Četvrt veka prođe, deset minuta tišine nikad: Živiš, Beli!

Verujete li u sudbinu?

Ali, ne ono banalno - pao si ispit, jer te nisu ubola pitanja. Mogao si sve da naučiš.

Ne čak ni ono - sreli smo se i zavoleli. I tu romantični epilog zavisi od mnogo voljnih radnji.

Recimo, saobraćajna nesreća. Tačno je, ljudski faktor je i tu najčešći uzrok. Neprilagođena brzina, alkohol, korišćenje mobilnog telefona... Ali, da se taj neko, ko nevin strada, tog jutra probudio samo koji trenutak kasnije, da ga je makar jednim pitanjem zadržao komšija ispred lifta, da ga je uhvatilo crveno svetlo na prvom semaforu, da li bi se fatalnog momenta našao na kobnom mestu?

A opet, to je nezgoda u saobraćajnu. One se, nažalost, prečesto događaju. Globalno, godišnje tako pogine 1,2 miliona ljudi, a 20 do 50 miliona pretrpi povrede, često sa trajnim posledicama.   

Ali smrt od udara groma? Godišnje 24.000 ljudi u svetu. Statistika kaže da ga oko 90 odsto pogođenih preživi. Da se šanse da se tako nešto dogodi procenjuju na 1:1.000.000.

Na fudbalskom igralištu? Među tolikim gromobranima - reflektori glavnog terena, gradska bolnica, kupališni kompleks, srednja medicinska škola, obližnje visoke zgrade? I među dvadeset i kusur saigrača i članova stručnog štaba tokom trening utakmice?

***

Bio je to jedan naizgled običan ponedeljak. Poslednji majski ponedeljak dvadesetog veka.

U vazduhu je tog dana mirisalo na promenu vremena, a tih dana već dobrano na “one” promene. Spremali smo se da u istoriju ispratimo režim koji je bio simbol decenije ratova, izolacije, nemaštine. Spremali smo se i da na Evropsko prvenstvo ispratimo fudbalere. ‘Zlotvori’ nam nisu dali da se takmičimo pre osam godina u Švedskoj, sad ćemo u Belgiji i Holandiji sve da im naplatimo.

Nismo ni slutili kakav će nas talas izneverenih očekivanja zapljusnuti. I po jednom, i po drugom pitanju. Nešto odmah, nešto sa popriličnom zadrškom.

Fotografija sa zimskih priprema Radničkog u sezoni 1999/2000.

Fudbaleri Radničkog tačno devet dana ranije protiv Čukaričkog u Beogradu odigrali su poslednju utakmicu u najglomaznijem šampionatu u istoriji naše zemlje. Zbog NATO agresije i prekida prvenstva sezonu ranije, brojalo je 21 ekipu. Ispadalo ih je pet, Nišlije nisu bile među njima. Cilj je ispunjen.

Upravo su počele jedan od poslednjih treninga pred odlazak na letnju pauzu. Najtalentovaniji među njima, na Čair je stigao posebno raspoložen. Tog dana prvi put je sam seo za volan, iako je vozački ispit trebalo da polaže tek u petak. Prilično bezbolno je završio posetu zubaru, kojem nije rado odlazio. Pojeo je keks i mleko, svoj omiljeni obrok, poljubio sina i pojurio na trening da se polako oprašta od saigrača. Predugovor sa Bordoom već je maltene bio u džepu. Evo, taman, i kišice da ih malo rashladi...

***

Radnički je tih godina predvodio čuveni tandem Panta i Driza. Legendarni Dragan Pantelić, golman-golgeter, najautentičniji čuvar mreže u istoriji kluba. Kapiten prve generacije koja je Real sa Nišave izvela u Evropu. Branio je gol reprezentacija Jugoslavije i sveta. I Miloš Drizić, bivši korpulentni štoper Crvene zvezde, internacionalac u Španiji i Škotskoj, član generacije što je stigla do polufinala Kupa UEFA, jedan od najživopisnijih likova koji su ikada prošli kroz Radnički.

