Frenkijeva revolucija ili kako je suspenzija dala smisao Romanovoj ozloglašenoj akademiji

Budimo direktni - odluka o jednogodišnjoj suspenziji rada na transfer pijaci najbolja je stvar koja je mogla da se dogodi Čelsiju posle onog zlatnog doba i vrhunca jednog fantastičnog, istovremeno i trusnog doba na Stamford Bridžu sa Ušatim peharom u klupskim vitrinama!

Posle te magične noći u Minhenu u Čelsiju se više ništa nije radilo planski. Ako se punih devet sezona trasirao put isključivo za pokoravanje Evrope i na istom bili žrtvovani i pregaženi mnogi, u narednom periodu direktorski pul i njima dodeljeni menadžeri radili su samo na kratkotrajnim projektima za ekspresni uspeh. Čak i bez prave zamisli šta se tačno želi. Od podizanja trofeja  Lige šampiona do danas promenjeno je sedam trenera. Odnosno, prosečno jedan godišnje. To najbolje govori u kakvom se haosu nalazio Čelsi. Osvajanje Lige Evrope godinu dana posle Minhena bio je samo poslednji eho nekada velike ekipe.

Pamti se i danas prepričava onaj grafički prikaz iz februara 2019, kada je na jedno mesto bilo posloženo 42 imena i prezimena igrača mahom iz Čelsijevog omladinskog pogona koji se nalaze na pozajmicama širom Evrope. Bio je to samo pokazalj besmislenosti postojanja institucije oformljene oko mlađih kategorija u kojima niko od njih praktično nije pronašao svoje mesto pod suncem. Dolazak Frenka Lamparda promenio je klupske tokove i deca iz Čelsijeve akademije više nisu “trinaesto prase”, već žarište serije od šest ligaških pobeda i spasioci jednog od najuspešnijih fudbalskih kolektiva na Ostrvu u trećem milenijumu. 

Pre svega, u Čelsiju je prvi smislen potez napravljen onog trenutka kada je vraćen možda i najbolji igrač u istoriji kluba - Frenk Lampard. Delu javnosti ovaj potez delovao je suludo, čak kao još jedan pucanj u prazno i potez u pogrešnom smeru. Niti je Čelsi letos bio u situaciji da privuče još neko veliko i izgrađeno trenersko ime, niti je bilo zainteresovanih da se bave obezglavljenim timom, sa Edenom Azarom na izlaznim vratima i bez ikakvih daljih nacrta. 

Gledajući svoj Čelsi u potpunom rasulu, Frenk Lampard zasukao je rukave i prionuo u rovovski posao koji će zahtevati još mnogo truda, ulaganja i rada kako bi se videli dugoročni rezultati. S tim da se naziru konture. Nije Super Frenki letos imao raspoloživa finansijska sredstva da kroji tim po svom ukusu, ali ocenjujući sve ono što je uradio do sredine novembra, novac mu nije ni potreban. Lampard je za četiri meseca stvorio bazu sa deset upotrebljivih momaka iz omladinskog pogona, što je u prošlosti bilo nezamislivo! 

Na desnom beku Ris Džejms, koji sve više pretenduje da zauzme mesto kapitena Cezara Aspilikuete. Štoper novopečeni reprezentativac Engleske Fikajo Tomori koji zajedno s Kurtom Zumom u startnoj postavi još peče zanat, dok je u rotaciji nadolazeći Mark Guei. Kao centralni vezni su oporavljeni Ruben Loftus Čik i znatno mlađi Bili Gilmur, jedan od najboljih u onom meču s Mančester junajtedom u Liga kupu... Nešto ofanzivnije su Mejson Maunt i Kalum Hadson Odoi čiji je uticaj na igru Čelsija sve ozbiljniji, dok je u napadu ispred Olivijea Žirua raspucani Tami Abraham sa sedam golova u minulih pet utakmica u svim takmičenjima! Lampard pod lupom drži još 17-godišnjeg levog beka Ijana Matsena, te njegovog klasića iz veze Faustina Andžorina i već im je dao šansu... Kada se njima pridoda brzonogi Kristijan Pulišić, Čelsi ima potencijal da postane mašinerija koja će vratiti klubu stari sjaj! Ponajviše jer Čelsi ne živi od prodaje najboljih igrača i u žiži dominacije Liverpula i Sitija može da priušti malo vremena da ovu generaciju postavi na stabilne noge i odvede je do zvezda. 

