Čovek koji prezire ovaj tekst

Lopta je bila na levom boku i navijači na stadionu su gledali sa blagim osmehom neverice. Veliki Mančester Junajted nasrtao je silovito, a Šekspir bi pitao baš tada koliko bi očiju trebao imati čovek da opazi sreću koja ga okružuje? Srećom, tog dana u gradu čiji trg krasi njegova statua, nije bilo mesta za Šekspira. I nikada ga neće biti, kada desni bek u plavom nesmotrenom velikanu otme loptu kao džeparac bogatom klincu ispred škole, pa se da u trk i vidi pred sobom čirokanu širokih zenica. Ni kada je jednim jedinim dodirom stomaka on usmeri sebi u for i najjednostavnije moguće, unutrašnjim delom stopala po zemlji, pošalje u mrežu. Za ekstazu. Ni još 142 puta u životu kada uradi isto. Jer ni da je ih je imao duplo više, ma trostruko, te široke zenice ne bi prepoznale znale sreću. I znale bi je najbolje na svetu.
"Bila je to utakmica mog života", rekao je 27-godišnji debitant u Premijer ligi. I 13 godina kasnije, to će i dalje vredeti, čak i mnogo više nego s kraja tog leta, kada je na King Pauer stadionu Lester napravio veliki preokret i pobedio Van Galov Junajted s rezultatom 5:3.

Bila je to utakmica života. Svega što je Džejmi Vardi prošao do tog trenutka. Jer sve ono posle, fudbal u svom korporativnom sjaju, nije ličilo na život. Na život je ličio samo on, nepromenjen, neokrznut. Širokih zenica u gomili koja ga slavi, isti kao svi oni likovi koji vikendom polude i samo čekaju da ih neko okrzne ramenom u klubu ili da obezbeđenje kaže "ne može". Jer vikend i fudbal su za čoveka.

Smrdeo sam kao lav
kao tigar i nosorog
sedeo na patosu svoje sobe
zamračio je roletnama i buljio u crno-beli tv
mnogi koje poznajem bili su napolju
maltretirali žene po autobuskim stanicama
džeparili stare ljude
ispijali jeftina vina godinama u jednoj kafani...

Da Džejmi Vardi voli poeziju, da ga uopšte zanima taj vid introspekcije i emocija, bili bi ovo možda njegovi stihovi, bio bi "Džo Frejzer" njegova zbirka, ali on nikada nije pomišljao na to da bi moglo biti kul da čovek voli drugu klasu vozova, jednokrevetne hotelske sobe dok istovremeno sluša Musorgskog i Džejmsa Brauna. I šta uopšte znači biti kul...

Od kada su se neslavno završili njegovi fudbalski snovi - i ovako mali, nepretenciozni, ali snovi - kada ga je najurio njegov Šefild Venzdej sa tek navršenih 15, Džejmi je pogledao svoju sudbinu u oči.

Umesto Musorgskog slušao je svakoga dana huk fabričkog postrojenja u kome se proizvode ugljenična vlakna i proteze za one koji su ostali bez udova. Gledao je unesrećene, kako čekaju u redu za nabavne cene. I sedeo sam sa trolitarskom flašom votke (ima i takvih flaša, na popustu) iza roletni mračne sobe, bez ikakve pomisli na poeziju na koju je njegov život ličio.

Jer Džejmi Vardi ni tada, kao golobradi klinac nije voleo ništa na šta bi život ličio. Nego život takav. Prezirao je metafore, prezirao je simbole, stilske figure i prezirao bi, samo da mu ga neko prevede, i ovaj tekst. Voleo je vikend.

Tih je godina svakog vikenda - čuli ste i oko sebe takve lokalne priče - igrao ono što na Ostrvu zovu Sunday League, najniže moguće rangove engleskog fudbala. Bez treninga. Bez pripreme. Bez skautinga protivničkih odbrambenih igrača. Bez palamuđenja. Za 30 funti sterlinga po utakmici i treće poluvreme sa votkom u dubokom zagrljaju.

Kada je stigao poziv iz Flitvuda bilo mu je svejedno. Potpuno svejedno, priznaće mnogo godina kasnije, kada je svima nama prestalo da bude svejedno. Samo je njegov dokoni mozak u fabričkom krugu izračunao da bi mogao da radi poneku smenu manje i skloni sa strane par desetina funti više - za još jednu ili čak dve više lude noći. Jer lisice i ljudi takvog pogleda, više vole noć. To je njihov teren.

Potkraj sezone u novinskim izveštajima, u pasusima na dnu 17. stranice, pojavilo se i njegovo ime - 31 gol na 36 utakmica. Skauti, direktori i menadžeri želeli su da ga vide. I samo su se zgledali naslonjeni na ogradu, gledajući oteklog, podbulog tipa, masne kose, kako tumara terenom pa se samo na tren prene i u nekoliko hitrih koraka stoji iza leđa štoperove senke. I onda opet korakom, nastavi ka kraju utakmice.

Ijan Holovej i Blekpul gotovo su završili stvar, ali je njihovu kombinaciju upropastio Pirson koji je želeo da vidi Vardija u Lesteru. Jedan od tviteraša koji redovno prati Lester - i koji i danas ponekad nešto napiše, jer ima kratko sećanje - zabeležio je tog dana: "Lester je upravo istresao milion funti za čoveka koji nije odigrao minut profesionalnog fudbala. U šta se pretvaraova igra?"

