Dnevnik Atletikovog uspeha: Čolov DNK, gromada Savić, Pistolerov začin, anđeo i demon Korea i MVP Ljorente

Tokom poslednjih 40 godina Atletiko Madrid se triput kitio šampionskim lovorikama. I u svaki taj pohod na titulu sebe je utkao Dijego Simeone. Davne 1996. godine držao je ključeve veznog reda zajedno sa Viskainom. Bezmalo dve decenije kasnije podigao je trofej uprkos zastrašujućoj moći Real Madrida i Barselone. U subotu popodne trofej je podigao jer je Atletiko bio najstabilniji od tri konkurenta, uz veliku zahvalnost ljudima iz Barselone zbog gluposti za koju nema logičnog objašnjenja. Atletiko je ponovo taj koji stavlja tačku na duopol dva najveća kluba u Španiji s idejom da uspostavi višegodišnji kontinuitet.

Čolovo osmo čudo! Tako se u najkraćim crtama može opisati sve ono što je Dijego Simeone uradio ne samo ove, već otkako je došao u Atletiko Madrid i potpuno mu izmenio DNK. Koliko se sada ljudi samo osmehuje zbog onih reči Kikea Sančeza Floresa koji je po osvajanju Lige Evrope i Superkupa 2010. izgovorio da će "proći bar 40 godina dok Atletiko ne ponovi isti uspeh", ne znajući da će ubrzo posle njega doći temperamentni Argentinac koji je to isto uradio za samo šest meseci! Bio je to svojevrstan temelj za stvaranje nove Atletikove dinastije.

Subota, 21.00: (2,10) Mančester Siti (3,20) Čelsi (3,80)

Ova titula sama po sebi ima dodatnu težinu jer je došla samo dve godine pošto su u klubu rešili da okrenu novi list i započnu potpuno novu priču. Iz Madrida su otišli gotovo svi nosioci igre. Antoan Grizman je prodat Barseloni za 120.000.000 evra, Lukas Ernandez u Bajern za 80.000.000 evra, Rodri je završio u Mančester Sitiju za 63.000.000... S njima su zbogom rekli i svi nosioci odbrane - Dijego Godin, Huanfran i Filipe Luis su otišli bez evrocenta obeštećenja, a Dijego Simeone je praktično morao sve da gradi ispočetka. Ko bi rekao da će upravo ovi događaji dovesti do stvaranja novog šampionskog poretka?

Atletikova šampionska sezona počela je odlukom Tomasa Partija da prepliva Lamanš u poslednjem trenutku tražeći slavu na Ostrvu. Posle onih 6:1 protiv Granade i debija iz snova Luisa Suareza s dva pogotka i asistencijom usledila su dva remija bez golova na gostovanju Ueski i kod kuće protiv Viljareala. Rohiblankosi kao da nisu znali šta žele da budu kada porastu. Ekipu su i dalje proganjali duhovi prošle sezone. U jeku potpunog renoviranja Atletiko je prolazio kroz suviše velike amplitude s formom što je dovelo do toga da u trenutku prekida sezone zbog pandemije virusa korona bude šesti na tabeli. Po vraćanju fudbala u kakvu-takvu normalu Atletiko je uspeo da se popne do treće pozicije, ali niko u tom momentu nije mogao da ga vidi na šampionskom postolju deset meseci kasnije.

Stefan Savić (Foto: Reuters)

I sam Dijego Simeone priznao je da je klub u takmičarskoj 2019/20 bio u tranziciji. Godinu dana sazrevanja bilo je dovoljno da Čolo posloži stvari na svoje i dobije baš ono što je zamišljao. Stefana Savića kao komandanta odbrane, Luisa Suareza s golovima koje Alvaro Morata i Dijego Kosta opterećen povredama nisu mogli da donesu. Markosa Ljorentea kao verovatno najkorisnijeg igrača kompletne sezone u Primeri, strašno važne role Anhela Koree i Janika Fereire Karaska, te Kokea i Jana Oblaka kao dva motora i najbliže Čolove ljude. Upravo je to miks kakav je Dijego Simeone želeo kako bi napravio još jedno čudo i sezonu završio ispred Reala i Barselone.

Stefan Savić je izrastao u neočekivanog lidera Atletikove odbrane. U trenutku kada su svi gledali u Hozea Mariju Himeneza kao prvo ime defanzivnog bedema. I nepunih godinu dana pošto je Felipe bio gotovo nedodirljiv. Crnogorski reprezentativac je u Atletikovoj šampionskoj sezoni bio daleko najbolji, najstabilniji i najkonstantniji defanzivac i Dijego Simeone je u njega imao bezrezervno poverenje. Pošto je ostavio sve probleme sa povredama iza sebe, Savić se izdigao iznad gotovo cele Primere i postao ključni igrač odbrane. Kao desni štoper u formaciji sa trojicom pozadi otključao je potencijal Kirana Tripijera koji je mogao slobodno da šparta po desnom boku i izvuče najbolju sezonu dosadašnje karijere. Savić je u međuvremenu postao jedan od kapitena Atletika, a svojim karakterom i temperamentom držao je ceo tim na okupu.

