Daniel Avramovski: Nisam bio svestan težine Zvezdine desetke, žao mi je što nisam imao drugu šansu

Posmatrajući iz ugla Crvene zvezde razgovor sa aktuelnim članom Sarajeva mogao bi se uvrstiti u rubriku 'Kucamo na vrata zaboravljenih asova'. Jedan od onih igrača koji su došli u Ljutice Bogdana kao velika pojačanja i označeni da budu zalog za budućnost. Međutim, scenario koji je proživeo u creno-belim redovima ispostavio se kao daleko skromniji od projektovanog, mada ruku na srce, vrlo često je znalo da se desi da igrači pod epitetom investicije za budućnost nisu opravdali očekivanja.

Leta 2014. godine kao 19-godišnjak iz Rabotničkog je u Zvezdu stigao Daniel Avramovski, vezni fudbaler već afirmisan kao jedan od najtalentovanijih na Balkanu u svojoj generaciji i klinac koji je mnogo obećavao. Zbog leve noge mnogi su se hrabro i neretko usuđivali da ga porede sa Dejanom Savićevićem, a zbog korena koje vuče, javnost je predviđala da će krenuti koracima starijih zemljaka Darka Pančeva ili Ilije Najdoskog.

Došao je u Crvenu zvezdu na velika vrata, sa oreolom značajnog pojačanja. Lucidni Makedonac doveden kao naslednik Nenada Milijaša ipak nikada nije uspeo da popuni te velike kopačke. Što zbog povreda, što zbog drugih okolnosti...

Sada je u Bosni i Hercegovini. Igra za Sarajevo i pokušava da prikaže magiju u nogama koju je birvaktile pokazivao u domovini. Iako i dalje sklon povredama, uspeva da opravda epitet pojačanja za Bordo tim, mada klubu ne ide baš najbolje. Prošle sezone je izmakla Evropa, ove jenajavljivana borba za titulu, ali je pod znakom pitanja i plasman na međunarodnu scenu... A upravo aktuelnom situacijom u Sarajevu smo otvorili razgovor sa nesuđenim Zvezdinim herojem Danielom Avramovskim.

"Počeli smo veoma dobro. U prva tri kola osvojili smo devet bodova. Cilj je bio titula i zaista je sve bilo kako treba. Međutim, stvari su krenule malo lošije i došli smo do situacije da nam je Evropa pod znakom pitanja. Iskreno, nadao sam se da ćemo uspeti da uradimo više u ovoj sezoni i da ćemo omogućiti navijačima da nas gledaju u Evropi. Titula je izgubljena, ali Evropa nije. Nadam se da ćemo uzeti što veći broj bodova do kraja i da ćemo uspeti da izborimo plasman na međunarodnu pozornicu. Želja mi je da se što ranije vratimo na naš stadion i slavimo sa navijačima", počeo je Avramovski razgovor za Mozzart sport i otkrio utiske o fudbalu u BiH, budući da mu je ovo druga sezona u Premijer ligi:

"Kada sam dolazio u Sarajevo raspitao sam se o svemu. Krste Velkoski je tad bio u klubu i čuo sam se sa njim. Očekivao sam da je veliki klub i stvarno sam se uverio u to. Mislim da fudbal u BiH zaslužuje mnogo više pažnje. U poslednje vreme se mnogo radi na infrastrukturi, drago mi je zbog toga. Lepo je da se podiže nivo po svim osnovama jer stvarno ima potencijala, a i dobrih igrača".

Bio je kraj jula 2014.godine. Mladi 19-godišnjak se iz Skoplja zaputio u Terme Čatež, gde se priključio pripremama Crvene zvezde, koju je tada sa klupe vodio Nenad Lalatović. U to vreme, označavan je Avramovski kao pojačanje koje mnogo obećava.