Džejmi je svojim držanjem u prvoj sezoni u Čempionšipu pokazao da tviteraš ima pravo. Od povrede se oporavljao u lokalnom pabu. Napustio karantin i otišao u provod, tako da niko ne može da ga pronađe. Zamolio Pirsona da ga pusti da se vrati u Flitvud: radno vreme, trening uveče, tri-četiri pinte, teško ustajanje, espreso bez doručka, evo već je 2, uskoro će kraj radnog vremena, opet trening, opet pinta i brzo će vikend. A konferencijski vikendi su seks bez prezervativa i noći potopljene u etanol.
"Nisam ja za ovo", rekao mu je i napustio kancelariju.

Pirson je, srećom, u Vardija verovao više nego Džejmi.

Naredne sezone Lester je prozujao kroz Čempionšip. Rijad Mabrez koga je Stiv Volš slučajno pronašao na utakmici Le Avra tražeći pogledom Rajana Mendesa, počeo je da ulazi u tonus. On, Vardi i Uljoa, sve su bolje funkcionisali, uz Nokarta i neke prethodne Volšove akvizicije koje su vredele tri fišeka kikirikija. I onda je počelo ono pravo.

Junajted je tog dana vodio sa 2:0 i 3:1, Runi, Van Persi, Falkao, Di Marija i Erera su plesali po terenu, ali zvuk fabričkih postrojenja u malim gradovima ume da bude zaglušujuć. Vardi je u kontru za 4:3 istrčao direktno iz njega, iz fabričkog kruga i nije slučajno baš to do danas ostala utakmica njegovog života. Gol za preokret i još dve asistencije i dva iznuđena penala.

Lester se do kraja te sezone mučio i tek kada je Pirson promenio taktiku i postavio sistem 3-4-1-2, lisice su proigrale. Poslednjih devet kola bila je njihova premijerligaška noć i na volšeban način su uspeli da ostanu u ligi. Šta se dogodi na Tajlandu ne ostane uvek na Tajlandu pa je Pirson dobio otkaz i u klub je došao Klaudio Ranijeri. Sve što će se dogoditi u tih narednih godinu dana, sve čemu ćemo svedočiti razjapljenih čeljusti, kao da nam je Džejmijev drug poklonio neke tabletice "za opuštanje", bilo je zahvaljujući njemu. I ne bi bilo ni slično da njega nije bilo tu.

Jer svi oni igrači Lestera ličili su na fudbal. Na korporativnu igru u kojoj ljudi imaju jutarnje treninge, idu na futinge, vode računa o ugljenim hidratima, pred utakmicu imaju rituale - takozvani walkthrough - čitaju skautinge, nose majušne kostobrane i proveravaju ličnu statistiku čim sudija svira kraj. Samo je on, baš toliko, ličio na život. Radeći stvari na način koji ga je doveo baš u taj trenutak. Živeći onako kako je umeo.

Golovi koje je davao nisu bili put ka nečemu velikom. Bili su golovi. Asistencije koje je isporučivao nisu bile njegova konekcija sa saigračima, nije u njima bilo rimske Klaudiove filozofije, bila su to dodavanja bolje postavljenim saigračima. Pobede koje je Lester ređao, nisu bile čudo, nego veći broj golova na semaforu. Slava koju je Vardi stekao, nije bila slava, nego tri ture na račun kuće i besplatan parking. A oni hitri koraci kojima se postavljao iza leđa štoperove senke, nisu bili instinkt i majstorstvo. To je bila mala prilika koju je ugrabio.

Da radi manje, a zaradi više. Da umesto postrojenja sluša huk sa tribina. Da ima više slobodnog vremena za druženje. I da daje golove, tako da se svaki dan u nedelji pretvori u vikend. U nepatvorenu slobodu.

Ni titula, kada je osvojena, nije bila svetsko čudo. Bila je povod da u njegovu kuću dođe više stotina ljudi, dok on opet sa onom trolitarskom flašom vodke sedi kod svog tatu majstora i crta neki od simbola da je čovek i dalje centar univerzuma, a ne skauting izveštaji, kontrola ugljenih hidrata i walkthrough.

Sve što je došlo posle "utakmice njegovog života", bio je tako očigledan fudbal, samo jer je on ostao tako očigledno - običan lik.

Mi smo od toga sve ove godine pravili famu. Pisali smo o njegovim red bulovima i burgerima i espresu i noćnim klubovima i ženama koje ga okružuju, spekulisali smo gde bi mogao da pređe, ko ga - baš takvog - sve želi i gde bi mogao još više. A on nije hteo više, ni manje. I tako 13 godina, u klubu koji je dao milion funti za čoveka koji nije odigrao minut profesionalnog fudbala.

I kada je seo pred kamere, okružen svim trofejima koje je osvojio, Džejmi Vardi je i dalje prezirao i zauvek će prezirati sve to što smo radili. To što smo od njega pokušavali da napravimo metaforu, da ga uvijemo u stilsku figuru i poslužimo na pultu fudbalskog industrijskog fast fooda. Voli Džejmi fast food, ali ne voli sve ono što mi volimo, dok izvlačimo paralele, ređamo simbole i ulepšavamo priče. Zato prezire i ovaj tekst.

U tih 13 godina, dok u kameru nije rekao da napušta King Pauer stadion, a na Instagramu se izvinio navijačima za "shit show" od sezone, u svim tim godinama i sezonama i ludostima koje samo fudbal može da nam ponudi, nije bilo mesta za Šekspira. Jer nije bilo potrebno više od dva oka da čovek prepozna sreću koja ga okružuje.

Samo pogledate u Vardijeve, dok je čitav tim, ma čitav stadion u plavom, oko njega u čistoj ekstazi. On stoji širokih zenica i lude frizure, čekajući da ga neko pogrešno pogleda ili zakači ramenom u prolazu. Jer fudbal i vikend su za čoveka. I noć. A Vardi je uvek bio lisica.