Dve milijarde evra i 13 godina kasnije... I dalje izvikani "luj viton" među "najkijima" i "adidasima"

Završena je i era Kilijana Embapea u Parizu. Ni on nije uspeo… Kada je i najveći fudbalski sin Pariza digao ruke od istorijske šanse da bude prvi koji je doneo evropsku krunu pred Trijumfalnu kapiju, ne izgleda obećavajuće...

Cela startna postava Borusije Dortmund sinoć je koštala samo 6.000.000 evra više od onoga što je PSŽ platio za dovođenje Kilijana Embapea. Otkako je država Katar preko svojih fondova kupila francuski klub 2011. godine, na transfere novih igrača je potrošeno 1.940.000.000 evra. Tu ne računamo slobodne igrače koji su dolazili poput Lea Mesija, Serhija Ramosa, Đanluiđija Bufona, Dejvida Bekama, Danija Alvesa, Andera Erere, Đanluiđija Donarume, Žoržinja Vajnalduma, Milana Škrinijara... A koštali su poprilično sa svojim faraonskim ugovorima. Ko zna koliko je PSŽ još potrošio na ugovore igrača, dovođenja i otkaze trenerima… Milijarde su u pitanju.

I nije ostvaren konačan cilj zvani trofej Lige šampiona.

Za ceo taj period, PSŽ je igrao samo jedno finale, dva polufinala, četiri četvrtfinala i pet puta je ispao u osmini finala Lige šampiona. Uz zvezde poput Mesija, Nejmara, Embapea, Ibrahimovića, Tijaga Silve, Di Marije, Veratija, Bufona, Lavecija, Ikardija, Pastorea, Ramosa… Na klupama su sedele ozbiljne trenerske glave. Dvojica od njih su večeras rivali u drugom polufinalu Lige šampiona, ali u Parizu nisu dugo izdržali.

Još jedno bolno ispadanje je opet načelo temu opravdanosti katarskih ulaganja na Parku prinčeva.

Istina, PSŽ je u katarskoj eri osvojio dva puta više trofeja (32) nego za celu dotadašnju istoriju (15). Ali sve su to domaći trofeji koji su uglavnom mogli da se osvoje i bez tolikih ulaganja. Nisu im baš bili potrebni Mesi i Nejmar za Kup Francuske. Urađeno je mnogo i na globalnoj promociji i brendu kluba. PSŽ je danas četvrti klub sveta po broju pratilaca na društvenim mrežama. Ima prodavnice u Majamiju, Njujorku, Tokiju… Džet-set likovi su redovni gosti na Parku prinčeva. Klub drži čvrste pozicije u UEFA i EKA. Sve je to doneo arapski novac.

Ali po broju evropskih trofeja nije napravljen korak napred. PSŽ i dalje ostaje na Kupu pobednika kupova iz 1996. godine.

U katarskoj eri, PSŽ je imao razne cikluse. Ibrahimovićev, pa Nejmarov i Embapeov, pa njih dvojica plus Mesi, na kraju samo Embape… I svi su završeni bez evropske titule. Sad kad je izvesno da Embape odlazi na kraju sezone, opet ide priča o novom projektu.

„Ovaj tim je mnogo dao, trudili smo se da sve navijače učinimo ponosnim, pokušali da damo sve od sebe, ali to nije bilo dovoljno. Ne znam da li su bili bolji od nas, ali nema potrebe da ponižavamo protivnika. Po mom skromnom mišljenju, bili su bolji od nas. Svi će to analizirati, ali istina je da su nas jednom ili dva puta napali i dali gol. A mi smo napadali i nismo dali gol. Nemoguće je ovo zanemariti. Ne volim da pričam o lošoj sreći. Ako si dobar, ne pogađaš stativu, to ulazi u gol“, rekao je Embape nakon eliminacije što je mnogima izgledalo kao oproštajni govor.

U obe utakmice su sve oči bile uprte u njega i očekivalo se da bude lider kao u reprezentaciji ali nije dao nijedan gol.

“Pokušao sam da pomognem timu koliko sam mogao, nije bilo dovoljno. Kada govorimo o efikasnosti u šesnaestercu, ja sam prva osoba koje se to tiče. Ja sam taj koji treba da postižem golove i odlučim meč. Kada se to desi, ja dobijam sve zasluge. Kada nije, moram i da preuzmem krivicu. Nemam problema s tim“.