Setimo se kako su stvari izgledale posle derbija s Liverpulom na Stamford Bridžu i pobede Redsa sa 2:1 krajem septembra. Čelsi je već bio uzdrman minimalnim porazom od Valensije na istom mestu samo nekoliko dana ranije, pa je tada zauzimao jedanaesto mesto na tabeli. Nešto ranije Mančester junajted je nezasluženo slavio sa 4:0 iz četiri šuta u gol, usledio je i onaj Superkup Evrope uz poraz od Liverpula na penale. Na to remiji od Lestera i Šefilda doveli su do toga da mnogi pomisle – među njima i autor ovih redova – da ova sezona ne može nipošto da bude uspešna. O, kako nas je Lampardovo prevarilo... 

Jednostavno objašnjenje postoji. Po dolasku u klub Frenk Lampard je na stranu ostavio sve ono što se o aktuelnom igračkom kadru znalo ranije. Svi su kod njega počeli od nule i mogli su da mu pokažu šta i koliko mogu. Tako se, eto, dogodilo da 37.000.000 evra plaćeni, ubrzo i otpisani Miši Batšuaji postane Lampardov džoker s klupe i nova opcija u napadu! Kurt Zuma je posle silnih pozajmica i želje da se zauvek reši Čelsija postao standardni prvotimac. Mateo Kovačić igra najbolji fudbal karijere i savršeno je odmenio Ngola Kantea, a Kristijan Pulišić nakon perioda sedenja na klupi učinio da se u Zapadnom Londonu brzo zaboravi na Edena Azara za koga je kraljica transfer pijace Marina Granovskaja izvukla preko 100.000.000 evra. Veliki uticaj na sistem rada imaju šef omladinskog sektora Nil Bet i njegov pomoćnik Džim Frejzer, koji rade u stalnom dosluhu sa Lampardom i dugogodišnjim prijateljem Džodijem Morisom.

Bet je u klubu od 2002. godine, kada je doveden kao pomoćnik direktora u akademiji, a sada se pita za sve. On je velika pristalica promocije mladih igrača, ali klub nije dosad imao previše sluha za njegove predloge. Upućeni kažu da je on zaslužan za karijere koje imaju Brendan Rodžers, Stiv Klark i Pol Klement, pošto su svi karijere počeli kao treneri mlađih kategorija pod njegovom komandom. Zahvaljujući njemu škola godinama cveta, iako nije dala nijedno veliko ime fudbalu zbog sulude politike rada u Čelsiju. Zbog njega većina školaraca u klubu počinju s razvojem još i pre desete godine života. Primeri su Loftus Čik, Hadson Odoi, Abraham i Tomori – svi oni su počeli sa osam, dok su Maunt i Džejms bili i dve godine mlađi kada su napravili prve fudbalske korake. Frejzera opisuju kao čoveka koga zovete kada treba dovesti nekog talentovanog momka u Čelsi. Zajedno sa timom skauta češlja svaki pedalj Ostrva i Evrope kako bi ono najbolje doveo u Kobam, a njegova radna etika i želja za stalnim napretkom doveli su do toga da Čelsi ima akademiju prebogatu potencijalom. Zbog njegovog uticaja poslednjih godina došli su Andreas Kristensen, Natan Ake i Bili Gilmur.

