Čarobnjak u penziji: Gvardiola nije hteo ni da me upozna, zbog Murinja sam postao Madridista, pobediti Barsu je bio orgazam

Nadimak Čarobnjak ili Mađioničar nije unikatan u svetu sporta i fudbala.Nosili su ga mnogi. Možda i najpoznatiji je Horhe Gonzales, jedini čovek za kojeg je Maradona rekao da je bolji od njega.

Nadimak Magiko je u jednom delu karijere pratio i Mesuta Ozila. Nadenula mu ga je svlačionica Real Madrida kada je u periodu od 2010. do 2013. nosio dres Kraljevskog kluba. Saigrači su ga obožavali jer je više voleo da asistira nego da postiže golove. I zaista je bilo fudbalske magije u Ozilovim dodavanjima…

Turčin rođen u Nemačkoj je nedavno završio karijeru u kojoj je zabeležio 114 golova i čak 222 asistencije.

“Čak i sada kada sam završio karijeru, ne usuđujem se da tako sebe nazovem. Ali hvala onima koji misle tako. Preferiram da drugi pričaju o meni”, kaže Ozil u velikom intervjuu za špansku Marku povodom završetka karijere.

Novinar Marke je insistirao da priča o nadimku iz Reala…

“U redu, u redu… Moj stil igre je bio takav. Da uvek pokušam dodavanje i nešto što drugi ne očekuju. Možda sam zato dobio nadimak. A to znači da je navijačima bilo zabavno da me gledaju. Iznenađenja su prelepa. Kako u fudbalu, tako i u životu. Zaista mi je drago ako me ljudi gledaju tako”. 

Golovi ili asistencije? Šta ti je pričinjavalo veće zadovoljstvo?

“Dao sam i mnogo predasistencija koje se nigde ne računaju. Za mene je građenje akcije podjednako važno i uvek sam se trudio da budem prisutan u tom delu igre. Najlepša stvar su ipak pobede tima. Uvek sam se trudio da moji igrači maksimalno zablistaju i moj stil igre se zasnivao na tome. Bio sam srećan kada vidim druge da su srećni. Očekivao sam i od drugih da se tako ponašaju jer sebičnost nikada ništa dobro nije donela”.

Šta je prvo čega se setiš kada se osvrneš na karijeru?

“Detinjstva. Govorili su mi da nikada neću postati profesionalni fudbaler ali se nisam obazirao i imao sam svoj fokus. Kada sam odigrao prve mečeve u karijeri za Šalke, osećao sam se kao da sam sleteo na Mesec. Sve što je došlo kasnije – Real Madrid, osvajanje Mundijala – bio je samo divan bonus. Naravno, vrhunac karijere je bilo osvajanje Mundijala 2014. godine”.

Otišao si u penziju sa 34 godine. Zašto tako rano?

“Kada sam sve sagledao, siguran sam da je ovo prava odluka. Tokom karijere nisam imao problema sa povredama i uvek sam bio u dobroj formi ali poslednjih nekoliko meseci su bili jako teški zbog povrede leđa. Nisam više mogao da pomognem timu onako kako bih želeo, rekao sam to ljudima u Bašakšehiru i brzo smo se dogovorili”.

Na šta si tokom karijere najviše ponosan?

“To nisu ni golovi, ni asistencije, ni pobede, ni trofeji… Najviše sam ponosan na to što sam mogao da svojim imenom pomognem u rešavanju nekih problema koji su mnogo veći od fudbala. Da dam nešto onima koji su manje privilegovani u Africi i Južnoj Americi. Tome me je majka naučila kad sam bio dete”.

Posle Šalkea, Verdera i Mundijala u Južnoj Africi 2010. godine si prešao u Real Madrid. Sećaš li se kako je došlo do toga?

