Pretvaranje lepog u još lepše

(Od izveštača Mozzart sporta iz Budimpešte)

Zavoleli smo ih. I tek ćemo ih voleti. Možda obožavati. Zato što igraju fudbal. A bogami se i takmiče.

Sve drugo bi bilo zavaravanje samih sebe, jer nam je Pari Sen Žermen pokazao da je izrastao u silu koju je teško zauzdati, čak i kad nije na vrhuncu. Duže od decenije smo slušali, pisali i komentarisali kako nije pravedno da upumpavanjem novca, često sumnjivog porekla sa Bliskog istoka, uđe u evropski džet-set, a onda je postao trendseter. Sad odjednom svi hoće da igraju kao ekipa Luisa Enrikea, a ne mogu svi. Nekome skupoceno odelo stoji kao saliveno, neko ne zna da ga iznese u javnosti i to je osnovna razlika u fudbalskoj modi kojoj svedočimo dve godine.

PSŽ je dopadljiv, energičan, srčan, emotivan, strpljiv, odlučan, harizmatičan, a na sve to je – tim. Sve ono što je želeo da postane sa Zlatanom Ibrahimovićem, Nejmarom, Lionelom Mesijem i Kilijanom Mbapeom. Svako od njih je na svoj način više uradio za svetski fudbal od svakog pojedinca aktuelnog sastava, ali niko nije podređen grupi kao pitomci Luisa Enrikea, koji jure za loptom kao da im je poslednja u životu i ne pitaju da li se Usman Dembele, kao dobitnik Zlatne lopte, vratio u odbranu (a vraćao se), niti gledaju da li je Hviča Kvarachelija zatvorio protivničkog beka.

Sigurno da u pariskom timu ima egoizma, ali ga niko ne emituje. Čak ni prilikom izmena, makar na klupi završavale najveće zvezde, poput pobrojanih, uz kapitena Markinjosa, igrača finalne utakmice u Budimpešti, Vitinje ili Fabijana Ruisa. Ovaj tim je toliko skladan da čak i „neki“ Lukas Beraldo dobije poverenje da šutne poslednji penal iako je prethodno u Ligi šampiona ove sezone sakupio tek 23 minuta.

Taj manjak potrebe da se pojedinac stavi u prvi plan definisao je PSŽ kao tim jasnih zadataka i uloga, koji je morao da se muči duže od sata da bi postigao gol Arsenalu. To nije bilo ni blizu spektakla kakav nam je ponudio u dvomeču sa Bajernom, niti onog „rastavljanja na proste činioce“ Intera u prošlogodišnjem finalu, ali je neprestano kucao na vrata pobede sve dok ih nije odškrinuo i zakoračio u večnost, kao drugi tim koji je odbranio naslov.

Može efikasno i ultranapadački kao protiv Bajerna, a može, možda i mora, strpljivo kao u sudaru sa novim prvakom Premijer lige. I to je lepota. Ne mora uvek da bude pet komada, ali tim koji uvek teži da napada, da miluje loptu, da ponavlja akcije kao dete recitaciju iz bukvara, zaslužio je da podigne Srebrnu amforu pre ekipe koja se isto tako takmičila (i na tome snažan stisak ruke), pa se čak i branila kao najbolji timovi Serije A devedesetih godina, ali kad je trebalo da napadne, krenula je napred tek u 120. minutu da izvede korner. I da „prevari“ finale.

Neće moći.

U sportu nema ničeg lepšeg od osvajanja trofeja, ali ima razlike kako se do njih stiže. U redu, nije baš svaka od Realovih utakmica u finalima Lige šampiona bila za izložbu, niti se Mančester Siti pod palicom Pepa Gvardiole pretrgao da nam ponudi umetnički dojam onomad u Istanbulu, kad se probio tamo gde nikad pre nije bio. Kad je Liverpul slavio, bolje je odigrao polufinale protiv Barselone nego završni čin protiv Totenhema...

Ali...

Svaki osvajač je nudio nešto. Nešto po čemu se pamti. Sadržaj. Estetiku. Stil. Ako hoćete i modni trend. Ako je dosad bilo lepo, sad je verovatno još lepše, jer je zasluženo, saglasiće se, valjda, i navijači Arsenala. Kako je krenulo, sa dve vezane titule, deluje da bi moglo da traje.