Clásico Contemporáneo: Najveće rivalstvo Perua - Studenti protiv Pivara

I danas, tim ima čvrste veze sa pivarom koja ga sponzoriše, pa otuda i prepoznatljiv nadimak Pivari ili Pivopije. Boja po kojoj se klub identifikuje je svetlo plava, po etiketi već pomenutog artikla, a tamno plava, inače boja pređašnjeg kluba, sačuvana je uglavnom kao gostujuća garnitura. Sa 20 osvojenih tutula nacionalnog prvaka, Sporting je treći najuspešniji klub u državi.

Oba sastava spadaju u veliku trojku peruanskog fudbala, a pored njih epitet velikana nosi još jedan klub iz Lime, Alijansa, sa kojom Universitario igra najveći Klasik u zemlji, poznat kao El Clásico de los Clásicos del Futbol Peruano, odnosno Klasiko nad klasicima. U suštini, najveći nacionalni derbi je sukob svega mogućeg što dva kluba čini takvima, od načina nastanka, filozofije, socijalne pa i političke pripadnosti.

Onda se, sa razlogom, postavlja pitanje kako je došlo do rivalstva između Universitarija i Sportinga? Sam naziv Savremeni klasiko već dovoljno toga govori, za razliku od onog najvećeg, koji svoje korene vuče još iz doba amaterskog doba fudbala, Moderni klasik, kako još vole da ga nazivaju, nastao je početkom profesionalne epohe. Sve je počelo s kraja pedesetih, da bi u ozbiljan sukob eskalirao pred kraj sedamdesetih godina prošlog veka. Može se reći da je ovo i jedan veoma čudan fudbalski klasik, jer nekako od samog početka, nastao je na svemu što ova dva kluba imaji zajedničko. Kroz višedecenijsko rivalstvo svi uspesi, porazi i dostignuća, naizmenično su se preklapali. U prevodu, sve ono što je Universitario postigao kroz istoriju, to isto, učinio je i Sporting, ili se to dešavalo obrnutim redosledom.

Sve je počelo od igrača, koji su u nekim trenucima svojih karijera nosili obeležja obe ekipe. Za onu iskru, koja je rasplamsala čitavo rivalstvo smatra se prelazak Alberta Tota Terija, kada je svoju košulju kremaste boje, zamenio nebesko plavom. Tog leta 1959. godine u kafani, a gde drugde, pod nazivom El Tambo, na aveniji Arekipa, nekoliko blokova od Nacionalnog stadiona, tadašnji vođa stručnog štaba Kremastih, Bernardo Betievski, čitav dan bezuspešno je ubeđivao kapitena i lidera ekipe, da ne napušta klub. Toto je u to vreme vreme bio drugi najefikasniji igrač u istoriji Universitarija sa 102 postignuta gola, odmah iza već pomenute legende kluba Lola Fernandesa (116 golova) sa kojim je zajedno nastupao u periodu od 1947. do 1953. godine, a koji se ujedno smatrao i njegovim naslednikom.

(©AFP)

Tokom karijere, svojim briljantnim igrama skrenuo je na sebe pažnju velikana južnoameričkog fudbala. Ponude su stizale od Boke Juniors, Fluminensea, Penjarola, pa čak i od italijanskog Lacija. Međutim, njegov odgovor na brojne visoke novčane ponude, glasio je: "Niko me ne može pomeriti iz Lime. Ovaj grad za mene je lepši i od Pariza".

Niko nije mogao da veruje da Toto može da napusti Universitario jednog dana, ali i to se dogodilo. Alberto je tih godina već bio na zalasku karijere, ali i veoma je izvesno bilo da će dostići, pa i prestići rekord nekadašnjeg saigrača i uzora Fernandesa, čime bi on verovatno postao najbolji igrač u istoriji Studenata. Shvativši to, navijači Universitarija, kao i tadašnja štampa, počeli su sa pričama, odnosno pisanjem kako će Toto uvek biti broj dva, "Idolo 2" kako su ga oslovili, i kako nikada neće poneti epitet najveće ikone kluba.