Miloš Drizić i Dragan Pantelić

Trener je bio stari lisac Zoran Čolaković. Stručnjak poznat kao izuzetan motivator, specijalista za rad u sredinama koje su imale ‘vruć’ domaći teren, poput Teteksa, Novog Pazara, Prištine... Ima ta anagdota, pošto su fudbalerima Radničkog za svaku pobedu sledovale premije i dobijali su ih uredno, već pod tušem odmah posle meča, da je popularni Čolak na sastancima pred utakmicu umeo da izgovori samo jednu rečenicu: “Momci, pare su u travi, idite i nađite ih!”

A ono što je Radnički uporno tražio već skoro deceniju i po, bio je naslednik najvećeg sina koji je ikada zaplesao na Čairu. Od Piksijevog odlaska u Crvenu zvezdu prošlo je već 14 godina. Rambo je došao prebrzo nakon toga da bi potpuno izašao iz njegove senke, a onda se pojavio on. Dečkić iz naselja Medoševac, koji je, kada je Bog delio talenat za fudbal, više puta stao u red. Ivan Krstić – Beli.

Loptu je milovao. Navijačima punio oči. To je ona esencija fudbala, jedan potez zbog kojeg vredi doći na stadion.

Kao da je znao. Žurio je kroz život. Koracima od sedam milja. Od fudbala je više voleo samo jednu Anu. Drugaricu iz školske klupe. Koliko je to više? Pa, toliko da je jednog dana, jedva punoletan, šokirao svoje roditelje. Nije imao snage da on sam to izusti, već je zamolio starijeg brata da im saopšti: “Ana je u drugom stanju, oni će se venčati”.

Svadba je organizovana u martu, da bi baš na Uskrs, 30. aprila, na svet došao naslednik. “Zvaće se kao ja. Ivan!” Bila je to njegova ultimativna želja.

Beli i Ana sa tek rođenim Ivanom

Niško porodilište i stadion Čair razdvaja samo Zetska ulica. Pre nakaradne rekonstrukcije, dok je istočna tribina imala samo jedan nivo, sa prozora zgrade u kojoj nove Nišlije prvi put ugledaju ovaj svet mogao se videti teren, i obrnuto. Tri dana po rođenju malog Ivana, Radnički je dočekao Spartak. “Hej, ljudi, danas me gleda sin, moram da dam gol.” 

To, već, nije sudbina. To je ono kada možeš da je uzmeš u svoje ruke. Ili, noge. Prošlo je sat vremena igre, slobodan udarac sa 20 metara od gola, lopta je obrisala paučinu između stative i prečke. Na semaforu 2:0. Poslednja pobeda Radničkog u sezoni. Beli trči ka istočnoj tribini i šalje poljupce ka jednom prozoru.

“Jednog dana, njegov debi za prvi tim Radničkog, biće i moja oproštajna utakmica od najdražeg dresa.” Taj, drugi deo želje nikada mu se neće ostvariti. Jer, ona kiša postajala je sve jača. A onda je, sa istog tog komada neba sa kojeg su tačno godinu dana ranije baš na tu ulicu padale kasetne bombe i usmrtile osmoro ljudi, sevnula munja...

***

“Sudbina, pitaš? Uvek se nekako vraćamo na tu reč. Dolazili su kod nas kasnije profesori sa Elektronskog fakulteta, objašnjavali razne teorije zašto se to dogodilo, da li je i kako moglo da se spreči... Čak nam je neko rekao da je na istom mestu par decenija ranije takođe neko poginuo. Nisam ja neki verski fanatik, umereni sam vernik, ali posle, kada godinama vrtim film, setim se da je Beli par noći pre toga ružno sanjao. Kaže, on na nekom brdu, zove sina, ali ne uspeva da ga dozove. Da li su to bili neki znaci...” – priseća se njegova Ana dana u kojem je u domu Krstića miris ruzmarina zamenio miris tamjana...

