Caput Mundi: Nikad nije bio seksi, ni privlačan, ali bez Kupa Italije nema triplete

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Ne, Kup Italije nije FA kup, ni blizu. Nacionalni kup na Apeninskom poluostrvu u proporciji sa važnošću osvajanja "skudeta" daleko zaostaje za engleskim kupom koji po svom sportskom “seksipilu” gotovo da se ravna sa titulom prvaka Premijer lige. Štaviše, Kup Italije nema ni šarm i naboj Kupa kralja u Španiji, nema ni romantičarsku čar francuskog ili nemačkog nacionalnog kupa jer ima takav kostur takmičenjima da je gotovo nezamislivo videti u četvrtfinalu, a kamoli u polufinalu ili finalu, tim iz Serije C ili Serije D. Primer Alesandrije od pre par godina ćemo pamtiti još dugo kao izuzetak koji potvrđuje pravilo.

Ove godine je sve drugačije. Koronavirus je pretumbale sve, države i ljude, ne ostavljajući po strani ni sport. Najmasovnije nacionalno takmičenje ovog kasnog proleća ima posebnu težinu za sva četiri učesnika završnice, što zbog sportskih a još više ekonomskih motiva. Za Juve je Kup Italije “conditio sine qua non” da bi osvojio toliko željenu “tripletu”. Za Inter bi osvajanje kupa bio prvi trofej posle devet godina, simbolično otvaranje novog uspešnog ciklusa s potpisom Antonija Kontea. Za trenera Napolija Rina Gatuza bi to bio prvi trofej u trenerskoj karijeri dok je Milanu Kup Italije jedini način da spase lošu sezonu koja bi mogla da se završi katastrofalno, sa petim izostankom iz evropskih takmičenja u poslednjih sedam godina.

FS Italije i RAI (zakupac televizijskih prava utakmica Kupa Italije) već decenijama favorizuju timove Serije A i najjače italijanske timove: ne samo da ulaze u takmičenje u poslednjoj fazi, nego su povlašćeni da igraju na svom terenu “nokaut” utakmice šesnaestine, osmine i četvrtine finala. Sa takvim rasporedom šanse da se neki nižerazredni tim, pa čak i iz Serije B nađe u završnici takmičenja su svedene na teoriju. Italijanski fudbalski oci pravdaju tu filozofiju željom da se od četvrt finala sudaraju veliki klubovi Serije A garantujući prihode i gledanost zainteresovanim stranama, ne samo u Italiji već i širom planete. Drugim rečima, Italijani su Kup Italije pretvorili u maskirani Liga kup kako bi obezbedili veći profit i atraktivnost za prodaju televizijskih prava.

Ironijom sudbine, za velike italijanske klubove, nacionalni kup nikada nije bio ni seksi, ni privlačan. Već decenijama Juve, Inter, Milan i Roma a u poslednje vreme i Napoli i Lacio igraju nacionalno kup takmičenje sa rezervama do polufinala. To se vidi i kroz prilično demokratičniju raspodelu nosilaca titule osvajača Kupa Italije nego skudeta. Juventus je tek u poslednjoj deceniji pobegao na večnoj listi sa 13 kupova (naspram 35 titula prvaka Italije), ispred Rome sa devet, Intera i Lacija sa sedam.

MANČINI MISTER KUP ITALIJE

Roberto Mančini se specijalizovao za osvajanje Kupova Italije, čak deset. U svojoj karijeri je osvojio najviše nacionalnih kupova i kao igrač i kao trener. U dresu Sampdorije i Lacija podigao je šest puta pehar namenjen osvajaču kupa, dok je kao trener na klupi Fjorentine, Lacija i Intera četiri puta stizao do trofeja. Na večnoj listi fudbalera sa najvećim brojem osvojenih kupova se nalazi i naš Dejan Stanković koji je pet puta proslavljao osvajanje nacionalnog kupa, a bio je deo ekipe Lacija - sve do zimskog prelaznog roka, kada je prešao u Inter - koja je osvojila Kup Italije 2004. godine.

-----------------------

Za Staru damu je nacionalno kup takmičenje dobilo smisao tek od 2010. godine kada je Inter postao prvi i za sada jedini italijanski klub koji je osvojio “tripletu”. Bjankoneri, od tada, žele da osvoje “šestostruku krunu”, odnosno da budu prvi italijanski tim koji je u jednoj sezoni osvojio skudeto, Ligu šampiona, nacionali kup, evrospki i nacionalni Superkup i titulu klupskog prvaka sveta. “Sextuple” ili “Sextete”, na španskom, je osvojila samo Gvardiolina Barselona 2009. godine, dok su Inte i Bajern omanuli za jedan trofej (Nerazuri su izgubili evrospki Superkup od Atletika, a Bavarci nacionalni Superkup od Borusije Dortmund).