Pristalice Kremastih su to javno isticale i prozvale ga El Gringo, odnosno Stranac. Isprva zbog plave kose s kojom se nije uklapao sa tadašnjim svetom u Limi, a nadimak je sve više naglašavan, jasno aludirajući na igračko opredeljenje, a ne na fizički izgled. Ubrzo, stigla je ponuda iz tabora Kristala, od 65.000 tabana (u to vreme zvanična valuta Perua), na šta je Alberto pristao, više iz osećaja razočaranosti, nego zbog novca, i to je dokazao velikim gestom. Od transfera nije uzeo ni cvonjak, već ga je prepustio treneru Bitevskom, rekavši mu da sa njim isplati zaostale mesečne obaveze prema doskorašnjim saigračima.

Toto će za Sporting debitovati upravo na meču protiv Universitarija, i premda su Kremasti pobedili sa 2:1, on je postigao jedini gol za nebesko plave. Te 1959. godine po njegovom odlasku prvi put u dekadi pedesetih, Kremasti su uspeli da osvoje šampionsku titulu. Već naredne godine, Alberto Teri otišao je u igračku penziju. Do danas on je ostao jedan od najboljih peruanskih igrača ikada. Ukratko, ovo je bio sled okolnosti koji će se ponoviti 17 godina kasnije.

Sredinom 1977. godine, Peru je i dalje bio pod upravom vojne vlade, koja je kao deo strategije imala povratak najboljih domaćih igrača u otadžbinske klubove, a čiji je krajnji cilj bio da se nacionalna selekcija plasira na Svetsko prvenstvo koje se naredne godine održavalo u Argentini. Povodom toga režim, Fransiska Moralesa, odlučio je da klubovima podeli po 500.000 američkih dolara. Sporting Kristal koji nije bio šampion od 1973. godine, tom prilikom bio je najefikasniji u pogledu trgovine. Pivari su svoj sastav za predstojeću sezonu zasnovali na čistim bivšim Universitariosima.

Bili su to: Ektor Čumpitas - povratnik iz meksičkog Atlasa, izabran za jednog od 30 najboljih defanzivaca svih vremena i među 100 najboljih igrača na Mundijalima. Bio je i kapiten Južnoameričkog tima na Ol-star meču 1973. godine u Barseloni, protiv tima Evrope u kom su tada bili igrači poput Johana Krojfa i Franca Bekenbauera. Zatim Osvaldo Ramirez - jedan od najboljih strelaca peruanskog fudbala i osmi najefikasniji igrač u istoriji Kopa Libertadores sa 26 postignutih golova. Onda, Persi Rohas osvajač Libertadoresa sa Independijenteom iz Aveljanede 1975. godine, kao i Roberto Čale, Elezar Sorija, Ektor Baileti i Huan Karlos Oblitas.

Te godine Sporting je oba puta pobedio Universitario u ligaškom delu prvenstva, šrvi put sa 2:1, a drugi put 2:0, u oba navrta golovima Oblitasa. U finalnoj grupi Kreme su uspele da pobede sa 1:0 u prvom meču, ali su ubedljivo poražene u revanš susretu sa 3:0, što ih je ostavilo na dnu grupe u borbi za šampionsku titulu, dok je netrpeljivost i jaz između dve ekipe još više povećan.

Iako su bili u redovima nebesko plavih, kada je Universitario mnogo godina kasnije objavio sastav najboljih 11 igrača u 20. veku, čak njih pet sa ovog spiska, računajući i Alberta Tota, našlo se u odabranom društvu, a neki se i danas svrstavaju u najbolji tim selekcije Perua. Bili su to neki od prvih i osnovnih razloga nastanka, suštinski jednog od najbitnijih rivalstava za razvoj fudbala u ovoj južnoameričkoj državi. Dužni smo i da vam spomenemo to da je prvi susret ovih ekipa odigran još 1956. godine, 30. septembra, u utakmici koja se završila bez pobednika, rezultatom 2:2. Ali tada nije postojala ni najmanja naznaka onoga što će uslediti narednih decenija.

