Buongiorno Italia: Strahinja Pavlović je najveće januarsko pojačanje Milana

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

U nedelju veče smo prisustvovali klasičnom primeru "pokretnih vrata" (sliding doors) sportskog usuda. Da su kojim slučajem utakmice Milan - Inter i Roma - Napoli završene u 90. minutu, bez sudijske nadoknade vremena, ovog jutra bi tim Antonija Kontea imao šest bodova više od ekipe Simonea Inzagija i bio bi u super-brzom vozu za četvrti skudeto Napolija.

Inter i pored toga što je zubima iščupao remi na San Siru još jednom je pokazao da je najbolji, najozbiljniji, najorganizovaniji tim u Seriji A: tri stative, tri gola poništena (istina, sasvim opravdano) i jedan nedosuđen penal čist kao suza (faul Pavlovića nad Tiramom), plus nekoliko kolosalnih propuštenih šansi, su hronologija dominacije Nerazura.

Milan je još jednom pokazao u ovoj sezoni da u sudarima sa velikim timovima, kada može da primeni revidiranu i modernu verziju "katenačo + kontranapad" - oslanjajući se na brzinu Leaa, Tea Ernandeza, Kristijana Pulišića, Čukvuezea i na urođeni njuh Rejndersa da se nađe uvek na pravom mestu u pravom momentu - ostvaruje dobre rezultate. Bolovi i muke nastaju kada mali timovi istu taktiku primenjuju protiv Milana. Poslednji primeri Dinama i Parme su najsvežiji.

Živimo u svetu u kome se sve izokrenulo naopačke. Decenijama je Milan slovio za tim koji je gajio napadački i dopadljiv fudbal, sa igračima čija je fantazija prilično nadilazila prosečnost, posebno u Berluskonijevoj eri. Inter je pak slovio za klub pragmatične igre, neki bi rekli i cinične, sa akcentom na taktici i izrazitom kvalitetu pojedinaca koje su Nerazuri često imali u svojim redovima.

U poslednjih par godina, tačnije od dolaska Inzagija na klupu Nerezura, došlo je do preokreta. Inter je postao, uslovno rečeno, primer "lepog i šarmantnog" fudbala, odnosno jedina ekipa u Seriji A, uz Atalantu naravno, sa evropskom filozofijom igre i pristupu utakmicama.

Šest uzastopnih trijumfa Intera nad Milanom bili su izraz očigledne supremacije Nerazura dok su poslednja tri derbija na kojima je Milan zamalo ostvario sve tri pobede bili potvrda karakteristike fudbala da je jedan od retkih sportova u kojem slabiji rival, sa defanzivnom taktikom, ima relativno pristojne šanse da izvuče, uz malo sreće i sticaj okolnosti, dobar rezultat.

Ipak, u Apijano Đentileu bi morali da porade malo na psihičkom aspektu derbija. Šesnaest bodova više na tabeli u Seriji A i četiri u Ligi šampiona nisu se rezultatski videla na tri prethodna derbija mnogo više zbog psiholoških nego drugih faktora. Ruku na srce tu je i klasična greška koju Inter pravi gotovo redovno protiv Milana: vezista ili napadač, zvao se on Aleksis Sančez, Hakan Čalhanoglu ili Kristijan Aslani, izgubi loptu na sredini terena, brza protivnička tranzicija i gol u mreži Nerazura.

Barela i Dimarko, kao navijači Intera od malih nogu, ulaze sa previše emocija u meč sa gradskim rivalom i to često utiče negativno na njihov doprinos igri. Čalhanoglu zbog svoje prošlosti u Milanelu takođe proživljava previše emotivno sudar sa klubom čiji je dres nosio a i Damfris, i pored toga što nema "istorijski prtgljag" kao Barela, Dimarko i Čalhanoglu se preterano unervozi kad nastupa protiv Milana.

U ovoj sezoni su već odigrana tri derbija, ali nije rečeno da je jučerašnji bio poslednji. Vrlo je moguće da u sledeća tri meseca gledamo još četiri: dva u Kupu Italije (što je prilično izvesno) i dva u Ligi šampiona (zavisi od Milana, ali i od žreba).

Naime, Milan u sredu igra sa Romom u nacionalnom kupu. U slučaju pobede u polufinalu će ukrstiti koplja sa boljim iz duela Intera i Lacija na San Siru 25. februara. U Ligi šampiona je potrebno da Rosoneri pobede Fejnord i onda će zavisiti od žreba, to jest da li će se Inter naći na Milanovom putu u osmini finala ili će to biti Arsenal.

Napoli je propustio veliku šansu da pobegne Interu na tabeli i zato je isključivo sam kriv. Sve se namestilo kako treba Konteovim izabranicima: nije samo Inter izgubio dva boda u duelu sa Milanom već je i Roma igrala sa rezervnim timom sinoć na Olimpiku.

Šef stručnog štaba Đalorosih Klaudio Ranijeri odlučio je da odmori svoje najbolje fudbalere, praktično kičmu tima, od Humelsa, Paredesa, Pelegrinija do Salemekersa, Dovbika i Dibale, kako bi bili u potpunosti spremni za okršaj sa Milanom u Kupu Italije u sredu veče na Meaci. Verovatno su pobede Juventusa, Fjorentine i Bolonje ugasile i ono malo nade koja je ostala Rimljanima da bi mogli da se dokupaju Lige Evrope ako već ne mogu Lige šampiona. Zato je Ranijeri stavio akcenat na Kup Italije i Ligu Evrope kao "padobrane" za ovu sezonu Rimljana.