“Birao sam između Reala i Barselone. Nije bilo pitanje novca. Posetio sam i Real i Barselonu a razliku je napravio Žoze Murinjo. On mi je napravio gala doček u Madrid, pokazao mi stadion i sve trofeje koje je klub osvojio. Osetio sam leptiriće u stomaku. Poseta Barseloni je bila manje atraktivna a najveće raočarenje je bilo što Pepa Gvardiolu uopšte nije ni zanimalo da se upoznamo. Pre tog puta u Barselonu sam zaista voleo taj klub i njegov stil igre. Mogao sam da sebe zamislim tamo ali me je Real više želeo. Žoze Murinjo je bez dileme bio najvažniji faktor zbog kojeg sam doneo takvu odluku. Posle razgovara sa njima sam bio 100 odsto siguran: Želim da budem Madridista!”. 

Verder tada nije želeo da te pusti. Da li te je bilo strah da će sve da propadne?

“Sećam se da su pregovori između klubova bili teški. Ali, na kraju, Verder ipak nije želeo da godinu dana kasnije odem za džabe. Rekao sam Verderovom direktoru Klausu Alofsu da me moraju pustiti u Real jer nikad ne znaš da li će ti se takva prilika opet ukazati u životu. Taj dan kada sam potpisivao za Real je bio nešto jedinstveno. Nikada u životu nisam video toliko novinara, fotoreportera, kamermana kojima sam jedini fokus bio ja. Bio sam jako nervozan. Ali na kraju je to ispalo veoma posebno. Ne postoji klub na svetu poput Real Madrida kada su promocije igrača u pitanju. Tada shvatis da si stigao na poseabn nivo”.

Navijači su se odmah zaljubili u tebe…

“Neverovatna publika. Čak i godinama posle odlaska iz Madrida, dobijam poruke podrške od Realovih navijača. Proveli smo lepe godine zajedno i videli su da sam uvek davao sve od sebe. Iskreno, nisam očekivao da njihova podrška tako dugo traje”.  

U Realu te skoro ceo period trenirao Žoze Murinjo osim dve odigrane utakmice pod Anćelotijem. Kakva sećanja imaš na Murinja?

“Svi već znaju za moju anegdotu sa njim u svlačionici. I dalje imamo sjajan odnos. Uvek je znao kako da me motiviše i da me svakim danom čini boljim igračem. Neverovatan je trener i ponosoan sam što sam radio sa njim”.

Imao si dobru saradnju i sa Kristijanom Ronaldom.

“Bilo je baš zabavno igrati sa Kristijanom. Za mene je on najbolji igrač svih vremena. Jako dobro smo se razumeli na terenu. Ja sam uvek pazio gde se nalazi na terenu, a on je davao golove. On je igrač koji skoro nikada nije upropastio asistenciju”.

Postao si i veliki prijatelj sa Sehijom Ramosom…

“Najbolji defanzivac sa kojim sam igrao u karijeri. I strašan karakter. Tada je i dalje bio mlad ali sa već jakim mentalitetom. Sila od čoveka. Bilo je jasno da će pre ili kasnije povesti Real do titule prvaka Evrope. On je pravi gazda tima. Bili smo dobri prijatelji, sjajno se zabavaljali i provodili smo van terena dosta vremena zajedno. On je bio ključ moje brze adaptacije u Realu jer mu je mnogo pomagao”.

Kakva te sećanja vežu za derbije protiv Barselone?

“Mislim da sam igrao u najboljem periodu El Klasika. Rivalitet Real i Barse je tada bio na vrhuncu. Igrali smo u polufinalu Lige šampiona… Tadašnji timovi su imali sve! Murinjo protiv Gvardiole. Ronaldo protiv Mesija… Sadašnji derbiji su izgubili taj intenzitet i emociju. Pobediti Barselonu tada je bilo kao doživeti orgazam. Bile su to neverovatno jake utakmice. Mogu reći i da je onaj poraz 0:5 od njih u ligi i dalje jedna od mojih noćnih mora. Igrao sam mnoge utakmice, mnoge derbije ali nikada ništa slično kao El Klasiko tada”.