"Ja sam bio Zvezdina želja i nekoliko godina pre toga, ali klubovi nisu uspeli da se dogovore. Imao sam tada 16 godina, a trener je bio Robert Prosinečki. Posle toga sam otišao u Rabotnički sa kojim sam igrao Evropu. Tu su me gledali iz Zvezde opet i izrazili želju da me dovedu. To je za mene bilo neopisivo. U Makedoniji su mnogo voleli Zvezdu jer je to veliki klub. Takođe, moja porodica je navijala za Zvezdu zbog Pančeva i Najdoskog. Osećaj kad sam stigao na Marakanu je zaista bio neverovatan. To mi je jedan od najdražih dana u karijeri. Imao sam lepu dobrodošlicu, sećam se da sam se pojavio na prozivci u Termama Čatež na pripremama, Miloš Bosančić i ja".

Da nije bez razloga bio želja Crvene zvezde i nekoliko godina pre toga, pokazuje između ostalog činjenica da je i slavni Liverpul poslao poziv Avramovskom da se priključi treninzima.

"Išao sam tri meseca u Liverpul i trenirao sa njima. Imao sam nepunih 16 godina i počeo sam da treniram sa omladinskom ekipom Liverpula, ali su me već posle nekoliko treninga prebacili sa mladi tim. Bilo je mnogo dobrih igrača, ali pamtim Sterlinga. Bio sam tamo u internatu i morao sam da se vraćam zbog papira. Bio sam vrlo mlad i bio sam nostalgičan za kućom. Zaista mi je tada bilo teško i kada sam god morao da idem u Englesku, nisam se lepo osećao. Jednostavno, previše sam patio za kućom. Povredio sam se na jednom treningu, morao sam da operišem koleno i da pauziram godinu dana. Tada je sve stalo".

U klub iz Ljutice Bogdana stigao je sa epitetom velikog pojačanja. Koliko poverenja su u sve to imali čelnici Zvezde pokazuje i odluka da mu povere dres sa brojem deset. Bespotrebno je spominjati ko je sve nosio taj broj u prošlosti, ali s obzirom na to da je prethodno vlasnik istog dresa bio Nenad Milijaš, Avramovski je logično posmatran kao njegov naslednik. Na debiju za Crvenu zvezdu tog leta ostavio je impresivan utisak. Lopta mu se lepila za nogu, delio je tačne pasove i budio euforiju na crveno-beloj strani Topčiderskog brda. Ipak, igrački razvoj Daniela Avramovskog zaustavile su mnogobrojne povrede, te je stigao do svega 15 odigranih utakmica uz jedan postignut pogodak. I to na debiju...

"Kad sam došao u Zvezdu bio sam premlad. Stvarno nisam bio svestan tog pritiska. Kad sam dobio broj 10 svi su mi čestitali, bili su oduševljeni, sve je izgledalo savršeno. Iako sam bio neiskusan verovao sam u svoj kvalitet, ali je trebala jaka psiha za sve to. Kada sam na debiju protiv Spartaka iz Subotice postigao gol, znam da su tada mnogi govorili 'To je to, pravo pojačanje'... Potom sam odigrao još jednu utakmicu, posle koje je usledila reprezentativna pauza. Otišao sam na okupljanje nacionalnog tima i povredio se. Oporavio sam se i vratio u konkurenciju posle tri-četiri nedelje i to taman za utakmicu sa Partizanom. Tu sam ušao, ali sam opet obnovio povredu. Tih 15 utakmica je prošlo kao dlanom o dlan. Žao mi je što nisam dobio još jednu šansu jer sam siguran da bih napravio nešto. Zvezda je ogroman klub i nema vremena da čeka, svestan sam toga".

Avramovski so osvrnuo i na odnos sa tadašnjim saigračima, stručnim štabom i navijačima.

"Sa svima sam imao više nego korektan odnos. Odlično sam funkcionisao sa Lalatovićem i celim njegovim stručnim štabom, postojalo je veliko uzajamno poštovanje. Nikola Mijailović je bio kapiten, odlično me prihvatio. Đorđe Rakić, Luka Jović, Marko Grujić, Mihailo Ristić, pa kasnije Petar Orlandić... Bio sam dobar sa svima. Stvarno je sve bilo odlično što se toga tiče. Lala je specifičan, ali predobar čovek. Ima neki svoj način i fazon na koji vodi utakmice, ali je veliki pobednik. Sećam se da smo na treninzima često igrali nožni tenis. On je išao 200 odsto i glavom kroz zid što se kaže. Ne želi da izgubi. Nema šanse. Veliki je borac i veliki trener."

