da igra, kad smo čuli zvižduk Ramosa. Taj njegov zvižduk je trebalo da znači da ostatak ekipe izađe napred, kao da više nema igre, sad će malo da uspori tempo. Baš tako je i bilo“.

O još jednom bivšem prvotimcu Reala, koji doduše nije ispunio očekivanja u Madridu, punih usta je govorio Dušan Tadić.
„Kad je Ze Roberto završavao karijeru bile su mu 43 godine. Sećate ga se, bivši brazilski reprezentativac, neverovatnih dostignuća i sjajnog tela. I sad: poslednja utakmica, oprašta se od fudbala u dresu Palmeirasa, posle silnih trofeja. Pred završni govor uzima neke od pehara, baca ih u korpu, sve medalje završavaju tamo i čuje se njegov glas: „Ovo nije bitno! Važno je šta ostavljam iza sebe, kakav sam primer dao vama, da jednog dana izrastete u prave momke i da nešto naučite od mene“. To se zove fudbalsko nasleđe i to je krucijalno. U tom smislu imate odgovornost“.

Kad smo već kod Brazilaca, objasnio je Dušan Tadić da ga u fudbalu ne impresionira (samo) potez, nego ponavljanje istih.
„Jedna utakmica ne znači da si postao igrač. Kao, okačiš fotku na Instagram i kažeš: „Ala sam majstor, gle kakav sam igrač“. Ne radi se o tome. Nisi majstor tad, nego kad celu sezonu gaziš, kad si konstantan, kad nemaš padova i kad non-stop voziš autoputem, bez zaustavljanja. Zato ljudi traju. Baš zato mi je krivo zbog Debelog Ronalda ili Ronaldinja, stvarno su bili neverovatni igrači, ali smo ih kratko gledali. S druge strane, Kristijano Ronaldo i Lionel Mesi duže traju. Možda su nam prva dvojica draža, ali su nam malo dali, dok su druga dvojica sve vreme tu, konstantno se dokazuju. Ako posle sezone u kojoj su dali 60 do 70 golova na narednoj utakmici ne postignu jedan ispada kao da su loše igrali“.

Naravno da nije tako. I tu se vraćamo na odgovornost klubova, koja je prema momku iz Bačke Topole ključna u oblikovanju talenata i njihovoj edukaciji.
„U Ajaksu je bio Simon Tamata, nekada veliki igrač, strašno krilo, sposoban da fintira. Kad je počeo da se bavi trenerskim poslom individualno je radio sa decom, zato Ajaksovi klinci „motaju“ loptu kao ludi. Jednom me zove da ih pogledam. Kaže, ubacilili smo „Tadić turn“, to je onaj potez koji sam izveo (protiv Reala, op.au). Zapravo, prvi je tako nešto uradio Zinedin Zidan, koji je meni bio idol, i ja fintu počeo da primenjujem zbog Franzuca. Tad Tamata ne priča da je to „Zidan turn“, nego „Tadić turn“. Tako deci ulazi u glavu. Tako bi i klubovi, poput Crvene zvezde, Partizana ili Vojvodine, trebalo da kažu: „Ovo je potez našeg igrača“. Na taj način edukuješ talente i deca posmatraju igrače kao heroje. U tom smislu je edukacija značajna“, poentirao je Dušan Tadić.

MITROVIĆ: PARTIZANOVOJ DECI VIDIŠ ŽAR U OČIMA

Aleksandar Mitrović (Star sport)

Savršen tajming da uključimo i Aleksandra Mitrovića, jer je i on idol Partizanovoj deci koja ovog leta imaju magnetno dejstvo na publiku.
„U Partizanu su gurnuli decu i odmah se podigla euforija. Ti vidiš u tim momcima spremnost da izginu za Partizan, za svaku loptu, da daju sve od sebe. Iako se vidi da nisu fizički i taktički spremni, kad izgube meč, aplaudira im ceo stadion. Vidiš žar u očima, želju da igraju za Partizan, da nose taj dres. To je ono što nam fali, da naša deca dobiju šansu u našim klubovima“, emotovno je govorio Mitrović.

Nastavio je sadašnji golgeter saudijskog Al Hilala da pliva na talasu emocija prema klubu koji ga je stvorio.
„Kad se ostvariš u Partizanu, posle imaš neke druge snove, neka dokazivanja. Ti igrači koji su tu, njihova prva misao je da moraju da igraju za svoju zemlju i za Partizan, Zvezdu, gde su odrasli, čiju školu su prošli. Da bi se to desiloo moraju prvo da se edukuju pravilno, od malena“, zaključio je Mitrović tokom gostovanja u podkastu Alesto.