Zbog njih Čelsi je napravio mnoge važne korake u funkcionisanju mlađih kategorija. Dosta se vodi računa o tome kako se igrači ponašaju i šta rade van terena, često imaju razne kurseve kako bi razvijali svoja interesovanja i radili na tome da im život van treninga i utakmica bude što bogatiji. Čelsi je, to treba istaći, među najboljim klubovima u mlađim kategorijama sa 16 trofeja u poslednjoj deceniji. Samo je bilo potrebno da se nađi pravi model po kojem će određeni broj momaka napraviti onaj sledeći iskorak u karijeri i postati standardni prvotimci. 

Čelsi je danas riznica fudbalskih asova koji imaju važne uloge u piramidi odgovornosti. Petr Čeh, Klod Makelele, Ilario, Karlo Kudićini, Tore Andre Flo, Paulo Fereira, Ešli Kol, Didije Droga, Džo Kol... Svi oni imaju svoje zadatke kako bi Čelsi postao veći nego što jeste. A Lampard je kroz ovaj kvartal izrastao u nešto poput šefa kuhinje, koji svaki put koristi iste resurse kako bi stvorio nova, ukusna jela. Takve su Čelsijeve partije od kraja septembra - po meri pravih sladokusaca. S mnogo duše igra Čelsi, entuzijazma i energije, ima ozbiljan napadački mentalitet i trči se, trči, trči!

U Lampardovoj glavi ne vrti se samo jedna zamisao, već je zajedno s rastom tima pustio mašti na volju i eksperimentisao sa formacijama. Tako smo uz standardnu 4-2-3-1 protiv Valensije i Lila videli nešto što je ličilo više na defanzivniju, klasičnu 5-4-1 formaciju, ali i varijantu sistema 4-3-3 sa Vilijanom i Pedrom (primer utakmica sa Brajtonom) znatno bliži Abrahamu, ponašajući se kao dva dodatna napadača, da bi u onoj pobedi nad Vulvsima Lampard odigrao na 3-4-3 koja u defanzivi ima petoricu pozadi, što je tada imalo dosta smisla gledajući kako je ekipa izgledala nešto ranije. Po bokovima su duvali jaki vetrovi, a štoperi su bili preopterećeni pritiskom napadača. Ta sitna korekcija dala je rezultat protiv Vukova, mada je mladi stručnjak kasnije više nije koristio.

Nahvalio je nedavno Mateo Kovačić svog šefa na sva usta i u prvi plan neprestano isticao njegove liderske karakteristike. Takav je Lampard bio kao igrač – duša tima, motor oko kojeg se vrtela Čelsijeva igra i zbog kojeg klub izvesno ne bi postao to što jeste čak i sa svim Romanovim petrodolarima.
“Lepo je sve ovo što se dešava. Sada shvatam zašto je Lamps bio tako dobar igrač. Njegov mentalitet je neverovatan. To je ono što on želi da usadi nama – napadački, pobednički mentalitet. Osvojio je toliko pehara i zna kako da se poveže sa igračima. Neverovatan je čovek, voli da se šali s nama, smeje se. On je savršen učitelj za nas“, priznao je Kovačić u razgovoru s ostrvskim medijima i dodao:
“Moramo da nastavimo da učimo od njega, da uživamo u njegovim lekcijama. Vidimo da i on uživa s nama, što stvara još bolju konekciju. Sada je momenat pravi, ostavili smo neke teške momente za nama, a ono što dolazi biće pravi test karaktera. Radimo jako. Moramo, jer ovo je Čelsi“.

Ne treba podsećati da je Čelsi donedavno bio među omraženijim fudbalskim instituacijama na Starom kontinentu. Ne samo zbog izostanka šarma na terenu i bezlične, često destruktivne igre koja je ubijala svu njenu lepotu, pa i načina do kojeg je došao do pehara Lige šampiona - valjda je to bila kosmička pravda za Barselonu, sudiju Ovreba, Terijev promašaj u Moskvi... -, već i zbog bunovnog lutanja i traganja za pravim trenerom (Benitez, Murinjo, Hidink, Konte, Sari...), rata igrača sa Murinjom, Konteovog kukanja na direktore i nepravednog etiketiranja Sarija za “neuspešnu“ sezonu iako je osvojena Liga Evrope, te obezbeđen povratak u Ligu šampiona zajedno s trećim mestom u Premijer ligi iza nezaustavljivih sila Liverpula i Mančester Sitija.

