Da li ste znali: Voša ima evropski trofej, mada ne i pehar da to dokaže

Gotovo pred svaku takmičarsku godinu u poslednje dve decenije, kada se govori o ambicijama za narednu sezonu, u novosadskoj Staroj dami, priča je ista - obezbediti poziciju koja vodi u Evropu. Ne može se reći da Lale nisu imale uspeha u ovom cilju. Samo dva puta u 21. veku su Novosađani ostvarivali plasman nedovoljan za učešće u nekom od evropskih takmičenja. Ipak, crveno-beli nikada nisu uspeli da prođu kroz UEFA kvalifikacije. Imali su blistavih nastupa na međunarodnoj sceni (Sampdorija, Bursa), dva puta stizali do plej-of runde kvalifikacija za Ligu Evrope, ali san o grupnoj fazi UEFA takmičenja na Karađorđu, ostao je nedosanjan.

Na preseku ove polusezone, Vojvodina nakon 20 odigranih utakmica zauzima šestu poziciju sa 30 bodova i moraće dobro da „zagrebe” u drugom delu ukoliko želi da održi kontinuitet učešća u evropskim kvalifikacijama. Međutim, starije generacije Vojvodinaša ne pamte samo učešća na međunarodnoj sceni, već i trofej, koji su crveno-beli podigli 1977. godine. Novosađani su bili najbolji u konkurenciji sa Fjorentinom, Spartom (Prag) i Vašašem (Budimpešta) i tako ispisali nove stranice, već bogate istorije kluba iz Bačke.

KAKO JE HAJDUK "UKRAO" TITULU

Kako bismo u potpunosti sagledali ovaj pohod generacije vojvodinaša koju je formirao Vujadin Boškov, a mudrom rukom vodili Todor Veselinović i Branko Stanković, potrebno je da se vratimo koju godinu pre nego što su crveno-beli podigli Mitropa Kup. Naime, u sezoni 1974/1975, ta generacija Vojvodine bila je vicešampion Jugoslavije, iako je, po mišljenju dela ondašnje fudbalske javnosti, igrala najlepši fudbal u zemlji i po svemu viđenom zaslužila da osvoji titulu. Do nje je, ipak, stigao splitski Hajduk, a Voša je morala da se pomiri s činjenicom da joj je pripalo drugo mesto, iako je u oba ligaška duela pobedila ekipu Tomislava Ivića (4:1 u gostima, 2:0 kod kuće).
„To je bila javna tajna da je Vojvodina pokradena te sezone. Sada se sve to slabije čuje, kako je nas samih aktera sve manje. Mnogo je i godina prošlo. Pobedili smo budućeg šampiona i kod kuće i na strani i nije nam bilo dovoljno. Priča se da je Zvezda odigrala ’prijateljsku’ utakmicu tada sa Hajdukom, koja je odlučila šampiona“, ističe za Mozzart Sport Miladin Purać, nekadašnji čuvar mreže Stare dame.

Iako je većinski deo svog mandata u Vojvodini proveo kao rezerva neprikosnovenom Ratku Svilaru, sadašnji predsednik sekcije Veterana Vojvodine je zabeležio i neke zapažene nastupe. Jedan od njih je bio protiv portugalske Boaviste na Kupu grada Saragose, leta 1975. u Španiji. Tada su se Novosađani takmičili i sa čuvenom Bokom Juniors.
„To je Toza Veselinović zakazao preko jednog njegovog menadžera. Saragosa je tada bila drugoligaš, ali tu su bili i čuvena Boka juniors i Boavista. Ja sam baš protiv Portugalaca branio, u meču za treće mesto, jer se povredio Svilar“, priča 73-godišnji veteran i osvrće se zatim na jedan detalj sa meča protiv Boke juniors.
„Sećam se jednog driblinga, koji malo ko može da izvede i u današnjem fudbalu. Izveo ga je čuveni argentinski bek Alberto Tarantini. On je leđima okrenut proturio loptu kroz noge jednom mom saigraču. Ovaj nije znao gde je lopta nestala. Kasnije smo kroz šalu to stalno pominjali“

U polufinalu turnira, Vojvodina se hrabro suprotstavila argentinskom velikanu, ali je ipak poražena sa 4:2. Strelci za Lale bili su Vasa Rutonjski i Vladimir Trifunović, da bi u meču za treće mesto sa Boavistom, nakon 90. minuta bilo 4:3 u korist ekipe iz Novog Sada.
„Bio je to neopisiv događaj. Avgust mesec, pun stadion, navijači sa mešinama vina, piju kao da sutra ne postoji. Sećam se pored stadiona se održavala španska korida. Kada smo došli u Saragosu, ispred hotela su nas dočekali kao da smo Real Madrid. Španci su ludi za fudbalom“, sa osmehom se priseća Purać.

Mnogi pripadnici ove generacije tvrdili su da je upravo taj turnir u Španiji označio Vošino buđenje na međunarodnoj sceni koje je usledilo već sledeće sezone.

U FIRENCI IZDRŽALI 10 NA 11

Svoju prvu utakmicu u okviru Srednjoevropskog kupa, Vojvodina je odigrala 3. novembra 1976. godine u Firenci sa Fjorentinom. Stara dama je nešto defanzivnije ušla u meč, budući da su preko puta sebe imali klub iz Firence, predvođen Đankarlom Antonjonijem i Domenikom Kazom, koji su kasnije postali standardni reprezentativci Italije. Prebrodile su Lale sve nalete Viole, iako su domaćini tokom većine meča imali igrača više, i zabeležili prvi bod u Mitropa kupu.
„Gotovo čitavu utakmicu smo igrali sa igračem manje. Šandor Mokuš je napravio grub start i sudija ga je poslao u svlačionicu.“

Nošeni ovom euforijom Novosađani su na Karađoru dočekali prašku Spartu, a golovima Jurčića i Mišića ostvarena je pobeda nakon koje su crveno-beli konačno smeli da sanjaju i o trofeju.

Ovu nadu novosadske ekipe poljuljalo je gostovanje u Budimpešti, kod tradicionalno neugodnog protivnika - Vašaša. Čak ni dva gola, koja su postigli navalni igrači Vojvodine, nisu bila dovoljna da se izbori bar nerešen rezultat. Vašaš je pobedio sa 3:2 i tako nagovestio da će ponovo, po šesti put, konkurisati da osvoji ovu titulu.
„Branio sam tu čitavu utakmicu. Vašaš je tada važio za najbolji mađarski klub“ prepričava Miladin Purać.

Priliku da se revanširaju za poraz u Budimpešti, fudbaleri Vojvodine su imali već u sledećem kolu, kada su bili domaćini mađarskom prvaku. Sve je išlo po planu. Već posle kraćeg vremena na semaforu je pisalo 2:0 za Vojvodinu. Kada su svi na stadionu pomislili da pobeda ne dolazi u pitanje, fudbaleri Vašaša su priredili pravi šok za navijače crveno-belih. U kratkom intervalu su dva puta pronašli mrežu Novosađana i izvukli remi.