Intervju – Purke Stojanović: Da sam sad u Zvezdi bio bih najbolji špic

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Sarajeva)

Kad spomenete njegovo ime u Srbiji, mnogi kažu da je mogao i morao da pruži više u dresu Crvene zvezde. Bez obzira na skroman broj utakmica u dresu matičnog kluba i više nego pristojnog učinka, nijedan od navijača neće loše govoriti o njemu. Bio je i ostao miljenik Zvezdinih navijača i jedan od najboljih džokera koje je klub imao. Nenad Stojanović Purke. 

Rođeni Beograđanin imao je na papiru sve preduslove da postane veliki napadač. Brz, skočan, okretan, spretan, sa levicom koja bi sevnula iz vedra neba – ali se to nikada nije dogodilo. U Zvezdu je došao još kao klinac, ali Fortuna mu nije bila naklonjena. Večiti džoker i rasni centarfor nikada nije ispunio potencijal. Slali su ga na pozajmice, sve dok se za njega ne otvori mesto u timu. Samo što se to mesto nikada nije otvorilo...

Danas veliki navijač Crvene zvezde ljubav prema klubu usadio je u porodični DNK, njegove kćerke Tea i Mia nastupaju za odbojkaški klub, dok je naslednik Lazar kao i tata zavoleo loptu u crveno-belom delu Beograda. 

Ni živopisna karijera prepuna uspona i padova, nije ga naterala da okači kopačke o klin, pa i danas sa 43 godine na plećima, i dobro poznatim crnim uvojcima, pika loptu. Onako iz gušta. Za svoju dušu, kako kaže na početku intervjua za Mozzart sport. 

„Trenutno sam u Barajevu, Beogradska zona. S obzirom da mi je 43 godine i da još igram želja je velika i dalje. Ljudi su želeli da dođem pošto imaju dobru i mladu ekipu, i da probaju da izbore baraž za viši rang. Bio im potreban jedan iskusniji igrač. Redovan sam na treninzima, uporedo sa školom fudbala koju vodim, uspevam sve da stignem. Imam volju, želju, energiju i dobro se držim“, počinje Stojanović razgovor za Mozzart sport. 

Ako bilo kog navijača Crvene zvezde pitate za ime Nenada Stojanovića, možda se na prvu neće setiti, ali će ga svaki prepoznati po nadimku – Purke. 

„Prošao sam Zvezdinu školu i sa deset godina trenirao u dobroj generaciji sa Dekijem Stankovićem, Pantelićem, Koromanom, Lalatovićem. Iz Kaluđerice sam, a mi šljive dženarike zovemo purkače. Bukvalno, svaki trening sam dolazio sa punim džepovima tih purkača i njima je to bilo smešno. Deki Stanković i Koroman su me zezali 'purkača purkača' i od toga je došlo Purke i tako je ostalo“. 

Fudbalom je krenuo sasvim slučajno. 

„Krenuo sam sa devet godina. Bilo je problematično u to vreme, pokojni deda hteo je da me upiše u neki sport da bih izbegao loše društvo. Otac mi je bio veliki navijač Zvezde, cela porodica takođe, tako da su me upisali u Crvenu zvezdu. Prvi trener mi je bio Vojin Lazarević, kasnije Toma Miličević, pokojni Steva Ostojić, Žota Antonijević... Nisam uvek igrao centarfora. Počeo sam na levom beku, preselili su me u vezni red, a sasvim slučajno prekomandovali na centarfora. To se desilo u Bečeju kada sam bio na kaljenju. Jedan igrač je bio kažnjen zabranom igranja pet, šest utakmica, trener Josip Pirmajer me stavio na špica, da proba. Odlično sam snašao. Počeo da dajem golove, i te sezone sam bio prvi strelac Druge lige“.

Kako pamtite period u Crvenoj zvezdi? Delili ste svlačionicu sa velikim imenima, bila je to jedna sjajna generacija...

„Mnogo fudbalera je kasnije ostvarilo sjajne karijere, Goran Drulić, Marko Pantelić, Dejan Stanković, Lalatović, Koroman...Uz Crvenu zvezdu sam imao lepo detinjstvo“.