Prvi direktan okršaj u borbi za titulu između ova dva kluba odigrao se 26. januara 1988. godine u poslednjem kolu Ligilje, format koji je tada predstavljao završnu fazu šampionata, formiran kao grupa od četiri najbolje plasirane ekipe iz ligaškog dela prvenstva. Bio je to finiš za nezaborav, nebesko plavi su poveli golom Oskara Kalva u 60. minutu, Kreme su uspele da izjednače u 88. preko Fidela Suareza, ali je duboko u nadoknadi vremena Luis Redher postavio konačnih 2:1, za Sportingovu, tada devetu, titulu nacionalnog šampiona.

Iste godine, Huan Karlos Oblitas, nakon što se vratio u Universitario, odigrao je svoju poslednju utakmicu u karijeri. Takođe, Sporting Kristal je u ligaškom delu savladao ekipu sa Monumentala rezultatom 4:0, što je do danas ostala kao najubedljivija pobeda Pivopija. Već naredne godine, Studenti su uspeli da se osvete istim rezultatom, kada su se prvi put ova dva kluba zajedno našla u Kopa Libertadoresu i odigrala prvi međusobni susret na internacionalnoj sceni.

Rivalstvo doživljava vrhunac tokom devedesetih godina prošlog veka. Sada ponovo sa Huanom Karlosom Oblitasom u redovima nebesko plavih, ali ovoga puta u ulozi trenera. U prvenstvu odigranom 1991. godine dve ekipe ponovo su se našle u finalu, drugi put u direktnom obračunu, posle 1:1 tokom 90 minuta, Sporting je slavio posle boljeg izvođenja jedanaesteraca sa 7:6, za svoju jubilarnu desetu šampionsku krunu. Te sezone Kristal je nastupao sa brojnim veteranima na terenu i nije delovalo da može da dospe do samog finiša. Ali nakon osvojenog šampionata verna publika nebesko plavih iz šale je počela da im skandira: "Mi imamo tim, tim matoraca!".

Naredne dve godine pripale su Studentima, a jedna od zanimljivijih činjenica iz tih sezona, nekako se tiče i nas sa ovih prostora. Tadašnji trener Kremastih u periodu od 1991. do 1993. godine bio je naš poznati stručnjak i bivši igrač Vojvodine, u kojoj je 2008. godine i okončao trenersku karijeru, Ivica Brzić (1941-2014).

U periodu od 1994. do 1996. godine Sporting je uspeo da postane prvi tum u Peruu sa tri vezane šampionske titule. Ovo zlatno doba, Pivari nisu uspeli da krunišu najvećim kontinentalnim priznanjem koji jedan klub može da ponese. U finalu Kopa Libertadores 1997. godine poraženi su od Kruzeira minimalnim rezultatom, i to tek u revanš susretu na čuvenom Mineirau u Belo Orizonteu, a otpor Peruanaca slomio je u 75. minutu Elivelton Alves Rufinjo.

Kristal je bio tek drugi klub iz svoje države koji je uspeo da stigne do finala najprestižnijeg klupskog takmičenja. Prvi je naravno bio Universitario još 1972. godine, kada je savladan od strane Independijentea sa 2:1. Jedini gol za Kreme postigao je Persi Rohas, koji je godinu dana kasnije prešao upravo u tim iz Aveljanede. Dakle, oni su jedini klubovi iz Perua koji su uspeli da dođu do finala najjačeg klupskog takmičenja Južne Amerike.