Azuri su protiv Rome odigrali jednu od najlošijih partija u ovom šampionatu. Gol Spinacole je bio više poklon golmana Rome Svilara nego proizvod dobre igre Napolija. Bilo je prilično surealno gledati anemičnu postavku lidera na tabeli Serije A, kao da nisu bili svesni prilike koja im se ukazala nakon remija Intera sa Milanom i Rome koja je igrala sa pola snage i bez polovine startera.

Jednom rečju, tim Napolija bio je sušta suprotnost temperamentu svog trenera. Uzalud je Konte vikao, zatrčavao se, mahao rukama, pocupkivao u mestu, elektroencefalogram njegove ekipe bio je ravan. Moglo bi se reći da su prvi put Napolitanci zažalili što više nemaju Hviča Kvaracheliju.

Konte je pokušao da maskira svoje razočarenje izjavom da je radost Rome zbog osvojenog boda pokazala koliko je Napoli postao strah i trepet u Seriji A. Činjenica je da je Roma osvojila bod a Napoli izgubio dva.

U savakom slučaju, Inter ima veliku priliku da za tri dana, u nadoknadi meča iz prvog dela sezone sa Fjorentinom, stigne na tabeli Napoli na kvoti od 54 boda. U takvoj konstelaciji direktni okršaj dva tima na “Maradoni” početkom marta postaje neka vrsta vododelnice Serije A barem kada je u pitanju trka za skudeto.

USPONI I PADOVI SRBA U SERIJI A

Srpski fudbaleri su proteklog vikenda imali oprečan učinak u Seriji A, neki su bili najbolji ili među najboljima dok su drugi imali pehove ili su podbacili.

Vanja Milinković-Savić bio je najbolji igrač na meču Atalante i Torina, Strahinja Pavlović je ponovo bio među najistaknutijim igračima Milana u derbiju sa Interom, Dušan Vlahović je posle 47 dana postigao evrogol za Juventus u akciji u kojoj je pokazao svoj raskošni talenat.

Mile Svilar je napravio veliki kiks na golu Rome koji je omogućio Napoliju da dođe nezasluženo u vođstvo. Stefan Leković je imao nesreću da postigne autogol protiv Verone koji je Moncu osudio na poraz i verovatno definitivno na ispadanje iz Serije A.

Lazar Samardžić je trebalo, barem prema najavama, da igra od prvog minuta protiv Torina, ušao je u igru tek u drugom poluvremenu i nije uspeo da promeni tok meča. U nekim drugim vremenima bi njegov nastup dobio prelaznu ocenu, ali sada kad je postalo svima jasno o kakvom talentu se radi, učinak protiv Granata je bio definitivno ispod njegovog nivoa.

Filip Stanković se teško povredio na meču sa Udinezeom u drugom poluvremenu i najverovatnije će morati da odsustvuje sa terena do kraja sezone. Da je mladi srpski čuvar ostao na golu Venecije verovatno bi se tim Euzebija di Frančeska vratio sa bodom iz Udina. Vrlo je indikativavan vrlo frekventni komentar u italijanskim medijima ovih dana da je povreda Stankovića svela na minimum šanse Venecije da spase prvoligaški status.

Milinković-Savić nije samo zapušio usta kritičarima u Torinu i solidnoj grupi novinara koji su ga selili iz redova Granata definišući ga kao nedoraslog već ih je naterao da se “posipaju pepelom”. Srpski čuvar mreže je najzaslužniji za solidnu poziciju Torina na tabeli. Bez njega na golu Granate bi bile u zoni borbe za opstanak. Nije reč samo o odbranjena tri penala u tekućem šampionatu već i o seriji odbrana i parada koje Vanolijev tim drže u prilično mirnoj poziciji na tabeli.

Pavlović je napravio toliko veliki skok u igri da se smatra najvećim pojačanjem Milana u januaru. Naravno, reč je o aluziji na činjenicu da se Pavlović nije mnogo video u dresu Milana sve do početka zimskog prelaznog roka, a onda su zajedno sa pričama o njegovoj selidbi, od Fenerbahčea do Štutgarta, počele njegove odlične partije. Strahinjinom kvalitativnom skoku je značajno kumovala i promena na klupi Milana i dolazak Serža Konseisaa koji mnogo više ceni Pavlovićeve kvalitete i karatkeristike od prethodnog šefa stručnog štaba Paula Fonseke.

Kolo Muani i Dušan Vlahović zajedno? Nije utopija, nije rešenje samo za krizne situacije ili očajnički potez Mote kada ne zna šta drugo da uradi. Reč je o mogućem rešenju za Juventusovu slabu efikasnost u ovoj sezoni.

Francuz je na prva dva meča, protiv Napolija i Empolija, postigao tri gola za Juve, istina sva tri su plod sreće i evidentnih grešaka protivničke odbrane, ali i za fudblere kao i za generela važi Napoleonova maksima da se preferiraju oni rođeni pod srećnom zvezdom.

Za razliku od Muanijevih golova, Vlahović pogodak protiv Empolija je rezultat svega što se nakupilo u Dušanu prethodnih par meseci. Izložen malicioznim kritikama, napadima, nepoverenjem, potezima kluba i trenera koji nisu, najblaže rečeno, bili korektni, Vlahović je pronašao snagu i lucidnost da 90. minutu meče sa Empolijem demonstrira svoj kvalitet.

Pre Vlahovićevog gola za televizijske špice i društvene mreže, videlo se nešto što je mnogo važnije za blisku budućnost Juventusa, barem do kraja ove sezone, a to je sintonija između Vlahovića i Kolo Muanija. Dvojica napadača su u nekoliko desetina minuta protiv Empolija pokazali da su komplementarni i da mogu da igraju zajedno, štaviše obojica mogu da pruže mnogo više kada su u tandemu na terenu.

Piše: Željko Pantelić