Nedovoljan utisak doveo je do toga da svoju fudbalsku sreću potraži na drugom mestu. Zvezda ga je poslala na jednogodišnju pozajmicu u OFK Beograd, čiji je trener tada bio Vladimir Petrović Pižon.

"Period na Staroj Karaburmi bio je veoma lep. U OFK Beogradu sam uživao u fudbalu i naigrao se. Pižon me je fascinirao. Volim da igram sa loptom, a on je to dozvoljavao. Upoređivao me sa Savićevićem zbog leve noge. Davao mi je slobodu, a na treninzima je bilo sve kroz igru. Hteo je sve da bude tehnički savršeno i to mi je odgovaralo. Izvanredan je i kao trener i kao čovek".

Derbi za Evropu na Pecari, bitka za opstanak u Konjicu

Intervju – Purke Stojanović: Da sam sad u Zvezdi bio bih najbolji špic

Posle toga došle su epizode u Olimpiji i Vojvodini, a iz tog perioda ponajviše pamti trenera Iliju Stolicu.

"Na polusezoni u Olimpiji je došao Ilija Stolica. Nismo se preterano znali od ranije i posle prvog treninga mi je prišao i rekao da veruje veoma u mene. On mi je davao pregršt saveta i odigrao sam vrlo dobro tada. Usmerio me u nekim stvarima. Počeo sam da igram bolje i velikim delom je on zaslužan za moju dobru sezonu u Vardaru kasnije, kada sam u polusezoni postigao 11 golova i zabeležio sedam asistencija što mi je i donelo transfer u turski Kajseri".

Iako je potom imao dobar fudbalski put, pogled iza sebe nameće utisak da je Avramovski ostao nedorečen u Zvezdi.

"Mogao sam mnogo, mnogo više. Malo mi je teško što nisam iskoristio tu šansu, ali mi je još teže što nisam dobio drugu šansu. Često razmišljam o tome gde sam grešio i mislim da sam bio premlad i neiskusan. Došao sam iz jednog kluba koji nije mogao da se poredi sa Zvezdom, trebalo mi je vremena da se uklopim. Verujem da bih osavio veći trag da sam recimo nekoliko godina kasnije došao u Zvezdu, ubeđen sam da bi bilo bolje. Uvek kad me negde krene, ja se povredim. Kroz čitavu karijeru. Možda sam u samim počecima bio neprofesionalan. Ne kažem da sam izlazio, ali se nisam ponašao baš kako treba, možda mi se zato i vratilo".

Fudbalski arhitekta je i dalje pod ugovorom sa Sarajevom gde mu je, kako kaže, lepo, ali ne krije da bi u budućnosti voleo da igra na malo većem nivou, ali i da ne bi imao ništa protiv da produži ugovor sa višestrukim prvakom Bosne i Hercegovine.

"Pod ugovorom sam sa Sarajevom, vratio sam se posle teške povrede. Ovde kad imaš rezultate imaš sve. Sve je odlično. Sarajevo je veliki klub i trenutno sam samo fokusiran da uspešno okončamo sezonu. Naravno, nikad ne znamo šta nosi vreme i naravno da bih voleo da se opet oprobam u nekoj jačoj ligi, ali ne bih imao ništa protiv i da ostanem ovde jer mi je lepo“, istakao je Avramovski i potom se dotakao šta bi to bilo neophodno da se promeni u BiH fudbalu:

"Vidim koliko ljudi ovde vole fudbal. Neverovatno! Zato mora da se obezbedi dobra infrastruktura, dobri tereni, dobro suđenje. Kada sam već kod suđenja, zaista je ponekad neverovatno. Nisam nikada pričao o tome i ne volim to, ali ono što sam doživeo u pojedinim utakmicama, stvarno nije fudbalski. Igrači ispaštaju, klubovi ispaštaju. Ima ovde dobrih igrača i dobrih klubova, evo infrastruktura se popravlja, samo da se suđenje podigne na veći nivo", završava Daniel Avramovski razgovor za Mozzart sport.