Da bismo zaista objasnili način Čelsijevog doskorašnjeg funkcionisanja i fenomen današnjeg sastava, vratićemo se u vreme kada je sve počinjalo...

Kada pomislite na termin “elitna fudbalska akademija“ mnogima verovatno kroz misli prođu čuvena Ajaksova škola ili Barselonina fabrika Masija, utemeljene na vanvremenskim, vizionarskim filozofijama i vrednostima koje se ni danas značajnije ne menjaju i daju kontinuirani rezultat. Negde na suprotnom kraju skale (pre)dugo je tavorila najbesmislenija akademija s prefiksom “elitna“ - Čelsijeva.

Otkako je juna 2003. kontroverzni biznismen i oligarh Roman Abramovič preuzeo klub od Kena Bejtsa za tadašnjih 200.000.000 evra, ozloglašena Čelsijeva fabrika odavno predstavlja mesto gde su najveći biseri dolazili kako bi ili nestali sa fudbalske mape ili dane provodili na pozajmicama po raznim filijalama i prijateljskim okruženjima... Za šesnaest godina Romanove ere na pojačanja je utrošeno bezmalo dve milijarde evra (1.968.880.000 evra), od čega je ozbiljan deo kolača na njegovo insistiranje otišlo upravo na realizaciju transfera brojnih nadarenih igrača u gotovo bahatoj ambiciji da od Čelsija ekspresno stvori rasadnik talenata i tako dobije nepresušan izvor kvaliteta za budućnost, sveže krvi koja će stvoriti šampionski DNK u dobro organizovanom zatvorenom sistemu.

Ideja o podizanju Čelsijeve akademije do visina na kojima su Ajaks ili Barselona se tokom više od deceniju i po neprestano kosila s politikom “win-at-all-costs“ (čitaj: pobedit po svaku cenu), pa su tako iz sezone u sezonu stasavale i propadale generacije potencijalnih asova svetskog fudbala. Od legende popularne simulacije Football Manager Bena Sahara, preko Gaela Kakute, Džeka Korka, Majkla Mansijena, Franka di Santa, Rajana Bertranda, Skota Sinklera, Lija Sojera, do Slobodana Rajkovića, Fabija Borinija, Džefrija Brume, Dominika Solankea, Patrika van Anholta, Džoša Mekihrana, Lukasa Pjazona, Oriola Romeua, Patrika Bamforda, Valasa, Natanijela Čalobe, Sema Hatčinsona, Bertranda Traorea, Torgana Azara, Marija Pašalića, Kristjana Atsua, Kenedija... Svi oni, pa i mnogi drugi prolazili su kroz veštački bildovan sistem s etiketama supertalentovanih, nadarenih ili pak igrača s određenim potencijalom.

Neki od njih ponikli su u Čelsiju, dobar deo ih je doveden iz različitih krajeva sveta, a malo ko uspeo je da se izvuče iz tih surovih kandži hiperprodukcije obojene u plavo i napravi bar solidnu karijeru. Imali bi u Kobamu sve uslove da izrastu u najbolje na planeti. I danas Čelsi važi za sredinu s jednim od najmodernijih trening centara u svakom pogledu. Ali procena svih trenerskih veličina koje su prodefilovale Zapadnim Londonom tokom Romanove vladavine (Murinjo, Skolari, Anćeloti, Konte, Hidink, Sari...), mahom potkrepljena osećajem da bi izostanak rezultata značio i automatski otkaz, bila je da niko ili bar najveći deo njih nije bio dovoljno dobar za prvi tim. Jednostavno im nije bilo dozvoljeno da zablistaju, niti su imali adekvatnu šansu za tako nešto. Tako je klub u kojem je utemeljena ideologija masovnog finansijskog ulaganja zarad postizanja najviših takmičarskih ciljeva - zli jezici bi rekli da se pretvaraju u “plastiku“ - ostao da se razvija na mitu da je Džon Teri Čelsijev diplomac koji je izrastao u igrača svetske klase. Zapravo, legendarni kapiten jedini je Plavac u trećem s takvim statusom i zbog toga su Čelsi, a pogotovo Roman Abramovič bili pod žestokim kritikama stručne javnosti... 