“Da li je sudbina to što je mali Ivan tog dana od ranog jutra vrištao i nismo nikako uspevali da ga smirimo, pa smo ga, dok je trajao taj fatalni trening, odveli kod lekara, u Gradsku bolnicu, koja se nalazi preko puta stadiona i pomoćnog terena. Doktorka je rekla da je sve u redu, mi smo seli u kola i prošli pored njih doslovno par trenutaka pre udara groma. Još smo i prokomentarisali ‘gle ove, nisu normalni po kakvom nevremenu treniraju’. U momentu kada je puklo, bukvalno u tom momentu, mali Ivan se smirio i zaspao. Došli smo kući, a onda nas je ta doktorka pozvala i pitala da li smo se čuli sa Belim. ‘Probajte da ga dobijete’ – upozorila nas je, zabrinula, uspaničila. Bezuspešno smo redom okretali telefone, sve dok se Miloš Drizić nije javio i rekao da je Ivan u bolnici, u teškom stanju. Tako nas je, zapravo, samo pripremao na najgore.”

Beli i Ana na venčanju

Na neka pitanja, koliko god često da ih postavljate, odgovora naprosto nema...

“Da li je sudbina to što smo išli u isto odeljenje, iako sam ja godinu dana mlađa, ali sam ranije pošla u školu? Da li je sudbina to što smo se tako mladi uzeli i dobili dete, što mu je on dao svoje ime? To što je Radnički trenirao i po završetku sezone, kad ekipe obično idu na pauzu? To što Beli, recimo, nije otišao u Obilić, kada ga je čak i Arkan tražio? Moj svekar nikada nije mogao da oprosti sebi što ga nije pustio da ide. I možemo tako unedogled, i sve uvek da se svede na tu jednu reč. Sudbina...”

***

Predrag Stamenković, dugogodišnji kapiten Radničkog, prema dostupnim podacima dvanaesti na večnoj listi po broju odigranih utakmica za niški klub, nikada neće zaboraviti scene sa tog treninga:

“Igrali smo na dva gola, oženjeni protiv slobodnih, ili stariji protiv mlađih. Bukvalno smo svi bili na terenu, neki prelazni period, završavamo sezonu, polako idemo na odmor. Bio je aut za jednu od ekipa, najveća koncentracija igrača bila je upravo tu, oko Belog. Aut se izvodio sa mesta gde je danas spomenik, on je bio tu negde, na rubu šesnaesterca. On, ali i većina igrača oba tima. Svi smo bili usmereni prema lopti, ama kao da je neko odozgo prstom pokazao na njega...”

Kad je puklo, svi fudbaleri su popadali na zemlju. Samo jedan nije ustao...

“Čolak je par minuta pre toga rekao ‘Dajte da prekidamo trening, pre neki dan je u Turskoj nekog udario grom’. Jeste bilo nevreme, tutnjilo je negde sa strane, ali delovalo je da prolazi. A, onda je samo odjeklnula detonacija. Kao atomska bomba. Ja nisam ni video munju, recimo moj brat Neša nije osetio udarac, pao je jer ga je inercija povukla, ali je on video svetlost. Bukvalno nisam znao šta me je snašlo. Klasičan nokaut, osetio sam jak udarac u glavu. Kada smo počeli polako da se pridižemo, posle par desetina sekundi, ili koliko je već bilo prošlo, samo je Beli nepomično ležao. Prvi mu je pritrčao saigrač Kristijan Tucaković, koji je pokušao da mu da veštačko disanje, ali kad smo svi prišli, bilo nam je jasno. Dobio je direktan udar u vrat, struja je prošla kroz kičmu, izašla između nogu, a zemlja na mestu na kojem je ležao bila je bukvalno spržena. Bio je ocrtan krug i tri traga, gde je struja nastavila. Osećao se miris paljevine, a kada ga je podigao Vojkan Milošević Okac, sekretar stručnog štaba, bilo je jasno da u tom telu više nema života. Odneli smo ga onde ispred svlačionica gde su nekada bile, podno južne tribine. Mi svi plačemo, a samo njemu zvoni telefon. Sećam se one melodije ‘Teče vino crveno’. I niko ne sme da se javi...”