Purketu odgovarajuća šansa nikada nije ukazana. Bio je večiti džoker i čovek koji u crveno-belom dresu nikada nije ispunio svoj potencijal. 

„Imao sam nesreću da igram u paklenoj konkurenciji Drulića, Pjanovića, Žigića, Pantelića... Kad god je trebalo da se ide negde na pozajmicu, ja sam bio za to. Nisam hteo da budem 25. igrač, već da kroz pozajmice napredujem da mogu dočekati svoju šansu u Zvezdi. Tako je bilo gde god sam otišao, u Železniku, Bečeju, Jedinstvu iz Uba, apatinskoj Mladosti, Novom Pazaru.... Kad bih se vratio u Zvezdu imao bih jaku konkurenciju. Mnogo ljudi mi kaže da sam bio tu u pogrešno vreme, da sam recimo sad u Zvezdi, da imam 25 godina, bez dileme bih bio najbolji špic. Kad god bih dobijao priliku borio sam se kao lav i trudio se da opravdam poverenje. Bio sam džoker i koristio sam to. Nisam bio od onih igrača koji sede na klupi i besni su, a kada uđe neće da se dokaže. Svojih pet minuta sam gledao da iskoristim na najbolji mogući način i to se pokazalo, dosta bitnih golova sam postigao za Zvezdu u poslednjim minutama mečeva, ulazeći sa klupe. Čak sam jedne godine bio i jedan od najzaslužnijih za duplu krunu Crvene zvezde“.

Taj period u Zvezdi je bio lep, ali šta posebno pamtite?

„Najviše sam se družio sa mlađima, iako smo se zaista tad svi držali kao jedno. Bio sam baš blizak sa Boškom Jankovićem, Dušanom Bastom, Markom Perovićem, Mrđom... Bili su tu i Vidić, Žigić, Pantelić. Bili smo baš homogeni, nije bilo zavisti i to je rezultiralo uspesima. Dve godine uzastopno smo osvajali duplu krunu. Znalo se ko drži svlačionicu, mlađi su poštovali starije, ali se na terenu zajedno ginulo za klub. U karantinu sam skoro uvek bio cimer sa Aleksandrom Lukovićem. Poštovali smo se svi međusobno, što je slučaj i dan danas“. 

U PREMIJER LIGI BiH PROTIV DŽEKA I MODRIĆA

Bila je to sezona 2002/03. Purke je otišao na pozajmicu u Leotar iz Trebinja. Prva zajednička sezona Premijer lige Bosne i Hercegovine. Crnokosi šmeker sa trakicom na glavi je bljesnuo. Gotovo sam je doneo titulu u grad na Trebišnjici, dao je 21 gol na 26 utakmica, što mu je donelo titulu najboljeg strelca jedinstvene lige. 

„Tad je u Zvezdi trener bio Zoran Filipović. Imao sam jaku konkurenciju, znao sam da neću dobijati šansu koju možda i zaslužujem. Vodio sam se logikom da je bolje da odem negde gde ću da igram i dokažem se i da se vratim ako zaslužim. Tako je i bilo. Igrao sam sjajno u Leotaru i bio jedan važan deo ekipe koja je osvojila titulu. Tad je trener Leotara bio Mile Jovin, ali je ključnu ulogu u tome imao Profa Radanović. Nisam tad mnogo ni znao o Premijer ligi. Bio sam mlad, imao sam 21 godinu. Bilo mi je važno da igram. Bili su tu i Slavoljub Đorđević, Marko Popović i Pavle Delibašić. Bilo nas je dosta iz Zvezde i jedini cilj je bio opstanak u ligi, jer je to bila prva sezona Premijer lige“.

O Leotaru nastavlja širokim osmehom.