Osvojili ste sve domaće trofeje tada ali nikada Ligu šampiona. Da li te to i dalje peče?

“To mi je uvek bio jedan od snova ali tako je kako je… Ne možeš osvojiti sve. I ne bih je menjao za Mundijal sa reprezentacijom. Od svih poraza u Ligi šampiona sa Realom, najviše me boli onaj protiv Borusije Dortmund u polufinalu. Možda i zato što sam Šalkeovo dete. Izgubili smo kontrolu u prvom meču i oni su nas surovo kažnjavali. U revanšu smo bili neverovatno dobri, falio nam je gol, atmosfera na stadionu je bili fantastična… Taj Realov tim je zaslužio da osvoji Ligu šampiona”.

Onda je došao i odlazak iz Reala. Kako si se osećao zbog toga?

“Loše. Bio sam jako tužan. Sećam se odlaska sa aerodroma… Ufff... Uživao sam te tri godine u klubu i gradu. Baš sam bio srećan. Ali takav je život. Odjednom na početku sezone više nisam dobijao minute i došlo je do konflikta između Florentina Pereza i mog oca. Morali smo da tražimo novi klub. Kada je avion uzletao sa piste madridskog aerodorma, počeo sam da plačem. Shvatio sam da je kraj. Žao mi je što se tako završilo”.

Kakve te uspomene vežu za Arsenal?

“Prve godine su bile dobre. Igrali smo Ligu šampiona, imali dobar tim, sjajne igrače i neverovatnog trenera Arsena Vengera. Kada je on napustio klub, mnogo toga se promenilo za mene. Ali ne želim da dodajem ulje na tu vatru. Sada sam opušten i želim Arsenalovim navijačima sve najbolje. Voleo bih da osvoje Premijer ligu ove sezone”. 

U međuvremenu si postao prvak sveta sa Nemačkom…

“Bilo je mnogo velikih pobeda u karijeri ali ta u finalu u Rio de Žaneiru je posebna. Najlepša noć u životu. Čak i sada kada pričam o tome, izmami mi osmeh i osetim nešto u stomaku”.

Šta se desilo na kraju sa tvojim odlaskom iz reprezentacije?

“Neću da opet počinjem tu priču. Na kraju smo FS Nemačke i ja imali različite stavove o nekim stvarima. Nekoliko nedelja pre odlaska iz reprezentacije sam imao sastanak sa Joakimom Levom u Štutgartu i sve je bilo u redu. Nikada nije bilo nikakvih problema između nas dvojice”.

Kada bi mogao da biraš samo jednog saigrača, ko bi to bio?

“Kao najboljeg igrača bih izabrao Kristijana Ronalda. Kao lidera bih izabrao Ramosa. A kao najboljeg napadača… Moj brat Benzema”.

A trener?

“Žoze Murinjo. Njegovo taktičko razumevanja stvari je jedna stavr, ali njegovo ponašanje u svlačionici… Uvek je bio taj koji je štitio tim. Svetska klasa od trenera”.

Najteži rival?

“Mesi. Mislim da e svima jasno zašto…”.

Šta bi danas promenio za napredak fudbala?

“Dolazim sa ulica Gelzenkirhena gde se igrao amaterski fudbal. Tako da bih voleo da se fudbal igra bez ofsajda kao kad smo bili deca. To bio bilo zanimljivije i atraktivnije”.

Koji klub najviše voliš?

“Šalke i Fenerbahče. Za njih sam navijao kao dete i velika mi je čast što sam igrao za njih”.

Šta će da radiš sada posle igračke karijere?

“Iskreno, nemam pojma. Znam da ću biti sa porodicom u Turskoj. Dve ćerke su mi najveća radost u životu i želim da ih gledam kako odrastaju. Trenutno nemam planove čime ću se baviti, da li ću postati trener ili ostati u fudbalu. Oni koji me poznaju, znaju da ne volim mnogo kamere, intervjue i pažnju javnosti”.