Predrag Stamenković

Osim da je anđelima negde gore falio plejmejker plemenitog kova, drugo objašnjenje ne postoji...

“Pričali su ljudi posle svašta, da li je imao zlato na sebi, da li je nosio metalne krampone. Gluposti! Nosio je kožni lančić sa drvenim krstićem, gumene krampone... Ma, sudbina, šta drugo. Baš njega, onako nasmejano dete, veselo i beskrajno talentovano. Klasična desetka, dobro je napadao dubinu, imao smisla za završni pas, odličan prekid, umeo i da postigne gol... Od tog momenta do današnjeg dana osećam zujanje u ušima. Kad god krene jače nevreme, mi insistiramo da se prekine trening, gde god smo igrali ili radili. Jednom sam u Apatinu inicirao da se prekine utakmica na kratko...”

***

Jedini način da artikuliše razarajuću bol, Ivanova majka Zagorka pronašla je tako što je napisala knjigu u kojoj detaljno govori o rođenju, odrastanju, sazrevanju svog sina, njegovoj fudbalskoj karijeri, kobnom danu kada ga je izgubila i svemu što je nakon toga usledilo.

Knjigu koju završava pitanjem “Dokle istinu pravdati sudbinom”, objavila je na njegov rođendan, dve godine nakon pogibije. Ona tu ističe da je Ivanu ime dao šest godina stariji brat Dejan, te da je kao dečak bio vrlo nestašan. “Jedne godine zamalo da se udavi u moru, jedne je operisao prst, jedne smo ga zamalo izgubili na moru, jedne sam ga po ramenu izgorela vrelom kafom, zatim je bila i teška povreda bubrega na fudbalskoj utakmici.”

Sa tri godine znao je celu francusku reprezentaciju napamet. Fudbal je igrao sa starijim dečacima u školskom dvorištu i uzvikivao imena “Platini, Tigana...” Bio je odličan učenik, učestvovao na osnovnoškolskim takmičenjima. Sa devet godina upisao se u školu fudbala Radničkog, kasnije je završio Elektrotehničku školu “Nikola Tesla”, pa upisao Fakultet sporta u svom rodnom gradu.     

“Bio je fanatik za fudbal. Ta doza zagriženosti se rečima ne može opisati” – priča nam njegova Ana:

“Hajde to što je neretko išao pešice na treninge iz Medoševca. Često je utorkom i sredom propuštao školu, kad su utakmice. Radnički mu je bio sve. I to kad je trebalo da ode u inostranstvo, samo je ponavljao: ‘Biće kako Radnički kaže.’ I mi, svi ostali oko njega, živeli smo samo za taj fudbal. Venčanje smo mesecima zakazivali prema rasporedu utakmica Radničkog, na momačko veče došao je premoren, opet sa neke utakmice. Imao je pobednički karakter, nije voleo da gubi. Sećam se jednom, spremali smo se za izlazak, nas dvoje i njegov brat sa tadašnjom devojkom, sadašnjom suprugom. Imali smo karte za bioskop, njih dvojica su počeli da igraju pikado, Ivan je zaključao vrata i sklonio ključeve, morali su da igraju dok ne pobedi. Ma, kakav bioskop...”

Beli kao dečak sa saigračima u Radničkom

Prvi trener, kao i većini klinaca decenijama, bio mu je Radisav Jovanović Gibac. Brusili su taj dijamant Dragan Džaja Radosavljević, Milorad Janković, Vlada Nikolić, Miodrag Stefanović Dujta. Kao kadet, branio je boje selekcije istočne Srbije. Na svoj 18. rođendan potpisao je prvi stipendijski ugovor sa Radničkim. Bio je kapiten omladinaca i najbolji strelac Omladinske lige Srbije sa 18 golova. Na dvojnu reistraciju, nastupao je u nižem rangu za Žitorađu, a 28. aprila 1999. godine potpisao je prvi profesionalni (četvorogodišnji) ugovor sa Radničkim. Dobio je ključeve od stana, gde se kompletna porodica preselila dok im kuća u Medoševcu nije sanirana zbog oštećenja usled bombardovanja.

