Dobro došli na stadion Siniša Mihajlović

Ima ona stara o dva Srbina i tri političke partije. I ona da bi, da se raspiše referendum o uvozu smrtonosnog virusa u Srbiju, blizu polovine glasalo "za". Tek tako, iz inata. Ima ona kovačevićevska o podeli Srba na Srbe; stigao je veliki dramaturg do 20, pa se rastužio i tu stavio tačku, a mogao je da tera i do 200.

To koliko umemo da budemo nesložni nekako najčešće dođe do izražaja kada treba dati ime nečemu. Mostu, ulici, autoputu, vozu, fabrici. Svako ima svoju ideju, nikome se ne sviđa ono što je nametnuto, pa se još bune da ih niko ništa nije pitao...

Možda je bilo potrebno da se desi jedna velika smrt – a smrt je, znamo to, velika onoliko koliko je veliki bio život koji joj je prethodio – pa da nas ujedini.

Ne znamo koliko je ozbiljna ideja o kojoj je ovih dana govorio i državni vrh, baš kao što ne znamo koliko je ozbiljno isplativo da Srbija dobije nacionalni stadion, i to daleko od centra njenog najvećeg grada, ali deluje kao nešto iza čega bi svako mogao da stane.

Onako, s podignutom kragnom.

Nema ništa logičnije nego da se nacionalni stadion, kakav god da bude i odakle god da šljašti, nazove po Siniši Mihajloviću.

Da li je u istoriji fudbala na ovim prostorima bilo većih igrača? Nesumnjivo. Da li je bilo boljih trenera? Jeste, i neka je prokleta bolest koja nas je sprečila da saznamo da li bi možda on stao uz rame i njegovom čika Vuji, i Antiću, i Miljaniću...

Ali niko od stotina i hiljada momaka u koje su se klele jugoslovenske i srpske generacije nije bio toliko kao mi.

To ga, ponavljamo ako treba, samo po sebi ne čini najvećim. Ali ga čini najviše našim, zbog čega je razumljiva ta ogromna tuga što već danima ne jenjava, kao poslednji udarac jedne ružne i ratne godine, godine koju ni Mundijal nije uspeo da spase.

Siniša Mihajlović je bio baš onakav kakav je bio njegov narod (i onaj drugi njegov narod, po majci, takođe). Ne onakav kakav bi njegov narod želeo da bude, nego baš takav kakav jeste. Sa svim svojim vrlinama i manama.

Siniša je bio, pardon, Siniša je čovek kojeg sudbina nije mazila – od malena, pa zaključno sa okrutnim završnim udarcem – i onaj koji bi se na tu sudbinu zaleteo nogama napred i izbio joj vazduh iz ogavnog stomaka.

I veliki borac protiv nepravde i onaj koji deluje toliko pošten u svetu prevare i beznađa da ga drugi smatraju naivnom budalom.

Život je divna stvar...

Božija levica

Nekada previše prek, nekada toliko nagao da dovede i sebe i druge u probleme, nekada toliko zadrt da okrene i one koji ga cene protiv sebe, ali tako ti je to kad ideš srcem, a mozak ako će da se priključi, neka polako razmisli o tome, ima vremena.

(Zar to nije kroki jednog Srbina?)

Nekada prgav toliko da bi rođenog brata uhvatio za gušu, samo da bi već narednog minuta sa njim pevao, u zagrljaju, pijan od života i od dobrog vina.

I onaj ko zna kada treba da digne tri prsta i zaurla himnu, ali koji nije nacionalista i to nikada ne može postati. Ne, ne samo zato što je "parlovljevski" bio prvak sveta, tako je lako; nego zato što je previše slobodan i slobodouman, zato što je preveliki čovek da bi mogao da bude nacionalista.

Znali su to i njegovi Talijani, otud onih 14 stranica u Gazeti i 16 stranica u Korijereu, otud dovoljno suza od Đenove do Barija, preko Rima do Bolonje, pa ukrug, u svim gradovima koje je dodirnuo, koji su njega dodirnuli, otud je u drugi, ma u treći plan, palo i finale Svetskog prvenstva.

Znali su to i njegovi Hrvati, otud su i tog dana kada su bili najsrećniji umeli i morali da stanu i prozbore koju o velikom Siniši.

Znali su to svi na Balkanu, otud su tog dana zaćutali i Srem i Srijem.

Za jednog čupavog derana, za jednu tvrdu glavu, za jedno veliko srce, za jednu napaćenu, dobru dušu.

Ima li onda išta prirodnije nego da se kroz koju godinu, baš, eto, iz njegovog Srema i Srijema, začuje: "Dobro došli na stadion Siniša Mihajlović..."?

Tamo bi se stvarale neke nove legende, makar nijedna ne bila kao ona "Mihajlović u sredinu". Tamo bi se glasno pevala himna koju je toliko voleo da nas je pomalo nervirao, i ne bi se zviždalo nijednoj tuđoj, jer on to ne bi dozvolio. Tamo bi se vodile krvave bitke 90 minuta, a onda bismo se posle toga setili da smo braća i da smo ljudi.

I samo bi nekada, možda kada na tom stadionu nema nikoga, kada ga napusti i poslednji posetilac (i pokupi sve za sobom, jer ne bi da se zameriš čoveku po kojem stadion nosi ime), samo bi se odjednom, tamo iz pravca Slavonije, podigla oluja, zašuštao bi vetar brzinom od 140 kilometara na sat, i puklo bi odnekle kao kad se probije zvučni zid.

I mogao bi, samo ako se potrudiš, da čuješ eho one stare reklame koju si zapamtio jednako kao svaki njegov gol i svaki njegov klizeći: "Ja sam Siniša Mihajlović, dobro došli u Srbiju..."