Birati Amerikanca po old school receptu: Uzeti gladnog, željnog dokazivanja, a ne umišljenu NBA zvezdu

Daleko od toga da su samo NBA veterani ti koji su za kratko vreme terali navijače na kratak put od euforije zbog njihovog dolaska, pa do skepse, sumnje i pitanja da li su oni ono što je potrebno ekipi da bi bila bolja. Imali smo lane slučaj Lonija Vokera, momka koji je tokom sedam godina u najjačoj ligi sveta bio igrač rotacije i uloge. Amerikanac je stigao u Žalgiris i zabeležio neke poenterski prilično zapažene partije, koje nisu krunisane pobedama litvanskog velikana, čiji se trijumfalni niz i završio dolaskom nekadašnjeg 18. pika. Često je igrao za sebe, gušio druge, dok je na parketu odavao stav čoveka koji smatra da je najveća zvezda i da je sve njemu podređeno. Epilog toga je da je često umeo da privatizuje utakmice i nije mario za rezultat. Istina, znao je momak iz Pensilvanije da izraste u heroja, ali daleko češće u tragičara, kao što je to slučaj ove sezone u dresu Makabija, gde mu je trener Oded Kataš gotovo otvoreno stavio do znanja da previše pažnje obraća na sebe, individualni učinak i da potpuno zanemaruje timsku igru.

Dešava se i da iskoče u prvi plan momci koji direktno stižu iz NBA, ali to se od njih i očekuje s obzirom na renome, međutim, već sezonama glavnu reč vode oni Amerikanci koji su rano ušli u evropski sistem i naučili da je kolektiv ispred pojedinca i individualnog učinka. Reč je o igračima koji nisu preskakali stepenike, već su karijeru gradili postepeno od samog evropskog dna, slabijih liga, a sve sa ciljem da bi se popeli na vrh i u sam krem igrača na Starom kontinentu. Primera radi, nekadašnji MVP Evrolige i osvajač Alfonso Ford nagrade Majk Džejms je profesionalnu karijeru počeo u Zagrebu, a put do Evrolige ga je vodio preko anonimnih timova Hapoel Galijaje, Pafoni Omege i Kolosa sa Rodosa, da bi se tek posle toga dočepao Baskonije.

Bilo je ovakvih primera dobrano i u beogradskim večitim rivalima. Kevin Panter je igrao i u crnom i u crveno-belom, sezonama važi za jednog od najboljih evropskih bekova, a karijeru je počeo da gradi u Lavriju, kao u ostalom i mnogi američki igrači. Grčki drugoligaš je u orbitu lansirao i današnjeg asa Monaka Alfu Dijaloa, zatim beka Crvene zvezde Tajsona Kartera, kao i ovosezonsko osveženje u Evroligi - Glina Votsona.

Nije potrebno ići u daleku prošlost, jer možda i najbolji primer momaka koji su stasavali kroz evropsku košarku leži u tandemu Crvene zvezde. Nose Kodi Miler Mekintajer i Čima Moneke igru tima s Malog Kalemegdana, a njihove biografije pokazuju da nisu preskakali korake u razvoju, već su se formirali postepeno kao igrači. Organizator igre crveno-belih je redom nosio dresove Levena, Perma, Zenita, Cedevita Olimpije, Partizan Mozzart Beta, Burža, Andore, Gacijantepa, a onda eksplozija. Fantastična sezona 2023/2024 u Baskoniji lansirala je Kodija u evroligašku orbitu i deluje da je Miler Mekintajer u potpunosti sazreo da nosi tim iz vrha Evrolige na svojim leđima.

Čima Moneke (Foto: Guliver/Jakub Janecki)

Isti je slučaj i sa Monekeom. Nigerijskog reprezentativca je put posle koledža odveo u drugu ligu Francuske. Probijao se Čima kroz realtivno anonimne timove Roan, Denin i Kemper i tek onda došao do tamošnjeg najvišeg ranga i Orelana u kojem je zablistao. Bio je to znak da je spreman za najjaču državnu ligu u Evropi, a fantastične igre u Manresi su ga dovele do ostvarenja sna i dresa Sakramenta u kojem nije pokazao mnogo toga. Međutim, usledio je povratak na Stari kontinent, odlazak u Monako, a potom u Baskoniju u kojoj se etablirao kao jedan od najboljih krilnih centara Evrolige.

U kratkoj retrospektivi momaka koji su marljivo ćutali, radili i gradili put od evropskog dna do samog vrha ne može da se ne pomene i Ti Džej Šorts. Hendikep u fizikalijama ga je unapred predodredio da svoju sreću mora da traži dalje od NBA lige i tako je i bilo. Posle završenog univerziteta otisnuo se u Letoniju, što nije baš destinacija o kojoj sanjate kao mladi američki košarkaš. Međutim, pokazao je omaleni plej klasu i izborio prelazak u daleko prestižniju Bundesligu. Razvoj u njegovoj košarkaškoj karijeri pokazuje i to da je sa Bonom osvojio FIBA Ligu šampiona, potom sa Parizom prigrabio pehar namenjen osvajaču Evrokupa, a onda sa istim timom bio najprijatnije iznenađenje prošle sezone u Evroligi. Sada je momak iz Kalifornije u Panatinaikosu, jednom od najvećih evropskih timova, a polako mu sve veću ulogu daje i Ergin Ataman.

Mogli bi u nedogled da se nabrajaju oni koji su krčili put, marljivo trenirali, igrali za mizeran novac i znali da će njihovo vreme doći. To je mentalitet koji je potreban večitim rivalima za ostvarivanje zacrtanih ciljeva. Smer u kojem je poželjno da se ide, jer će ti momci znati da cene poverenje koje im se ukaže i novac koji je uložen u njih. Neće staviti sebe ispred tima, podići nos na prvi povišen ton koji dolazi od trenera, niti igrati za ličnu statistiku, već će slaviti koš saigrača kao da su ga oni dali, a jedina ambicija koja će ih voditi biće glad - ista ona koja ih je krasila od prvog dana u nekoj Letoniji, drugoj Francuskoj ligi ili gde god da su se nalazili.