Fudbal još nagrađuje smisao, znoj i kolektivno pamćenje, a ne marketinške kampanje i potpisane čekove

Al Nasr, čija je vrednost na tržištu 176.000.000 miliona evra, pao je pred Kavasaki Frontaleom, čija ukupna vrednost iznosi skromnih 15.300.000 evra, a razlika je još mnogo veća ako bi računali koliko je novca potrešeno na sklapanje ovakvih timova. Japanski klub, koji nikada nije imao ambiciju da preko noći postane "galaktikos" Dalekog Istoka, pokazao je da ozbiljan rad, jasna filozofija igre i povezan tim često znače više od najskupljih zvezda sveta.

Sličan scenario odigrao se na drugom kraju planete. Inter Majami, predvođen Lionelom Mesijem, Luisom Suaresom, Serđom Busketsom i Đordijem Albom – četvoricom fudbalskih ikona koje su dominirale Evropom – ispao je od Vankuver Vajtkepsa, kluba koji možda nikada nije blistao pod reflektorima svetske pažnje, ali je sagradio stabilnu strukturu oko "radničke" ekipe i skromnih internacionalaca kao što su Srbin Ranko Veselinović, Sirijac Belal Halbuni, Etipljanin sa kanadskim državljanstvom Ali Ahmed, Meksikanac Danijel Rios i Ekvadorac Pedro Vite.

Dok su Inter Majami i Al Nasr ulagali stotine miliona u spektakl, njihovi protivnici ulagali su godine u stabilnost, rad i timski duh. I kada je došlo vreme da se meri kvalitet, teren je pokazao da nije dovoljno potpisati legendu, već treba stvoriti ekipu. Ovi porazi nisu samo sportski šokovi, već i podsetnici da fudbal, uprkos svemu, još uvek nagrađuje zajedništvo, disciplinu i smisao, a ne samo marketinške kampanje.

Ranko Veselinović čuva Lea Mesija

U vremenu kada vlasnici klubova pokušavaju da novcem skrate put do slave, Kavasaki Frontale i Vankuver Vajtkepsi pokazali su da se fudbalska čuda ne kupuju, ona se grade. Jer, nije fudbal samo veština vođenja lopte ili broj pratilaca na društvenim mrežama. Fudbal je kolektivno pamćenje, ponos na grb, neumorna trka za svakom loptom, čak i kad znaš da si manje plaćen, manje slavljen i manje popularan od protivnika.

Kavasaki Frontale i Vankuver Vajtkepsi su upravo to pokazali – da se srce ne meri tržišnom cenom, da se glad za pobedom ne može uplatiti na transfer pijaci. Da poštovanje prema dresu, navijačima i sopstvenom radu nikad ne izlazi iz mode, bez obzira na to što svet sve češće vrednuje naslovnice više od rezultata.

Kristijano Ronaldo, koji je došao da podigne azijski fudbal na viši nivo, ovoga puta je morao da se suoči sa realnošću da jedan tim bez "superzvezda" može da bude pametniji, organizovaniji i gladniji. Lionel Mesi, koji je doneo magiju u Majami, naučio je da, ma koliko bio veliki, ne može sam protiv ekipe koja veruje u sebe više nego u ikonu na suprotnoj strani.

I to je lepota fudbala – najskuplji dres, najpoznatije lice, najduži ugovor... sve to može da padne pred timom koji ima više vere, discipline i zajedništva. Dok se Al Nasr i Inter Majami suočavaju sa neprijatnim pitanjima svojih vlasnika i menadžera, u Kavasakiju i Vankuveru slave ne samo prolazak u finale, nego i potvrdu da fudbal i dalje ima dušu. Da nije sve izgubljeno pred logikom novca. Da još ima mesta za autentične pobede koje mirišu na znoj, trud i emociju, a ne na potpisane čekove.

Možda će Ronaldo i Mesi još mnogo puta zablistati na travi, možda će njihovi klubovi ponovo investirati, možda će marketing pobediti zdrav razum na kratke staze. Ali fudbalski svet će pamtiti ove večeri – kada su tradicija, skromnost i radnički mentalitet srušili kule od stakla koje su se činile nesalomivim. Jer velika imena mogu kupiti naslovne strane, ali ne mogu kupiti pobedu kad protiv tebe stoji ekipa koja igra s jasno definisanom filozofijom i planom igre.

Za sve one koji još veruju da je fudbal više od biznisa, više od transfera sa šest nula i sponzorskih ugovora sa luksuznim brendovima, ove noći su bile pravo malo slavlje. Romantičari fudbala, oni koji i dalje drhte kada vide tim koji gine za svaku drugu loptu, morali su da osete zadovoljstvo. Ne zato što neko želi poraz velikana poput Mesija i Ronalda – već zato što ove priče podsećaju da duh igre još nije prodat na aukciji. Vankuver i Kavasaki su igrali za sve koji se sećaju vremena kada se dres ljubio iz emocije, a ne zbog fotografije za Instagram, što je postalo nova normalnost "navijača" Intera iz Majami i Al Nasra širom sveta. Kada se za klub trčalo do poslednjeg daha, a ne kalkulisalo koliko će izgledati dobro u marketinškoj kampanji sledeće sezone.

I zato, dok su kvazifanovi skidali dresove i zaboravljali rezultate istom brzinom kojom su ih i zapamtili, neki stariji navijači, oni kojima fudbal nije kampanja, već način života, tiho su se nasmešili. Fudbal još nije mrtav. I neće biti dok god ima klubova i navijača koji slave srce, a ne samo slavu.