CAPUT MUNDI: Men’ se Juve od tebe ne rastaje

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Nije lako napustiti Torino, još teže Juventus sa Kristijanom Ronaldom i zagarantovanom milionerskom platom. Sportski direktora Bjankonera Fabio Paratiči je dobio potvrdu, ako mu je bila uopšte potrebna, da je mnogo teže prodati nego kupiti igrače. Od osmorice fudbalera koje su Bjankoneri imali nameru da prodaju na početku ovog prelaznog roka, iz raznoraznih razloga - Iguain, Mandžukić, Kedira i Matuidi imaju preko 30 godina, velike plate i ne uklapaju se u novi projekat, Spinacola, Kanselo i Perin nisu na visini Juveovih ambicija i potreba novog trenera, a Dibala je trebalo da obezbedi novac za pokrivanje rupa u godišnjem bilansu i tzv. plusvalencu s kojom bi bio namiren i finansijski fer plej UEFA.

Tri nedelje pre kraja prelaznog roka u Italiji i sa dve najbogatije fudbalske pijace zatvorene (Engleska i Kina) Juve je prodao za keš samo Kena. Ironijom sudbine Juve nije ni želeo da se liši definitivno Kena već da ga pošalje na pozajmicu u klub u kome bi mogao da stasa i napreduje u sledećoj sezoni. U Kontinasi mogu da se teše da su od Evertona barem izboksovali da imaju pravo preče kupovine u slučaju prodaje, odnosno da mogu da izjednače ponudu eventualnog budućeg kupca i uzmu natrag napadača koga su odnegovali.

Kanselo i Spinacola su otišli u Mančester Siti i Romu, ali je Juve morao da uzme Danila (protiv svoje volje) i Luku Pelegrinija i tako inkasira manju sumu od predivđene. Povrh svega, sam Danilo će imati veću platu i bonuse nego što su Kanselo i Spinacola imali zajedno.

SVE KVOTE ZA OSVAJAČA SERIJE A

Sve u svemu, Juve je zaradio  malo više od 70 miliona evra u kešu od prodaje trojice fudbalera koji mogu da porastu još koji milion evra na ime bonusa (vezanih za Kena). Radi se o, manje-više, trećini ukupne cifre koja je Juventusu neophodna za finansijski “mirnu” sezonu i kupovinu još dva-tri igrača za kompletiranje parka fudbalera na raspolaganju Sariju.

Tokom vrelih letnjih dana u Kontinasi čelnici Juventusa su otkrili da njihovi igrači toliko “vole” grad i klub da nisu spremni da odu ne samo za istu platu, nego i za izdašniju, baš kao što ni najatraktivnije planetarne prestonice i slava klubova nisu dovoljne da neko laka srca digne sidro iz Torina. Ruku na srce prva italijanska prestonica je doživela preporod od Olimpijskih igara 2006. godine. Zimska Olimpijada je udhnula novi život u grad koji je kopnio. Torino je od 1971. godine do 2001. godine izgubio petinu svog stanovništva, preko 200 hiljada duša. Velika industrija, kompanije, uključujući i Fijat, su odlazile ili premeštale dobar deo proizvodnje ili centrale firmi iz Torina.

Posle Olimpijskih igara je došlo promene tendencije, tome je doprinela i izgradnja brze pruge koja omogućava da se iz centra Torina u centar Milana stigne za jedan sat superudobnim i modernim vozovima. Glavni grad Pjemontea je tako sa svojom idealnom geografskom pozicijom (45 minuta od skijaških cenatara u Alpima, sat i po vremena od mora, tri sata od Monte Karla i Azurne obale)  i miksom šmeka velikog grada sa provincijskom brzinom življenja u kome i najveće fudbalske zvezde (sa izuzetkom Kristijana Ronalda) mogu mirno da prošetaju centrom grada i popiju aperitiv u čuvenim torinskim galerijama. Primera radi, Dibala ne bi sebi mogao da dozvoli privilegiju da živi u centru Milana, Rima ili Napolija, kao u Torinu. Naravno, ne zbog finansijskih razloga već što bi mu svakodnevni život bio nemoguć. Toti ni danas ne može slobodno da prošeta centrom Rima a Del Pjero se najnormalnije viđao u centru Torina na vrhuncu svoje slave. Kada na sve pomenuto dodamo da Juventus plaća godišnje 300 miliona evra za plate svojih igrača postaje jasno zašto se teška srca napušta Torino, bez obzira da li se zovete Dibala, Mandžukić, Kedira ili Rugani.