Septembra iste godine našao se na spisku Milovana Đorića, selektora U-21 reprezentacije Jugoslavije, za turnir u Varšavi. Prvi put je leteo avionom. U prvi tim Radničkog gurnuo ga je Radmilo Ivančević, kasnije su mu treneri bili još Boris Bunjak i Zoran Čolaković.

“Za dva dana je trebalo da otputuje u Francusku, zajedno sa Mladenom Ristićem, koji je otišao i igrao par godina u mlađim kategorijama Bordoa. Ideja je bila da on ode, da se snađe, koliko god vremena da mu treba, pa da mu se onda mi pridružimo kad beba ipak malo poraste.”

Ivan Krstić Beli na jednoj od prvenstvenih utakmica

Nije tada bilo obaveznih bonusa u eliti, veštačkog guranja klinaca. Beli se, kao tinejdžer, sam izborio za svoj status prvotimca koji pravi razliku...

“Verovatno sam najduže radio sa njim, pošto sam mu bio trener od pionira, pa sve do prvog tima, gde sam bio pomoćnik Čolakoviću, zaključno sa tim kobnim treningom. Definitivno se izdvajao. Lagani korak, fudbalska inteligencija. Za njega nije bilo fudbalskih tajni. Mogao je da ‘pojede’ loptu. E, ali falila mu je masa, baš je bio lagan, mada je počeo na tome da radi, spremajući se za inostranstvo. Kolike bi visine tačno dosegao, to niko ne može da tvrdi, ali da je imao potencijala da bude vrhunski, to sigurno. Bilo je svakakve dece, ali on uvek nasmejan i lepo vaspitan. I ono što nikako sebi ne mogu da izbijem iz glave – bio je verovatno najveći vernik među svima nama. Nije bilo izlaska na teren, bilo na trening ili utakmicu, izvođenja prekida, a da nije poljubio onaj svoj drveni krstić. To mi je nekako prva slika kad god pomislim na njega” – priseća se Džaja Radosavljević.

Poslednja Krstićeva sezona ujedno je i poslednja stabilna sezona Radničkog u elitnom rangu u narednih duže od deceniju. Već sledeće je ispao iz Prve lige, pa se u nju ekspresno vratio, pa opet odmah ispao i onda je na povratak čekao sve do 2012. godine.

***

Već na komemorativnom skupu, dva dana nakon tragedije, obelodanjena je odluka da škola fudbala Radničkog ponese ime “Ivan Krstić Beli”. Danas se tako zove i jedna ulica u njegovom Medoševcu.

Iz upotrebe je povučen dres sa brojem deset i do današnjeg dana niko ga više nije obukao u niškom klubu. Malo je sličnih primera u svetu fudbala da baš taj, magični broj ne bude u upotrebi i u tom smislu Radnički je u društvu klubova kao što su Napoli (Maradona), Njujork Kosmos (Pele), Breša (Roberto Bađo), Roma (Toti), Honved (Puškaš)...

Meraklije

Ako bi nekome možda i palo na pamet da preinači tu odluku, nikad ne bi dali navijači. I Meraklije su za ovih 25 godina prošle kroz razne faze, nisu danas ni približno brojne na tribinama kao nekad, ali je njihovo jezgro dovoljno uticajno da sećanje na Ivana živi kroz simbolične akcije, među kojima je i onih deset minuta tišine, koliko se navijači Reala sa Nišave ne oglašavaju na početku svake utakmice od tog leta 2000. godine, pa sve do danas. Kad semafor pokaže 10:00, kreće skandiranje “Beli Krstić”, pa tek onda standardni repertoar: “Mi smo Nišlije, južnoprugaši”, “Jedan je Real”, “Ko ne pije, meraklija nije”... Zastava sa Ivanovom desetkom i dalje dominira na južnoj tribini.

