Deluje da je Vazura iskoristio i Stanojevića

Ne može klub da bude bolestan, a tim zdrav. Godinama je Partizan priključen na aparate, diše na cevčicu, jedva se pomera koliko mu nije dobro... Očekivati da sa infuzije igrači odjednom počnu da „lete“ terenom je zabluda jednaka onoj da će se stanje u Humskoj promeniti dolaskom novog trenera. Makar i obožavanog u navijačkim očima zbog učinka u prvom i energije u drugom mandatu. Treći je Aleksandar Stanojević počeo kao čovek koji deluje iskorišćeno, a da sezona maltene nije počela i već se može smatrati gotovom. Neuspešnom.

Verovatno to nikad neće reći, međutim, retorika i gestikulacija šefa stručnog štaba, posle duplog poraza od kijevskog Dinama, sugerišu da je problem na drugoj strani. Imenima i prezimenima: Miloš Vazura i Milorad Vučelić. Što bi rekao Geret Bejl: tim redom. Iako je Vazura po funkciji generalni direktor ispod predsednika, zapravo vodi klub. I to u – propast. Ishod dvomeča sa Ukrajincima su (i) njegovo delo, iako je odgovornost, shodno hijerarhiji, prvo na treneru. Sa ove tačke gledišta se čini da je Stanojević početkom juna upotrebljen kao štit ove uprave od napada opozicije, okupljene oko „Proglasa za spas Partizana“. Tad je pristao da se vrati (iako isprva nije hteo) zato što mu je obećano da će se sve strukture Partizana pojačati: od organizacionih, finansijskih, kadrovskih, do igračkih. A nije dobio skoro ništa. Otuda i vapaj. Daleko od jasnih zamerku Igora Duljaja rukovodiocima, međutim, čim je i aktuelni strateg više puta ponovio da dogovori nisu ispoštovani jasno se može zaključiti da u njemu kulja nezadovoljstvo. I dalje kontrolisano, ali sve više uočljivo. Kao kad Tika Špic spočitava Paji Trošku u „Porodičnom blagu“:

„Ako si ti mene zajabaja na prvi korak, u start, kako da ti dalje verujem?“

Kad su se Vazura i Stanojević dogovarali, rečeno je da je jedan od motiva trenera za povratak da u klub uđu ljudi od integriteta, stava, energije. Spremni da se bore za interese Partizana. Da ga zastupaju i(li) brane u organima FSS. Privrednici voljni da ulože novac. Autoriteti. Ovo što su dosad stigli na crno-belu stranu Topčiderskog brda su sve samo ne pojačanja. Ni za Upravni odbor, ni za Partizan u celosti, što se dalje preliva na zakasnele poteze oko dovođenja novajlija i odražava na rezultate. Kako su to lepo Grobari primetili prilikom gostovanja u Ubu:

„U Lublinu šest komada, prava slika vašeg rada“.

(Star sport)

Pojednostavljeno, Stanojević nije dobio šta je dogovoreno. To ga boli možda i više od igre i rezultata. Njih može da popravi, a stanje u klubu ne može. Sam.

„Mnogo sam stvari prošao, znam gde su problemi i kako ću ih rešiti, ali potrebno je da se prvo ispune neke stvari koje smo dogovorili. Pokazao sam u najbližoj prošlosti da znam kako se igra u Evropi, kako se prezimljava, kako se igra u Ligi šampiona... Svestan sam i znam šta mi je potrebno, to sam i predočio. Očekivao sam i očekujem da se neke stvari reše“, zatražio je pomoć šef stručnog štaba posle još jednog bledila protiv Dinama (0:3).

Odmah da se razumemo: neće se rešiti. Bar ne kako želi. Trebalo je pre dva meseca kad je bilo vremena i entuzijazma. Sad prvog resursa nema, drugi je drastično opao. Niti će Stanojević ubrzo dobiti još pojačanja (realno gledano, potrebno je bar još osam), niti je Vazuri u interesu da Partizan bude prvi. Nema ni prevelike želje kod ljudi da uđu u razoreni klub, jer sa strane vide šta se dešava. Odatle posmatrano deluje da je aktuelno rukovodstvo iskoristilo Aleksandra Stanojevića da sačuva sebi pozicije, kao što je ranije činilo kad je dovodilo Miroslava Đukića, Zorana Mirkovića, Sava Miloševića, Gordana Petrića, Igora Duljaja i Alberta Nađa. Suštinski se iza svakog sakrilo kao sad iza Stanojevića, što se videlo kad je Vazura na novinarsko pitanje o naprasno uvedenom pravilu dva bonusa uzvratio: „Trener je sve rekao, nemam šta ja da dodam“.

Eto tako, i ovaj put je trener na vetrometini, bez stvarne podrške s vrha. Suštinski, ništa valjano ta vrhuška nije ni uradila kako bi omogućila da sopstvene ideje sprovede u delo.

Što ne amnestira Stanojevića odgovornosti za užasni prikaz Partizana u kvalifikacijama za Ligu šampona. U trenutku kad je dolazio rekao je „spreman sam da idem do kraja“, a koliko u sredu veče reče „mislim da nismo spremni da budemo konkurentni ni za Superligu“. Odustajanje? Predaja? Kako je za samo dva meseca prešao taj put samo on zna. Ili ne, jer priznaje da ovakvu situaciju nije očekivao. Osmeh sa njegovog lica je naprasno nestao i izvesno je da na ne vidi sebe kao ozbiljnog takmaca u borbi za naslov.

Stanojević: Nismo za Evropu, ali nismo konkurentni ni za Superligu! Neki igrači moraju da idu

Opet, znao je gde dolazi. Koji igrači su mu na raspolaganju. Šta su prikazali u prethodnom periodu. Nisu valjali, jer su se, takođe, obrukali u Evropi i zaostali skoro 20 bodova za Crvenom zvezdom. Nije logično da se gubitnici odmah pretvore u pobednike. Naročito ne u ambijentu maksimalnog nepoverenja kakav vlada u Humskoj. Onda to povlači pitanje zašto je Stanojević ulazio u svlačionicu koja mora da se proluftira kad nema podršku/metode/način da čistku sprovede odmah. Mogao je i pre dva meseca da vidi da tim ne liči ni na šta, ali je verovao da će se menjati. Ako se taj proces i dešava, teče razočaravajuće sporo i zahteva rez, jer nema šta da se čeka.

Ovaj kadar je pokazao šta ne ume. Sa prethodnim trenerom nije mogao ništa specijalno, a na zahteve sadašnjeg ne reaguje. Štagod da Stanojević osmisli, kadar ga ne sluša. Zato je začuđujuće kako su pojedinci i dalje u njemu. Konkretno: Goh nije igrač za Partizan; Aldo Kalulu nije igrač za Partizan; Ksander Severina – trebalo bi proveriti da li je uopšte igrač; Leonard Ovusu nije za Partizan; Frank Kanute nije za Partizan; Netan de Medina nije za Partizan. Nisu ni Aleksandar Filipović, Nikola Antić, Aleksandar Ščekić, Marko Živković, bez obzira što je sad povređen, ali je bio planiran kao startni desni bek.

Što pre se njih otarasi Stanojević će dobiti startnu poziciju za ozdravljenje. To kako ga klub (ne) prati u sprovođenju ideja je ograničavajući faktor, što je i pogoršalo bolest. Zato i vapaj...