Sportski direktor Fabio Paratiči ima još dovoljno vremena da sredi pitanje godišnjeg bilansa, plusvalenci i prekobrojnih igrača, međutim ostaje par pitanja u vazduhu na koje će morati da pruži dobre odgovore kada se kapije fudbalske pijace zatvore. Pre svega kako je moguće da je Juve dogovorio sve sa Mančester Junajtedom i Lukakuom a da prethodno nije imao jasnu situaciju sa Dibalom? Zašto nije bio brži i efikasniji oko transfera Marija Mandžukića na Old Traford? Zašto su produžili ugovore Mandžukiću i Kediri pre par meseci, imajući u vidu da su obojica u poodmaklim tridesetim i da sa platama koje primaju imaju vrlo limitirano tržište, tako da opravdanje da bi ih izgubili bez evra obeštećenja ne pije vodu. Mandžukić prima pet miliona evra, Kedira šest miliona, što znači da samo njihove plate, bruto, koštaju 22 miliona evra godišnje, a imaju ugovore do 2021. što znači da će Juveove kase biti olakšane za 44.000.000 evra.

Mandžukiću se ne ide iz Juventusa. Jedini način da ga se Juve oslobodi je da ga Bajern uzme na pozajmicu. Kedira je već stavio do znanja da može da prihvati selidbu samo ako mu Juventus isplati otpremninu koja bi bila ravna razlici u plati u  novom klubu u sledeće dve godine. Matuidiju ugovor ističe sledeće godine i Juve je namera da zaradi na prodaji ali  i da uštedi osam miliona evra s obzirom na to da je neto plata Francuza 4.000.000 evra. Problem je što je jedina destinacija koja zadovoljava sve kritrerijume zainteresovanih strana PSŽ (može da plati igrački karton i da garantuje istu platu Matuidiju a istovremeno je sredina prihvatljiva za vezistu Bjankonera) ali od Leonarada, osim neformalnog ispitivanja terena, nije stigao nikakav aber.

Rugani već četiri godine greje klupu u Juventusu, prošlog proleća je dobio produženje ugovora do 2023. i povećanje plate sa dva na tri miliona evra, i spreman je samo da prihvati transfer u veliki klub. To je demonstrirao i ove nedelje kada je dao pristanak za prelazak u Arsenal ali je kategorički odbio da obuče dres Vulverhemptona. U Italiji klubovi koji bi želeli da angažuju Ruganija ne mogu da mu garantuju platu koju ima u Juveu.

Stara dama nije imala sreće sa Matijom Perinom. Golman je praktično bio već igrač Benfike. U Lisabonu, posle medicinskih pregleda, nisu hteli da preuzmu rizik i investiraju 15 miliona evra za golmana koji će tek za par meseci biti 100 posto fit za povratak između stativa. Ponudili su Juveu pozajmicu sa pravom otkupa koja bi prerasla u obavezu u slučaju da Perin odigra određeni broj mečeva. Bjankoneri nisu prihvatili.

Dibala je u međuvremenu postao enigma, ne samo za medije već i za rukovodioce Juventusa. Ponašanje Dibalinog menadžera Horhea Antuna je jednako nelogično koliko Dibalina dozvola da njegov agent traži proviziju od 15.000.000 evra. Totenhem je hteo da plati 75.000.000 evra Juventusu za Dibalu i da mu da platu veću od Kejnove, ali kada je Antun izašao sa zahtevom od 15 miliona za proviziju, londonski tim je spustio svoju ponudu Juventusu na 62.000.000 evra koju je zatim Paratiči odbio.

Još je neverovantija Iguainova priča. Juve ima već više od mesec dana dogovor sa Romom oko uslova prelaska Pipite u Večni grad, ali Argentinac ne želi ni da čuje da pređe u Rim, čak ni sa četvorogodišnjim ugovorom, iako ima 32 godine, koji bi mu garantovao 20 miliona evra u naredne četiri sezone. Ništa nije pomoglo ni javno poniženje kada Juve nije hteo da mu dodeli broj devet sa jasnom porukom da čeka novog centarfora koga Paratiči i Nedved žele da dovedu. Nije Iguainu zasmetalo ni što se njegov novi dres sa brojem 21 ne nalazi u prodaji. Od ponosnog Pipite koji ne da na sebe, ostao je samo tvrdoglavi Pipita spreman da pošto-poto ostane u Juveu do kraja ugovora.

“Men’ se Juve od tebe ne rastaje”, rekao bi Džoni Štulić a to važi za Dibalu, Mandžukića, Kediru, Matuidija, Ruganija, Iguaina. Ljubav koja Juve košta preko 200 miliona propuštene zarade od prodaje igračkih kartona  i preko 60 miliona evra kroz godišnje plate (bruto iznos) za navedene igrače. Pritom sa svojim tvrdoglavim stavovima Dibala, Iguain i drugovi blokiraju planove Juvea da dovede Ikardija, Kjezu i još jednog igrača.

Za dve nedelje ćemo videti o kakvoj se ljubavi radi kada Juve bude predao listu za Ligu šampiona i na njoj, barem trojica od pomenute šestorice, neće pročitati svoje ime.

PIŠE: Željko Pantelić