***

Imponuje kako Ana Krstić već četvrt veka čuva uspomenu na oca svoga sina. Rado se odazvala i pozivu da govori za Mozzart Sport. O snazi koja joj je bila potrebna da sama podiže tek rođeno dete, suvišno je pisati...

“Ako me pitaš da li mi je lakše ili teže da pričam o njemu, ne znam, ali znam da volim da pričam o njemu. Jer, znam, dok pričam, on nije zaboravljen. U tom momentu, meni je dete bilo spas. Znala sam da moram da se borim i mislim da sam samo zahvaljujući njemu ostala normalna. On nas je sve iščupao. Ostala sam naredne dve godine da živim sa svekrom i svekrvom. Samo što su izgubili sina, taman posla i unuče da im odvedem. Do danas smo u izvanrednim odnosima, kao i sa deverom – svekar je nedavno preminuo – to je Ivanu jedina rodbina od oca. On je rastao sa tim, nikada se od njega ništa nije krilo. Još kao dete je išao sa nama na groblje, prvog momenta kada je mogao da spozna svet oko sebe, znao je sve o svom ocu. Na onom testiranju pred upis u školu, pedagog me je zvao na poseban razgovor, rekao da još nije upoznao dete koje je toliko svesno života i smrti... Kasnije, ako bi neki njegovi drugari pretrpeli takve gubitke, on je bio prvi da im se nađe. Mada, tek nedavno je prvi put odgledao video sa našeg venčanja. Kaže ‘mama, bila si u pravu, stvarno se smejem kao on’. Moj najveći uspeh u životu je to što sam od njega napravila odgovornog, pristojnog i vaspitanog mladog čoveka.”

Ana i mali Ivan sa Draganom Stojkovićem Piksijem

Ivan Krstić junior nije dosegao fudbalsku slavu koja je predviđana njegovom ocu, ali jeste čuvao tu vatru u sebi i sačuvao je do današnjeg dana.

“On trenutno igra za lokalnog srpskoligaša Brzi brod. Pošto se u međuvremenu zaposlio, igra tamo volonterski, za svoju dušu. Ta poređenja sa ocem bila su za njega teret koji nije mogao uvek da iznese. Prvo, ni ne igraju na istoj poziciji. Ivan je defanzivac, po potrebi štoper ili desni bek. Kada god bi došao novi trener, koji, kad sazna ko je, kaže mu ‘ja sam ti poznavao oca, ili igrao sam sa njim...’ To je kod njega stvaralo veliki pritisak. Išao je on u Požarevac, Paraćin, Tutin. U Tutinu je još i najbolje igrao, gde ga niko ne zna. Ali, ljubav prema fudbalu identična je kod njih dvojice. Umalo i sudbina, jer je Ivan dobio udarac u bubreg na jednoj utakmici što se kasnije iskomplikovalo, pa je pravio pauzu od skoro godinu i po dana. To je, negde, usporilo njegov fudbalski razvoj, jer je kao klinac pozivan u reprezentativne selekcije. Kada je imao tu intervenciju, prvo što je pitao doktora nakon što se probudio iz anestezije bilo je hoće li moći da igra fudbal. E, to je Beli progovorio iz njega...”

***

Ivan Krstić Beli poginuo je 29. maja 2000. godine, 33 dana pre svog 20. rođendana. I danas, tačno u 18.22 časa, porodica, prijatelji i Meraklije ponovo će izaći na pomoćni teren Radničkog, da polože cveće na spomenik.

Spomenik na mestu tragedije

Kroz osmeh Ivana juniora, kroz Anino lavlje srce, kroz pisano svedočanstvo majke Zagorke, kroz sećanja njegovih saigrača, kroz onih deset minuta tišine Meraklija, što odjekuju i četvrt veka kasnije. Između ostalog i kroz ovakve priče, legenda o Belom nastavlja da živi.