Fudbal i plusvalenca i pitanje odakle Čelsiju 250.000.000 evra za pojačanja?

Osnovno je da imaš gazdu koji će nemilice da sipa pare kao što to čini Roman Abramovič. A onda i da imaš nekog poput Marine Granovskaje da ume sve to da upakuje tako da Uefa ne posegne za pravilnikom o finansijskom fer-pleju. Istina, opekao se već Čelsi na tom koraku i možda je baš zbog toga naučio lekcije pa sada poteze Plavaca na fudbalskom tržištu anliziraju i najveći ekonomski umovi.

Jer, odakle Čelsiju prostora da u vremenu pandemije troši 250.000.000 evra na pojačanja?

Podsetimo, Plavci su ovog leta već doveli Tima Vernera (53.000.000 evra), Bena Čilvela (50.200.000), Hakima Zijeha (40.000.000), kao slobodne igrača Tijaga Silvu i Malanga Sara, dok se čeka da istrese i 100.000.000 za Kaija Haverca. Prošle sezone su zbog zabrane registracije novih igrača platili samo 45.000.000 evra da otkupe ugovor Matea Kovačića.

Da sad raščinimo sve. Prvo, londonski klub je u protekle dve sezone prodao igrače u vrednosti od 231.700.000 evra. Najviše je naravno doneo Eden Azar (115.000.000), pa Alvaro Morata (57.000.000), a odlazili su za mnogo manje i Mario Pašalić, Ola Ajna, Tomaš Kalaš, David Luiz...

Ono što je ovde posebno bitno je što ta suma od 231.700.000 evra znatno veća u finansijskim knjigama. I tu dolazimo do čuvene “amortizacije“ ili plusvalence kako kažu Italijani. Da pojasnimo: kad se igrač dovodi trošak od te kupovine se knjiži raspoređen na sve godine trajanja ugovora. Kad se prodaje – odmah se vidi u knjigama.

Recimo, Verner je plaćen 53.000.000 i evra i potpisao je ugovor na pet sezona, pa se to obeštećenje u knjigama vodi kao minus od nešto preko 10.000.000 godišnje. Tako da bi, ako bi bio prodat posle tri godine, u finansijskim knjigama pisalo da je Čelsijev trošak na Vernerovu kupovinu iznosio nešto preko 30.000.000.

Hakim Zijeh (©Reuters)

Kad je Marota prodat za 57.000.000, u Čelsijevim knjigama pisalo je da je "vrednost" Španca posle dve njegove godine u Londonu - fudbaleri se vode kao investicija, imovina, dakle imaju vrednost - negde oko 27.000.000 evra, iako je on plaćen 66.000.000. Iako bi dakle na prvi pogled ispalo da su Plavci na Morati izgubili oko 10.000.000 evra, u knjigama čak piše da su oni zaradili oko 29.000.000. Jer dobar deo od onih 66.000.000 evra koliko su ga platili - tačnije oko 37.000.000 - amortizovan je Moratinim odlaskom posle samo dve godine u Londonu, a kad se na to doda i zarada od prodaje... Ništa tu nije nelegalno, fudbalski finansijski sistem jednostavno tako funkioniše.

Tu su dalje i plate igrača, a prema procenama uglednog fudbalsko-finansijskog bloga Swiss Ramble u protekle dve sezone Plavci su na raskidima saradnje sa igračima uštedeli oko 50.000.000 evra, jer im se više ne knjiže zarade Gerija Kejhila, Vilijana, Pedra...

I kad tu sve saberemo – zarade igrača, amortizacija transfera, prodaja igrača – ispada da Čelsi finansijski stoji ne dobro, nego odlično. A ovakvo trošenje pomogla je i Uefa, koja inače dozvoljava klubovima da u trogodišnjem periou prijave minus od najviše 30.000.000 evra, pod uslovom da gazda zakrpi 25.000.000 od toga. Međutim, Uefa je zbog pandemije značajano olabavila sa finansijskim fer-plejom, pa sada monitoring vrši na period od dve, a ne na tri godine. Sledeći izveštaj, onaj za 2021, vodiće računa samo o poslovanju u 2018. i 2019. Ova “virusna“ 2020. neće se ni gledati A izveštaj za 2022. će analizirati protekle četiri sezone, jer će se 2020. i 2021. voditi kao jedna. Što će reći da bi trošak iz ove godine mogao da se prepolovi ako Čelsi ne bude i sledećeg leta poslovao u minusu.

A Čelsi se vratio u Ligu šampiona i ponovo zarađuje ozbiljan novac od TV prava. I tek treba da prodaje Mišija Batšuajija, Tjemuea Bakajoka, Emersona, Davidea Zapakostu, Danija Drinkvotera, možda i Rosa Barklija... Ne sumnjajte da će se naći neko ko će i za njih da potroši ozbiljan novac.