Direktan intervju Majkla Ovena: Ja davao golove Brazilu i Argentini, a Kejn polovnjacima iz San Marina

Enfild ga je obožavao, Old Traford poštovao, Engleska ga kovala u zvezdu. Bio je pravi as Majkl Oven, bio bi još veći da ga povrede nisu usporile kad se činilo da ništa ne može da ga spreči na putu ka sazvežđu velikana.

Ovako će ostati zapisano da je na početku karijere osvojio Zlatnu loptu i pretpostavka da je mogao da uveća kolekciju priznanja samo da je bio zdrav.

„Već je proletelo 20 godina“, uzdiše nekadašnji napadač Liverpula, kasnije Real Madrida, Njukasla i Mančestera na dan kad je 2001. dobio priznanje Frans fudbala namenjeno najboljem na svetu, ispred Raula Gonzalesa, Olivera Kana, Dejvida Bekama i prethodnog laureata, Luiša Figa. „Tad sam definitivno smatrao da ću još jednom osvojiti Zlatnu loptu. Nisam mogao ni da pretpostavim da će me povrede uništiti. Mada, čak i u to doba sam bio prestravljen ako bih trčao u punoj brzini“.

Premijer liga, nedelja, 17.30: (5,90) Totenhem (4,10) Liverpul (1,63)

Kad se pojavio bilo jasno da mu je Svevišnji dao sve osim sreće da talanat konvertuje u još veću karijeru, uzletelu posle onog gola Argentini na Mundijalu u Francuskoj 1998, kad je još bio tinejdžer.

„U periodu od desete do 17. godine života verovao sam da niko na svetu nije toliko dobar poput mene. U 18. sam davao golove na Prvenstvu sveta, u 21. osvojio Zlatnu loptu, iako sam, iskreno, bolji bio sa 19. Tad sam pretrpeo prvu težu povredu i otad je sve počelo...“

Desila se na Eland roudu aprila 1999, pred kraj treće sezone u prvom timu Liverpula

„Da sam mogao da slomim nogu – pristao bih. Najgora povreda za mene bilo je pucanje tetive, u to vreme se nije išlo na operacju, već ste morali da čekate da se prirodno zaleči. Do kraja karijere sam trčao tako što sam u desnoj nozi imao dve, a u levoj tri tetive. To mi je bila slaba tačka. Često sam se pitao da da li je to čudno. Sve dotad sam bio jak kao stena, nisam nijednu utakmicu propustio, kasnije mi je ser Aleks Ferguson pričao da mi se to nikad ne bi desilo da sam ranije došao u Mančester junajted, da bi me zaštitio. Mada, niko se nikad nije povredio dok je koračao. Prava katastrofa“.

NOSITE ZLATNU LOPTU SA TERENA, DAJ DA IGRAMO UTAKMICU

Jedan od 158 pogodaka za Liverpul (© Reuters)

Vratio se i godinu okončao sa čak pet pehara. Liverpul je 2001. osvojio najpre Liga kup, pa FA kup, odmah zatim UEFA kup čuvenim duelom sa Alavesom u Dortmundu, pa Komjuniti šild i UEFA Superkup Evrope. Sam Majkl je tresao mreže nemilice i imao argumente da postane najbolji na svetu.

„Bili smo u svlačionioci Olimpika, spremali se da istrčimo na meč sa Romom, kad me je Fil Tompson pozvao da izađem ispred. Tadašnji Liverpulov trener Žerar Ulije zbog bolesti nije vodio meč, pa me pozvao telefonom i rekao: „Ovo je strogo čuvana tajna, ali hoću da te podstaknem, osvojio si Zlatnu loptu“. Obradovao sam se, mada, iskren da budem, nisam ni znao šta je to. Zlatna lopta u to doba nije toliko bila istaknuta u Engleskoj, čak i kad su mi je uručili na Enfildu, bio sam u fazonu: „Samo je nosite sa terena, utakmica počinje za koji sekund“. Tek kad sam prešao u Real, a u Madridu me dočekali rečima: „Doveli smo dobitnika Zlatne lopte“, a ja pomislio: „Isuse, mene niko ovako nije poštovao kod kuće“. Sad osećam daleko veći ponos“.

Umesto da mu to bude vetar u leđa za pomeranje granica, kakvom su, primera radi, pribegli nešto kasnije Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo, nije Oven uspeo da se izbori sam sa sobom. I sa svojim telom.

„Tata mi je govorio da neprestano prebacujem sebi u 28. godini života da sam smeće. A i tad sam igrao na vrhunskom nivou, uprkos povredama. Logično, otac me je pitao zašto sam grub prema sebi. A ja sam sve vreme znao koliko sam zapravo dobar morao da budem. Povređen mi je ponos kad vidim da me se ljudi sećaju samo po onome što sam pružao sredinom svojih dvadesetih. Imao sam mentalitet jednog od najboljih fudbalera sveta, ali me je telo izdalo. Prava tortura“.

Posle 158 golova na 297 utakmica – eto koliko je bio dobar u vreme kad Liverpul baš i nije bio toliko dobar kao danas – Majk Oven je u 24. godini prešao u Real.