Stvari su neznatno počele da se menjaju u turbulentnoj i potpuno neobičnoj sezoni Mauricija Sarija. Za razliku od njegovih prethodnika, Sari je bar lansirao Rubena Loftus Čika koji je posle “XY“ postao jedno dete Londona i Čelsija s obziljnijom i adekvatnom ulogom. Ruptura Ahilove tetive polovinom maja onemogućila ga je da nastavi kontinuirani napredak i zamalo je upropastila kompletnu sezonu Čelsiju, ali bi po završetku reprezentativne pauze mogao da dobije određenu ulogu i kod novog trenera.

Setićemo se da Čelsi u svojim redovima ima možda i najtalentovanijeg ofanzivnog vezistu na svetu - Kaluma Hadson Odojija. Upravo zbog nedovoljne svesti svih rukovodećih kadrova o kvalitetima izdanaka klupske akademije Čelsi se dugo kockao i umalo izgubio novog reprezentativca Engleske za oko 40.000.000 evra. Da je Bajern uspeo u svojoj nameri da završi ovaj transfer, verovatno bi se u bliskoj budućnosti ispostavilo da bi taj novac bio praktično samo kusur od vrednosti koju bi Hadson Odoi dostigao u naredom periodu i delimično bi se ponovio slučaj Kevina de Brujnea ili Mohameda Salaha, koji u svoje vreme nisu bili dovoljno kvalitetni za Čelsi, da bi u međuvremenu stali u red najboljih na svetu. Nije njihova razvojna putanja ista kao ona talentovanog desnokrilnog ofanzivca, jer pre svega nisu odrasli u Kobamu, već se sličnost njihovih situacija ogleda u tome kakav je konačni proizvod... 

Čelsijevo posrtanje u tom segmentu prestalo je dolaskom Frenka Lamparda. Zapravo, od te sudbonosne zabrane registrovanja novih igrača zbog kršenja pravila u čak 150 navrata za transfere 69 mladih igrača tokom prethodne decenije. Kako ironično, zar ne? 

Zvuči poetično, ali sve ono što je Frenk Lampard pružio Čelsiju kao igrač i put kojim ga je doveo do evropskog vrha sada može da ponovi kao trener. Ono što mnoge plaši jeste to koliko su Abraham, Maunt, Džejms i Tomori stabilni i drže kontinuitet s visokim ritmom! Uz iskustvo koje im pružaju Vilijan, Žoržinjo, Žiru. Aspilikueta i Kante, što olakšava tranziciju celog tima i sticanje iskustva u elitnom društvu. Lampardova vera u mladost i pametna selekcija doveli su do toga da Čelsi postane ozbiljan fudbalski tim, voljen od strane javnosti koja sve to pozdravlja s velikom euforijom.

Uprkos svemu, treba jasno postaviti stvari na svoje i reći da je Čelsi tek na početku. Da je u periodu velike tranzicije i da Lampard ima izvrsnu šansu da napravi čudo. Došlo je vreme kada bukvalno niko oko Stamford Bridža ne želi da Čelsiju bude skinuta transfer suspenzija, jer ovo što se dešava nešto je poput “jednoroga” - postoji samo u bajkama i kada ekipom šefuje Frenk Lampard. 

Zato, neka se njegova bajka pretvori u najlepšu istinitu priču.

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_sN)
Foto: Reuters, Shutterstock