„Sve je bilo za anale. Prelep san. Sklop mladosti i iskustva sa trenerom Jovinom, koji je sa nama bio više drugar nego trener. Nije se stvarao razdor između lokalnih i igrača sa strane. Čak i na kraju prvog dela sezone, kad smo bili prvi, nisu nas ljudi shvatali ozbiljno, da mi možemo do titule. Mi smo bukvalno po celo dan svi bili zajedno, bilo da je reč o terenu i ili druženje. To je bio ključ. Ako bih stavio Zvezdu na stranu, Leotar je moja druga kuća i najlepših godinu dana u karijeri. Žao mi je što nisam ostao da odigram kvalifikacije za Ligu šampiona protiv Slavije iz Praga. Ubeđen sam da bismoprošli dalje“.

Kakav utisak je ostavio i koliko ga cene u Trebinju najbolje pokazuje i pesma koja je nastala za vreme njegovog golgeterskog mandata. Pesma koje se nešto kasnije, nemalo puta mogla čuti i sa severa Marakane: „Batistuta Gabrijele, za tebe je Purke Pele“.

„Od malena sam voleo Batistutu i Alena Bokšića, a za tu pesmu bi bilo najbolje da pitate navijače Leotara. Ta pesma je nastala na Policama. U svakom intervjuu govorio sam da mi je Batistuta idol. Zbog njega sam puštao i kosu. Tako se namestilo da dođu do tog stiha koji se orio na svakoj utakmici. To se posle prenelo i na Marakanu kada sam se vratio u Zvezdu, ali su za to najzaslužniji navijači Leotara. To je njihovo delo. I i danas mi dečica pevaju u školi fudbala, kada pobedimo i slično“.

Kakva je bila tada Premijer liga BiHi?

„Pakleno dobra, bilo je odličnih igrača. Tada je u Želji igrao Džeko, u Zrinjskom Luka Modrić, Emir Obuća je bio u Sarajevu, Mirko Hrgović u Širokom brijegu. Prva zajednička liga posle rata, atmosfera je bila napeta gde god da se igralo. Bila su jako teška gostovanja. Odeš u Tuzlu pred 10.000 navijača, tamo nisu izgubili, a mi pobedimo 4:1. Kada bismo izašli na teren, delovalo je da se ničega ne plašimo. Odlična ekipa: Đorđević, Mulina, Krunić, Milenković, Kerkez.. Igralo svugde tvrdo, sudije su puštale grubu igru. Nije bilo laganih utakmica“.

Usledio je povratak na Marakanu, ali je scenario bio isti. Čekanje prilike sa klupe za rezervne igrače. Na koncu, neispunjen san o nastupu protiv večitog rivala Partizana, zbog čega i dan danas žali.

„Svi sanjaju o tome da igraju večite derbije. Odigrao sam mnogo u mlađim kategorijama i dao mnogo golova Partizanu. Poseban je doživljaj kad daš najvećem rivalu, onda sanjaš da izađeš pred krcatu Marakanu i sve to ponoviš. Nisam imao tu sreću, ali pazite ovo. Ja sam u pet derbija bio na klupi i svih pet smo imali pozitivan rezultat. Bio sam onaj igrač Slavoljuba Muslina koji će ući kad je negativan rezultat za nas. Kada god smo imali loš rezultat ulazio sam 15, 20 minuta da pokušam da donesem tri boda Zvezdi. U svih tih pet derbija mi smo vodili i nije bilo potrebe da ulazim. Sećam se onog derbija na Marakani (3:0) kad je Žigić dao dva gola, pa glumio košarkaša. Pa smo na JNA dobili 3:0 kad su debitanti dali golove: Vidić, Milovanović i Bogavac. Jednom je bilo nerešeno u kupu, ali nam je to odgovaralo, tako da nije bilo potrebe da ulazim. Žao mi je što kao Zvezdino dete nisam ušao nijedan derbi od tih pet, ali sam u jednu ruku i srećan što smo svih pet ostvarili cilj i savladali večitog rivala“. 

Koje utakmice pamtite iz tog perioda? 