Sportingov uspeh, Kremasti su uspeli da ponove osvajanjem titule 2000. godine, koja je bila treća u nizu, postavši tako uz Pivare, jedina dva kluba kojima je to pošlo za rukom u zemlji. Početak ove serije krenuo je u finalu 1998, kada su po treći put u direktnom okršaju ova dva kluba odlučivala o prvaku države. Prvi meč odigran je 8. decembra i pripao je nebesko plavima sa 2:1. Revanš je odigran 20. decembra i završen je istim rezultatom, ovoga puta u korist Universitarija koji je kasnije bio bolji posle penala sa 4:2, što je za njega bila 22. titula nacionalnog prvaka.

Period devedesetih obeležili su i brojni sukobi bara brava grupa. U finalu odigranom 8. aprila 1991. godine na nekadašnjem stadionu Lolo Fernandez, posle pobede Kristala, navijači Universitarija pod velom bara grupe Trinchera Norte iliti Severni rov, napali su autobus sa protivničkim igračima i tom prilikom ga zapalili. Uz pomoć policije, evakuacija je bila brza i svi su uspeli da se izvuku bez ozbiljnijih povreda, pre nego što je vatra progutala čitav autobus.

Fudbaleri Sporting Kristala (©AFP)

U oktobru 1996. godine, dva kola pred kraj prvenstva Sporting je remizirao sa Universitarijom, što mu je obezbedilo treću titulu zaredom. Po završetku utakmice, bravosi iz Severnog rova, srušili su ogradu i utrčali na teren s namerom da napadu igrače Kristala. Jedna od frakcija suprotnog tabora, pod imenom Extrimo Celeste, u prevodu Nebeski ekstremi, imala je dojavu o namerama navijača rivala, i odmah su za njima istrčali na teren da im se suprotstave. Sled događaja je policiji stvorio pune ruke posla.

Jedan od poslednjih događaja koji ovo rivalstvo održavaju na ekstremnom nivou, dogodio se 2006 godine, kada je Sporting organizovao turnir prijateljskog karaktera, povodom 50 godina od osnivanja kluba. Na njemu su pored organizatora učestvovali paragvajski Sero Portenjo, LDU Kito iz Ekvadora i Universitario. Svi klubovi sem Studenata koji su poveli prvi tim, došli su sa rezervnim sastavom i tek pojedinim igračima iz omladinske akademije. U finalu su se kao po nepisanom pravilu sastali rivali, a susret je završen rezultatom 4:0 u korist Studenata, na šta su se, pa može se reći, s pravom ljutili predstavnici Kristala, s obzirom na karakter turnira i razlici u sastavu igrača dveju ekipa.

Do danas Clásico Contemporáneo igrao se ukupno 221 put. Po broju pobeda, sa 82 uspešniji je Universitario, naspram Sportingovog 71 trijumfa, dok je 68 puta susret završen bez pobednika. Što se tiče broja titula, Studenti u svojim vitrinama poseduju 28 pehara nacionalnog šampiona, naspram Kristalovih 20. Međutim, treba naglasiti da je Sporting sve svoje titule osvojio posle 1950. godine, odnosno isključivo u profesionalnoj eri peruanskog fudbala, dok ih Universitario poseduje čak sedam iz amaterskog perioda prvenstva koji je trajao od 1912. do 1950. godine, a kada Sporting još nije postojao kao takav.

PIŠE: Đorđe RADONJIĆ

PERU 1 – 14. KOLO

Petak

04.00: (1,90) Universitario (3,35) Sporting Kristal (3,90)

22.30: (4,10) Alijansa (3,45) Uanuko Melgar (1,83)

Subota

03.00: (4,50) Sport Bojs (3,50) Alijansa Lima (1,75)

20.00: (3,20) Komersijantes Unidos (3,30) Kusko (2,15)

22.30: (1,42) Atletiko Grau (4,10) Binasional (7,50)

Nedelja

01.00: (1.50) Siensijano (3,90) Kahamarka (6,25)

20.00: (1,37) ADT Tarma (4,40) Ajakuko (8,00)

22.15: (1,75) Los Hankas (3,45) Alijansa Atletiko (4,50)

Ponedeljak

01.00: (1,40) Garsilaso (4,30) Huan Pablo (7,50)

***kvote su podložne promenama