Ž. PantelićBuongiorno Italia: Slučaj Mojzesa Kena i pitanje – ima li u fudbalu zahvalnosti?
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 5min | čet. 27.08.26. | 13:40
Napadač Fjorentine samo je poslednji u nizu igrača koji su zbog želje da odu zaratili sa klubovima. Čak i kada su ti isti klubovi vadili iz kriznih situacija
(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)
Mojze Ken je ponovo u centru pažnje, ali ne zbog golova, već ponašanja. Kenu nije bilo dovoljno što ga je Fjorentina uzela kada niko nije želeo da ga angažuje, nije bilo dovoljno ni što mu je prošlog leta povećala platu na 4.500.000 evra po sezoni, a nije bilo dovoljno ni što je klub imao razumevanja za brojne porodične probleme zbog kojih je odsustvovao sa trećine mečeva.
Izabrane vesti
Ništa od pomenutog nije bilo dovoljno da Ken ispoštuje klub u pregovorima sa Komom o njegovom transferu koji je dostigao vrednost od 40.000.000 evra, uključujući i bonuse. Osim dobijanja tražene cene za prodaju Kena, Fjorentina želi paralelno da pronađe i adekvatnu zamenu, pošto Pelegrino nije dovoljan za tek započetu sezonu i ambicije kluba koji slavi sto godina postojanja.
Serija Kenovih poteza čiji je cilj da izvrši pritisak na klub da ga proda Komu što pre, od kašnjenja na trening do zahteva da trenira sam, doživljena je u Firenci kao velika nezahvalnost i klub ga je novčano kaznio zbog nepoštovanja propisanih klupskih pravila.
Potez Kena je doživljen kao velika nekorektnost jer mu je klub jasno stavio do znanja da će mu izaći u susret, ali da mora da vodi računa i o svojim interesima. S druge strane, Ken i njegovo okruženje smatraju da je ponuda Koma više nego primerena imajući u vidu da je on koštao Fjorentinu manje od 30.000.000, računajući transfer, bonuse i platu u Firenci.
Moglo bi se reći da je Ken postupio impulsivno i naivno, jer za razliku od njega drugi fudbaleri po pravilu pronađu lekara spremnog da im napiše medicinski izveštaj s kojim mogu legalno i bez posledica da opravdaju izostanak. Na taj način pritisak je jednako snažan, a igrač, barem sa pravne i disciplinske tačke gledišta, ne rizikuje ništa.
Primera radi, Federiko Bernardeski i Federiko Kjeza su sa lekarskim opravdanjima vršili pritisak na Fjorentinu da ih prodaju Juventusu, baš kao što su to radili Kopmejners i Lukman sa Atalantom, prvi da bi prešao u Juve, drugi u Inter.
MARADONA ZAČETNIK NOVOG TRENDA
Ken, dakle, nije ni prvi ni poslednji igrač koji je ušao u klinč sa klubom zbog transfera u drugu sredinu. Pre njega, samo u poslednjih par godina, čitav niz fudbalera je vršio pritisak na poslodavce da ih prodaju, uključujući i velika imena poput Kristijana Ronalda u Mančester junajtedu tokom drugog boravka na Old Trafordu, Romelua Lukakua gde god je igrao, Viktora Osimena i Arkadijuša Milika u Napoliju, Usmana Dembelea u Borusiji Dortmund, Harija Kejna u Totenhemu kada je želeo da pređe u Mančester Siti, Dimitrija Pajea u Vest Hemu, Nejmara u Barseloni, pa sve do Maradone u Napoliju pre gotovo 40 godina.
Štaviše, može se reći da je Maradona bio preteča fudbalera koji su vršili pritisak na uprave klubova da ih prodaju. Podsetimo, u leto 1989. godine Maradona je potpisao ugovor sa Olimpikom iz Marseja pozivajući se na dogovor sa vlasnikom Napolija Ferlainom da će ga pustiti da ode iz Napolija ako osvoje Kup UEFA.