„Protiv PSV-a svakako. Kvalifikacije za Ligu šampiona, atmosfera neverovatna. Igrali su tad Van Bomel, Ji Sung Park, De Jong, Venegor of Heselink. Tu sam ušao sa klupe, dobili smo 3:2 i bilo je odlično. Pamtim utakmicu kad sam postigao prvi gol za Zvezdu, kući protiv Zemuna. Vladimir Stojković je branio za Zemunce. Bila nam je potrebna pobeda da osiguramo titulu kolo pre kraja, gde smo igrali protiv Sartida kojem je trebalo za Kup UEFA. Gubili smo 0:1 protiv Zemuna, onda smo izjednačili, a Pantelić je promašio penal. Muslin me ubacio 15 minuta pre kraja, a postigao sam gol u 93. minutu. To je bio moj prvenac za Zvezdu, ispostavilo se vredan titule, tako da je osećaj bio neopisiv. Nedelju posle toga smo gostovali Sartidu. Igrali smo u izmenjenom sastavu jer smo već osigurali duplu krunu. Dobili smo 5:2, ja sam dao tri gola i namestio dva Krivokapiću, a posle te utakmice sam dobio poziv Genka“. 

NAVIJAČI BLOKIRALI DOLAZAK U HAJDUK IZ SPLITA

Iako je bilo mnogo ponuda u to vreme, izdvajaju se one od splitskog Hajduka i Željezničara. Do realizacije transfera nije došlo. 

 „Hajduk me je pratio dok sam igrao u Leotaru. Ja sam praktično bio dogovorio sve sa njima. Slaven Bilić je dolazio i gledao me kada sam dao Sarajevu tri gola, pobedili smo 3:2, i u Tuzli gde sam takođe bio odličan. Hajduk me je hteo, ali su navijači tad pravili problem. Transparenti su bili u tom fazonu da ne žele Srbina u ekipi. Znam da su i navijači Zvezde, takođe, pravili neki problem oko toga, zašto da ja idem u Hajduk, a Zvezdino sam dete. To je propalo zbog toga. Željo me je kontaktirao više puta. Sećam se utakmice na Grbavici pred kraj sezone. Izgubili smo 1:3, a ceo stadion nam aplaudirao. To je bila retkost u to vreme da vam na gostovanju neko aplaudira. I ja sam imao želju da odem tamo, ukoliko ne ostanem u Leotaru. Igrajući na Grbavici nikad nisam doživeo ništa ružno, pa sam iz tog razloga takođe izabrao Želju. Međutim, Zvezda je bila uporna da me vrati.“

Ima anegdota iz Zvezde da uopšte niste znali kakav ugovor ste potpisali?

„Živa istina. Zvezdino sam dete, sanjao sam da zaigram za prvi tim, prvi profesionalni ugovor sam potpisao na četiri godine. Došao sam kući i rekao ocu: „Ćale, ne idem više nigde, potpisao sam ugovor sa Zvezdom na četiri godine'“. On me je pitao: „Koliko, šta?“. Uzvratio sam: „Nemam pojma“. On je uzeo ugovor, pročitao ga i rekao mi kolika mi je plata i ostalo. Mene to zaista nije zanimalo. Ja sam samo imao želju da igram za Zvezdu“.

Dobre partije u ulozi džokera donele su Stojanoviću transfer u Genk. 

„U Belgiju sam otišao slučajno. Predstavnici Genka su došli da gledaju Orahovca, ali ja sam odigrao dobro. Bilo je razgovora sa Zvezdom da ostanem još koju godinu, međutim, sadašnja supruga, a tadašanja devojka je bila trudna. Nosila je blizance i gledao sam da obezbedim egzistenciju. Dobio sam dobar ugovor u Genku i te prve godine je bilo fenomenalno. U prve četiri utakmice dao sam šest, sedam golova, navijači su me zavoleli. Trener je tad bio Rene van der Eken. Izborili smo Evropu i sve je bilo super“.

Stojanović se dotakao konflikta sa trenerom zbog kojeg je i morao napustiti Genk. 