O putu koji je Luis Suarez prošao od kraja prošle do kraja ove sezone mogao bi komotno da se napravi film. Način na koji je prošlog leta oteran govori više o tome kakav je klub postala Barselona, nego da je Pistolero prevaziđen i star. Kao neko ko je sezonu ranije zaradio blizu 30.000.000 evra bruto plate jasno je da je odluka o prekidu ugovora doneta u pokušaju da se ugasi finansijski požar, ali je urugvajska vedeta zaslužila lepši rastanak. Taj telefonski razgovor sa Ronaldom Kumanom od 30 sekundi u kome mu je saopšteno da je bivši srozao je Barselonin ugled, a Suareza doveo u situaciju da Kamp Nou napusti na sporedni izlaz, kao da se radi o apsolutno nebitnom faktoru, a ne jednom od najboljih strelaca novije klupske istorije i čoveku odgovornom za sve uspehe otkako je stigao s Enfilda 2014. za 82.000.000 evra.

Luis osvetnik: Barsa me nije cenila, patila je cela moja porodica

Ponašanje doskorašnjeg predsednika Đosepa Marije Bartomeua, skrivenog iza leđa novog trenera i bez minimalne pristojnosti da se suoči s neprijatnim raskidom predstavlja “vrhunac“ njegovog šestogodišnjeg boravka na najvišoj funkciji u kojoj je Barselonu doveo na prag finansijskog kraha. Luis Suarez sada živi najlepše fudbalske snove i zbog svega toga potpuno je jasno zbog čega je onako plakao tokom šampionskog slavlja i koliko mu značila ova titula. Izbacio je iz sebe sve negativne emocije koje su se verovatno skupljale u njemu otkako je otišao sa Kamp Noua. Veliki je šampion.

Markos Ljorente (foto: Reuters)

Da li je Markos Ljorente najkorisniji igrač sezone? Kada imate vezistu koji je sezonu završio kao najbolji asistent i među deset najboljih strelaca lige, imate luksuz za takvu konstataciju. Atletiko je pronašao najbolju verziju odbačenog sina Reala koji je uradio nešto što jednostavno nije svakidašnje za vezistu. Odluka Dijega Simeonea da mu malo koriguje poziciju i ulogu u timu i to se ispostavilo kao pun pogodak! Fizički dominantan i u igri gotovo bez mane, nekoliko puta je zasukao rukave i spasio Atletiko poraza Doneo je tri boda na gostovanju Elčeu, bod u Valensiji protiv Levantea, slomio otpor tvrdoglavog Betisa, overio pobede nad Valjadolidom i Sosijedadom. I to su samo situacije gde je golovima direktno uticao na ishode utakmica. Asistirao je Luisu Suarezu za gol koji je najavio preokret protiv Eibara, za bod u gradskom derbiju s Realom kod kuće, kod oba gola protiv Ueske, a onda i za pobedu nad Sosijedadom pred kraj prvenstva. Jedna od najkompletnijih sezona jednog fudbalera u španskom fudbalu, a da to nisu Kristijano Ronaldo ili Lionel Mesi.

Teško da bi nešto novo moglo da se doda na sve ono što se godinama pisalo i govorilo o Kokeu. Kapiten Rohiblankosa nosio je dres više od 500 puta i malo šta može da se doda. S odlaskom Tomasa Partija Koke je preuzeo i njegovu ulogu pa je isplivala njegova najbolja fudbalska verzija. Udarna sila veznog reda i neko ko je nove obaveze na terenu izneo gotovo bez greške. Isto može da se napiše i za Jana Oblaka koji je bez sumnje najbolji golman Španije i zasluženo u evropskom kremu godinama unazad. Odbrane Mesiju na stadionu Kamp Nou, ceo derbi s Realom na Vanda Metropolitanu, odbranjeni penali Hoseluu i Lukasu Okamposu. Držao je kontinuitet i bio najbolji kada je bilo najpotrebnije, bez dileme jedna od pokretačkih snaga ekipe zajedno s Kokeom.

Korea slavi gol na Zorilji (foto: Reuters)

Malo ko može da se pohvali učinkom iz drugog plana kao Anhel Korea i Janik Fereira Karasko. Od gotovo otpisanog u Madridu, Čolo je u svom sunarodniku uspeo da probudi i đavola i anđela zbog čega može da kaže da je odigrao najbolju sezonu karijere iako je kao napadač više od pola sezone igrao u veznom redu, pomagao na krilu i radio sve što je trebalo zarad rezultata. Podredio je sebe timu i izvukao svoj maksimum. Na sve to sezonu je završio majstorskim golom kojim je najavio preokret na Zorilji. Što se Karaska tiče, vratio se u Madrid posle godina provedenih u Kini i urezao svoje ime u šampionski pehar. Imao je odličnu sezonu, učestvovao u izgradnji i realizaciji akcija, a u ključnom delu sezone, kada su Atletiku očajnički falili Suarezovi golovi, izvukao je nekoliko važnih poteza i golova kojim je zaslužio svaku pohvalu. Rasteretio je Tomu Lemara na levom krilu i omogućio mu da se i on malo razigra, ali "kineski" Karasko je možda i bolji od originala.

E, zato je ovo Čolovo osmo čudo i apsolutno ništa ne bi bilo bez energije argentinskog ideologa i jedinog pravog čoveka s autoritetom za ovakav Atletiko. Ovo je Čolov Atletiko u svojoj biti. Taj Atletiko je šampion! I sve što bude bilo zavisiće od Simeoneove budućnosti...