Dakle, ko želi da ponovi ili zaseni podvig Murinjovih ratnika iz 2010. godine, mora prvo da osvoji Kup Italije. Sarijev Juve je i dalje u trci na sva tri fronta: prvi je na tabeli Serije A, prednost Liona od 1-0 iz prve utakmice osmine finala LŠ nije nedostižna (prošle godine Bjankoneri su nadoknadili 0-2 protiv Atletiko Madrida sa het-trikom Ronalda). Protiv Milana u Kupu Italije imaju zicer: povoljan rezultat iz prve utakmice (1-1) i oslabljeni Milan, bez dvojice najboljih fudbalera, Ibrahimovića i Tea Ernandeza.

Milan je tracionalno ignorisao Kup Italije u svojoj vekovnoj istoriji: Rosoneri su više puta bili prvaci Evrope nego što su osvojili nacionalni kup! Štaviše, tri od pet kupova Italije, Milan je osvojio tokom sedamdesetih godina (1972, 1973, 1977) kada mu je izmicao deseti skudeto koji mu je davao pravo da stavi jednu zvezdicu iznad grba na dresovima igrača.

U poslednjim godinama Kup Italije je postao jedina prestižna pozornica na koju je Milan uspeo da stigne od kraja ili barem na korak od završnice. Zategnuti odnosi između uprave kluba i igrača mogli bi da deluju pozitivno na ambijent u smisli da se kod Piolija i fudbalera razvije želja da se igra iz inata, veoma čest scenario u sportu, i ostvari veliki uspeh kako bi dokazali generalnom direktoru Ivanu Gazidisu da je pogrešio u svemu.

Ne bi samo Rino Gatuzo prvi put podigao Kup Italije ove godine, to isto može da se kaže za Mauricija Sarija i Stefana Piolija, ali i Antonija Kontea. Kormilar Intera je samo jednom u trenerskoj karijeri stigao do finala Kupa Italije i izgubio ga je upravo od Napolija na Olimpijskom stadionu 2012. godine.

Kineski vlasnici Intera su već četiri godine u Milanu, uložili su gotovo pola milijarde evra dosada, a nisu osvojili još uvek nijedan trofej, tako da bi Kup Italije bio sasvim prihvatljiv početak, tim pre što su Nerazuri ispali iz Lige šampiona a u prvenstvu su daleko iza Juventusa i Lacija i teško je poverovati da mogu da preskoče oba takmaca u poslednjih 12 kola sezone.

Za Kontea bi bilo takođe važno da sačuva oreol trenera koji već u prvoj godini dostiže zacrtane ciljeve i osvaja trofeje: od Barija i Sijene preko Juventusa do Azura i Čelsija. Empirija zajedno sa statistikom nedvosmisleno ukazuje da je osvajanje Kupa Italije uvod u osvajanje skudeta. To smo videli na primeru Rome, Roberta Pruca i Bruna Kontija, kasnije će im se pridružiti Falkao. Još bolji su primer Sampdorija i Lacio Serđa Kranjotija. Roberto Mančini i Đanluka Vijali pod komandnom palicom Vujadina Boškova su osvojili tri nacionalna kupa pre nego što su postali šampioni Italije.

I Kranjotijev Lacio je prvo prekinuo post od četiri decenije u Kupu Italije a zatim i 26-godišnju pauzu od prvog skudeta. Milan Karla Ančelotija je godinu dana pre osovjenog skudeta 2004. godine, osvojio poslednji Kup Italije. Sličnim putem je išao i Moratijev Inter. Zlatni šestogodišnji period Nerazura krunisan tripletom 2010, počeo je osvajanjem Kupa Italije sa Mančinijem 2005. godine i završio se sa pobedom u finalu najmasovnijeg takmičenja 2011. godine protiv Palerma 3-1.

U vremenima pre planetarne pandemije, desetak miliona evra koliko donosi osvajanje Kupa Italije (premija za osvajača kupa je 5.300.000, plus zagaranotvana zarada od Superkupa Italije koji će se igrati u Saudijskoj Arabiji, i drugi prihodi) ne bi imalo veliki značaj, pogotovo za današnji budžet Juvea i Intera, ali sa krizom koja je pokucala i na vrata fudbalskih timova, svaki evro je veoma značajan a kamoli milioni. Za Milan i Napoli koji nisu još uvek obezbedili učešće u evropskim takmičenjima sledeće godine, osvajanje kupa bi donelo i mirnu završnicu jer bi Liga Evrope bila zagarantovana, zajedno sa sigurnom minimalnom zaradom u tom takmičenju od 10 do 15 miliona evra.

KUP ITALIJE OSVAJAČI:

JUVENTUS 13

ROMA 9

INTER I LACIO 7

FJORENTINA 6

MILAN, NAPOLI, TORINO 5

SAMPDORIJA 4

PARMA 3

BOLONJA 2

KUP ITALIJE - POLUFINALE:

Petak:

21.00 (1,60) Juventus (3,80) Milan (6,00)

Subota:

21.00 (2,70) Napoli (3,25) Inter (2,65)

Piše: Željko Pantelić