„Sledeće sezone Van der Eken je preuzeo reprezentaciju, a nama je za trenera došao Hugo Bros, koji je godinu pre toga bio trener u Anderlehtu. Voleo je samo domaće igrače. Nisam samo ja imao problem sa njim, nego i Mirsad Bešlija, Sandi Oliseh i još neki dobri strani igrači koji nisu igrali. On je i ranije imao konflikt sa Jestrovićem u Anderlehtu kojeg je sklonio iz tima iako je bio prvi strelac lige. Te druge godine manje sam igrao i nisam mogao to da podnesem. Ili sam bio u konfliktu sa njim ili kada dam gol proslavim ga onako da bih njemu dao do znanja da bi trebalo da igram. Vezali smo nekoliko poraza i na red je došla utakmica sa Zulte Varegemom. Bros je dobio ultimatum da dobija otkaz ako ne pobedimo. Ja sam bio na klupi i u 80. minutu bilo je 1:1. On me je ubacio u igru, a ja sam mogao da se šetkam po terenu da ne pobedimo i da on dobije otkaz. Nisam takav čovek. U tih desetak minuta dao sam dva gola, pobedili smo 3:1. Posle toga smo vezali još par pobeda, a ja sam na kraju sezone otišao jer nisam produžio ugovor. Sa ta dva gola sam sebi potpisao otkaz u Genku“. 

KOLIKO SMO MI ZARAĐIVALI ZA GODINU SAD KANGA DOBIJE ZA MESEC

Usledio je period u Rusiji, gde je posrednik za transfer bio Slavoljub Muslin. Stručnjak koji je Purketa jako poznavao budući da ga je trenirao u Zvezdi. 

„Slavoljub Muslin je tada vodio Himki. Rekao mi je da može da mi sredi da odem u Luč Energiju, klub koji je jako finansijski stabilan. Uvezali smo se i ja sam potpisao ugovor sa njima. Zezao se u fazonu da je to kompenzacija za to što nisam puno igrao u Zvezdi. Svakako mu hvala na tome, jer je mogao da im predloži bilo koga“.

Došlo je vreme da se vrati u Srbiju. Postojala je mogućnost da opet obuče najdraži dres, ali umesto Zvezde zadužio je dres Vojvodine.

„Tad su mi već ćerkice imale tri godine, slabo smo se viđali, jer je velika vremenska razlika i ja sam imao želju da se vratim i budem sa porodicom. Sasvim slučajnom sa u Beogradu sreo sa Šavijom i sa još nekim ljudima, koji su me pitali gde sam i šta sam. Ispala je kombinacija da se vratim u Zvezdu. Tada je trener bio Zdenek Zeman, a sportski direktor je bio pokojni Goran Bunjevčević. Dogovorili smo se oko uslova. Tada je Zvezda bila u malo lošijoj situaciji. Onda je Zeman rekao da ja dođem na probu da me vidi 20 dana i da odluči da li sam mu potreban. To nisam sebi hteo da dozvolim. Zvezdino sam dete, prošao sam kompletnu omladinsku školu, igrao u inostranstvu, stekao reputaciju. Ne krivim njega, bio je takav trener, ali nisam hteo sebi da dozvolim da u Zvezdi dođem na probu. Pozvao me Bata Buturović, gde za pet minuta smo dogovorili uslove. Tad je Vojvodina imala dobru ekipu: Brkić, Duća Tadić, Danijel Aleksić...Mrđa i ja u napadu.“

Kako danas vidite fudbal i to kako ste vi počinjali u Zvezdi?

„Mnogo se promenilo. U to vreme je bilo bitno da igrač bude zadovoljan. Sad su menadžeri toliko zaokupirali sve da se gleda prvo da li njima odgovara, tek onda igraču. Ako agent nije zadovoljan, ugovori propadaju u 90 odsto slučajeva. Mi smo tada imali godišnje ugovore kao što sada igrači imaju mesečne plate. Čak i sad neki igrači zarađuju na mesečnom nivou više nego što smo mi godišnje. Mislim na Zvezdinu decu, mene, Bastu, Boška Jankovića, Lukovića, Marka Perovića.. Tada za godinu dana imali manje ugovore, nego što sada Kanga zaradi za mesec. Zvezda beleži dobre rezultate i drago mi je zbog toga, ali sam više za to da se daje našoj deci šansa. Ne samo u Zvezdi nego i u svim ostalim klubovima“, završava Purke Stojanović razgovor za Mozzart sport.