Bez njega će PSŽ opet morati da traži novi stil i identitet. Godinama je bio prva zvezda tima i njemu je sve bilo podređeno. Čak i kada su Nejmar i Mesi bili tu. Bez njega će to biti potpuno druga priča. Možda bolja, ali možda i lošija. Ipak je reč o najvrednijem igraču svetskog fudbala i igraču predodređenom da bude najbolji na planeti. Takav igrač se ne nadoknađuje tako lako… Iako PSŽ ima neki pravac kojim želi i mogao bi da ide bez Embapea.

“U ove dve utakmice smo pokazali mnogo pozitivnih stvari. Na početku sezone niko nije verovao u nas da ćemo dogurati ovako daleko. Ovo je novi projekat sa novim trenerom i mnogo promena”, rekao je kapiten Markinjos.

Priča o novom projektu se po ko zna koji put priča na Parku prinčeva kada dođe do eliminacije iz Lige šampiona. Markinjosove reči vrede do neke granice. PSŽ jeste mnogo toga promenio u poslednje dve godine ali nema baš mnogo argumenata za izgovore o simpatičnom autsajderu koji je podmladio tim i nije favorit. Otkako Luis Kampos u poslednje dve godine ima veliki uticaj kao glavni čovek za sportsku politiku, PSŽ je napravio zaokret. Uglavnom je ulagao u mlade igrače poput Vitinje, Mendesa, Solera, Ekitikea, Mukijelea, Barkole, Lija, Ramosa, Ugartea, Kola Muanija…

Jeste podmlađivao ali je plaćao kao da dovodi najveće zvezde. A kad nešto plaćaš papreno, onda valjda očekuješ i maksimalne rezultate. Samo prošlog leta je PSŽ na pojačanja izdvojio 400.000.000 evra! U poslednje dve godine, ukupno 600.000.000. Verovatno samo PSŽ ima luksuz da mu sinoć na klupi sedi napadač od 95.000.000 evra (Kolo Muani) i da uopšte ne uđe u igru. To su sve činjenice koje bi na Parku prinčeva rado zamaskirali pričom o novom projektu.

“Naša budućnost je svetla. Sa najmlađim timom u Evropi gradimo dugoročni projekat”, ljutito je sinoć komentarisao Luis Enrike.

Ni on nije napravio najveći uspeh u trenerskoj karijeri sa novim projektima i mladim igračima već se naslonio na temelje Gvardioline Barselone i osvojio trostruku krunu. Kada je pokušao da podmladi reprezentaciju Španije i započne novi projekat, to se završilo neslavno eliminacijama od Italije i Maroka.

Istina je da PSŽ i Enrike nisu bili miljenici sreće u dvomeču polufinala, da su šutnuli 45 puta i šest puta pogodili okvir gola, ali je istina i da su pre toga jedva prošli grupu sa Borusijom, Milanom i Njukaslom protiv kojeg su imali ogromnu sreću. Imali su isti broj bodova kao Milan koji je završio u Ligi Evrope.

Videćemo kakav će biti odgovor kluba na odlazak Embapea. PSŽ više nije tako neodoljiva sredina kao što je bila prethodnih godina. Sve je više igrača - Belingem je najbolji primer - koji biraju ponude drugih klubova, tradicionalnih sila evropskog fudbala. Naravno, mnogo novca i može mnogo toga. Samo je pitanje kako će Katarci da reaguju ovog leta. Lov na klempavi pehar neće biti prekinut.

Mančester Sitiju je trebalo 15 godina da ogromna ulaganja kruniše evropskom titulom. Pep Gvardiola je čekao 10 godina na finale i 12 godina novu titulu u elitnom takmičenju. Velikani poput Ronalda ili Ibrahimovića nisu nikad osvojili prestižno takmičenje ali to im uopšte ne umanjuje karijere. Liga šampiona se ne osvaja tako lako…

Ipak, PSŽ je u malo drugačijoj situaciji. Klub sa Park prinčeva je jednooki džin u zemlji slepih kada se govori o domaćim takmičenjima i ne mora da se iscrpljuje svakog vikenda poput klubova iz Engleske, Španije, Italije, Nemačke… Liga im je slabija i konkurencija siromašnija pa se obično prošetaju kroz prvenstvo. Zato je pritisak dokazivanja na najjačoj sceni još veći.

Šta god oni pričali i pokušavali da skinu pritisak, niko ih ne doživljava tako. Dok god troše ogroman novac, biće izvikani “luj viton” širom evropskih stadiona među tradicionalnim “najkijima” i “adidasima”.