„Da sam ostao u Liverpulu, možda bi me se rešili u 27. godini. Fernando Tores je bio daleko bolji igrač od mene. Makar su navijačI Crvenih videli moja najbolja izdanja, za razliku od zvižduka koji bi me pratili na nekom drugom mestu i zbog kojih bi bio tužan“.

Zvidžuke svakako nije mogao da izbegne. Dočekli su ga kad se vraćao na Enfild sa Njukaslom i kasnije Mančester junajtedom.

„Obe situacije sam prihvatio. U Mančesteru me poštuju, zbog gola za pobedu u derbiju, het-trika u Ligi šampiona, pogotka u finalu kupa. Nije da sam jedan od Crvenih đavola, svi to znamo, ali postoje međusobno uvažavanje i lepe uspomene, ali... Moje srce je u Liverpulu i to osetim svaki put kad uđem na Enfild. Mrzeo sam da idem tamo kao igrač. Osećao sam kao da tučem rođenog brata. Bio bih izviždan i osećao bih se loše. Roditelji su mi zbog toga bili razoreni. Kako vreme prolazi, toga je sve manje. Čuje se tu i tamo „Ti, Mančesterov...“ Samo što me to ne sprečava da mislim kako bi bilo da sam iza sebe ostavio nešto kao Džejmi Karager ili Stiven Džerard. Sezonu pošto sam napustio Liverpul, oni su osvojili Ligu šampiona, naravno da sam svim srcem navijao da moji drugari budu prvaci Evrope, ali deo mene je bio uništen, smatrajući da sam to mogao da budem i ja. Morao sam da prihvatim istinu, da je odluka o odlasku bila moja“.

ZAR SU SADAŠNJI REPREZENTATIVCI BOLJI OD LAMPARDA I DŽERARDA?

U dresu reprezentacije (© Reuters)

Koliko je u razgovoru sa Dejli mejl bio otvoren pokazuje direktnim odgovorom na pitanje kako bi doživeo da je Gordi albion u letošnjem finalu Prvenstva Evrope savladao Italiju na Vembliju.

„Naravno da navijam za Englesku i da sam želeo da osvojimo EURO, ali kad ste bivši igrač pogledi su drugačiji. Nije to ljubomora, stvarno volim ovaj tim, momci se sjajno slažu, ali da su postali prvaci Evrope znam da bi jedno od osećanja kod mene bilo: „Isuse, zar su sadašnji reprezentativci bolji od onih s kojima sam ja igrao?“

Upoređuje..._

„Ne bih rekao da je Harij Kejn bolji od Vejna Runija. Imali smo Ešli Kola, jednog od najboljih levih bekova sveta, naši štoperi su bili neverovatni, sadašnji vezisti nisu ni prići Stivenu Džerardu, Frenku Lampardu ili Polu Skolsu. Da su ovi sad osvojili, bio bih depresivan i pitao bih se kako moja generacija nije uspela ništa“.

Prema Ovenovom mišljenju, dva su razloga zašto nije.

„Prvi je timski duh. Nismo ga imali kao što ga poseduje tim Gereta Sautgejta. Da, voleli smo se, ali smo svake druge nedelje mrzeli jedni druge. Nismo mogli da prevaziđemo klubaštvo u sebi. Drugi razlog je selektor. Da je Glen Hodl bio na klupi 2002, a na Sven Goran Erkison, osvojili bismo Mundijal u Japanu i Južnoj Koreji. Kod Šveđanina smo samo napucavali duge lopte u sistemu 4-4-2. Nismo uspeli da omogućimo Džerardu i Lampardu da osmišljavaju akcije. Bekam se borio da dođe do lopte, a to su bili naši najbolji igrači. Hodl je forsirao sistem 3-5-2 sa kojim bismo bili šampioni, stil sa trojicom pozadi nam je pogodovao, jer smo imali izvanredne štopere. Nikad nismo imali odgovarjauće levo krilo, pa je Erikson gurao Pola Skolsa na tu poziciju. Trebalo je samo da pusti Ešlija Kola da pokrije celu stranu. Glen Hodl bi to uradio“.

Za reprezentaciju Engleske Majkl Oven je odigrao 83 utakmice i bio precizan 40 puta. U neko drugo vreme. Kad nije bilo, kako ih sam naziva, besmislenih utakmica, poput one koju je Engleska u novembru igrala na gostovanju San Marinu kad je pobedom 10:0 potvrdila plasman u Katar, a Hari Kejn bio četvorostruki strelac.

„Pomalo sam ljubomoran što nikad nisam igrao protiv San Marina. Bacio sam pogled na spisak reprezentacija kojima sam davao golove, kad tamo Brazil, Argentina, Nemačka... Onda pogledam protiv koga je Kejn bio precizan i kažem sebi: „Golovi protiv polovnjaka ne bi trebalo da se računaju“, precizan je kao i uvek čovek koji je u karijeri postigao 262 gola na klupskom i reprezentativnom planu.