Maradona je preskočio ceo pripremni period i proveo je celo leto u Argentini, tek kada mu je postalo jasno da ga Ferlaino neće prodati tadašnjem vlasniku Olimpika Bernaru Tapiju, pomirio se sa sudbinom i vratio se u Napulj u septembru kada je prvenstvo već počelo.
Generalno, u klinču fudbalera koji želi da ode i kluba, na kraju po pravilu pobedi igrač, razlika je samo u plaćanju cene i benefitu kluba od prodaje. Totenhem je sprečio Kejna da ode u Siti, ali je on otišao u Bajern za 100.000.000 evra. Lukman nije otišao u Inter, ali je završio šest meseci kasnije u Atletiko Madridu. Nejmar je stigao do PSŽ-a, ali je Barsa inkasirala svih 222.000.000 evra, i Mančester Junajted je morao da podigne belu zastavu pred Ronaldovom željom da potpiše basnoslovni ugovor u Rijadu. Laciju nije mnogo pomoglo kažnjavanje Pandeva, pošto je Makedonac na kraju stigao do Intera, baš kao što ni gazda Napolija De Laurentis nije uspeo da „prevaspita“ Milika, koji je šest meseci bio plaćeni turista u Napulju.
Sama Fjorentina ima veoma bogatu istoriju sukoba sa fudbalerima koji su želeli da odu. Paradoks je da je Robi Bađo bio jedini koji je prodat protiv svoje volje Juventusu, zbog čega su navijači napravili urbanu gerilu u Firenci. Pre Kena, pored pomenutih Bernardeskija i Kjeze, i Vlahović i Melo su takođe otišli nakon dugih povuci-potegni nadmudrivanja.
KEN KAO BALOTELI
Ken je od početka karijere bio upoređivan sa Marijom Balotelijem. Malo zbog velikog talenta, malo zbog afričkog porekla, ali najviše zbog konfliktnog karaktera. Istina, Ken nema tako buran ljubavni život, i pored toga što ima vanbračnu decu, kao i Baloteli uostalom, i drži mnogo više do privatnosti nego Super Mario. Međutim, gde god je igrao, u Juveu (tri puta), Evertonu, PSŽ-u i sada u Fjorentini, imao je probleme sa ambijentom u kome je živeo i radio, nekad sa trenerima, nekada sa saigračima, a nekada sa kompletnim okruženjem.
U Juventusu su naslutili relativno brzo da neće biti lako transformisati izuzetno talentovanog igrača zbog njegovog karaktera i zato su rešili da ga prodaju sa 19 godina Evertonu. Čim je došao u Liverpul, u znak raskida sa prošlošću, Ken je odlučio da promeni svoje prezime, odnosno da ga izgovara Kin, po engleskom, a ne italijanskom standardu.
Avantura u Evertonu se nije dobro završila jer je Ken vrlo brzo ušao u klinč sa trenerom, saigračima, navijačima. Čak ni dolazak Karla Ančelotija nije promenio bogzna šta, i pored toga što se na početku činilo da bi dolazak iskusnog stručnjaka mogao da promeni Kenovu parabolu. Nije se dogodilo.
U Parizu je u dresu PSŽ-a imao jednu od najboljih sezona, postigao je 17 golova, ali to nije bilo dovoljno da ga PSŽ otkupi od Evertona, a Englezi su bili presrećni kada je Juventus zakucao na vrata i zatražio Kena na pozajmicu.
Ken je dotakao dno tokom svog trećeg boravka u Juventusu. Koliko je odnos fudbalera i kluba postao problematičan govori podatak da je Juventus bio spreman da ga proda po svaku cenu, pa čak i da upiše tzv. minusvalencu, budući da ga je platio gotovo 28.000.000 evra Evertonu (više-manje za istu cifru ga je Juventus prodao Englezima par godina ranije).
U 24. godini Ken je bio već na raskrsnici i u Firenci nije pronašao samo luku spasa već i lansirnu rampu, za karijeru i reprezentaciju. Ali, u fudbalu kategorija zahvalnosti ne postoji, i Ken i Fjorentina nisu izuzetak već pravilo.