Buongiorno Italia: Kako su Inter i Milan skinuli Juventus s trona

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Početak kraja Juventusove vladavine je počeo onog momenta kada su Andrea Anjeli i Fabio Paratiči, iza leđa generalnog direktora Bepea Marote, angažovali Kristijana Ronalda plaćajući astronomski transefer Real Madridu, bogate provizije Žoržu Mendešu i faraonsku platu portugalskom asu.

Drugi ključni momenat je verifikovan kada je trio Anjeli, Paratiči i Pavel Nedved, odlučio da im više nije potreban Marota, odnosno kada su u njemu videli prepreku i nekog ko ih sputava da od Juventusa naprave klub za 21. vek.

Treći pogrešan korak Juventusa je bila strategija da se dovode igrači bez obeštećenja, ali sa basnoslovno velikim platama, Rabio, Remzi, Emre Džan su neki od primera, i da se produžuju na više godina milionski ugovori igračima koji su prešli 30. godinu života (Kedira, Mandžukić…).

Četvrta nepovoljna okolnost je da pojačanja koja su Juve koštala bukvalno i metaforično, stotine miliona evra, nisu opravdala očekivanja. To važi za Iguaina, De Lihta, Artura, Kjezu, Kuluševskog, Kina, Bernardeskog, ali i Kaldaru i Spinacolu iz Atalante. Pomenuti igrači su koštali preko pola milijarde evra. Istina, Artur je došao u razmeni za Pjanića, ali je u poslovne knjige uveden kao trošak od 60.000.000, dok Kjeza tek treba da bude plaćen Fjorentini ovog leta. Pardoks je da bi vrlo lako moglo da se dogodi da otkup Kjeze ne bude obavezan budući da je vezan za plasman u Ligu šampiona. Ipak, niko ne sumnja da će Stara dama otkupiti Kjezu i pored toga što se teško povredio i u slučaju da Juve posle 10 godina ne obezbedi učešće u najprestižnijem takmičenju.

Peta velika greška Juventusovih rukovodilaca je bilo eksperimentisanje sa trenerima. Prvo su Paratiči i Nedved želeli da „zadive svet“ sa angažovanjem Mauricija Sarija koji je trebalo da napravi revoluciju i stvori Juventus u kojem „pobeda ne bi bila jedina stvar koja se računa“. Zatim je Anjeli napravio još veći hazarderski potez poveravajući tim svom imenjaku Pirlu koji nikada nije trenirao jedan tim, čak ni petliće.

U međuvremenu stubovi igre Juventusa su ostarili, od Bonučija i Kjelinija do Kvadrada, dok su Dibala i Aleks Sandro, iz ovih ili onih razloga ušli u silaznu fazu svojih karijera i pored toga što su i dalje relativno mladi. Vrlo je indikativno da Juventus još uvek razmišlja da li da produži ugovor sa Dibalom. Stigli smo do toga da je Stara dame preformulisala svoju ponudu stavljajući na sto 7.000.000 evra po sezoni (Dibala sada zarađuje 7.300.000) i četvorogodišnji umesto petogodišnjeg ugovora. Generalnom direktoru Mauriciju Arivabeneu se omaklo da kaže da Dibala mora da uveri rukovodstvo Juvea do kraja februara u opravdanost produžetka saradnje. 

Dibala (©Reuters)

U takvoj konstelaciji Anjeli je pokušao da odigra očajnički, hazarderski potez: vraćanje Alegrija. Ne bi taj potez bio toliko problematičan da Juve nije dao četvrogodišnji ugovor toskanskom stručnjaku garantujući mu platu od 7.000.000 evra.

Na drugoj strani, Inter i Milana su posle godina lutanja i prolaska kroz najtežu krizu rezultata, od osamdesetih godina, korak po korak, malo uz sreću a još više uz ispravnu programaciju, konstruisali timove za povratak u vrhu italijanskog fudbala.

Tranzicija u oba milanska kluba nije bila laka. Preko noći su Inter i Milan prešli iz ruku vlasnika, predsednika i rukovodilaca koji su bili pre svega navijači Nerazura i Rosonera, u ruke mešetara i spekulanata. Prvo su oba tima izašli sa radara Lige šampiona a zatim ih nije ili ih je bilo jedva na horizontu Lige Evrope.

Preokret počinje sa ulaskom Suninga u Inter i pre svega angažovanjem Bepea Marote u ulozi generalnog direktora, dok na drugoj strani familija Singer odnosno fond Eliot postavlja kamen međaš za novi Milan, a Paolo Maldini dobija zadatak da regeneriše tim.

Naravno, imali su Inter i Milan sreću u prethodnom periodu. Suningova izdašnost prema Interu je potrajala dovoljno dugo da Marota udari temelje solidnog tima i da pripremi klub na autofinansiranje. Politička odluka doživotnog predsedika Kine Si Đinpinga da zabrani kineskim tajkunima ulaganje u inostrane klubove nije imala katastrofale posledice na Intera samo zahvaljujući daleovidnom radu i potezima Marote i njegovih saradnika.

A sreća prati hrabre i odlučne. Sa naknadnom pameću možemo da kažemo da su Čelsi i PSŽ pomogli Interu da preživi kupujući za ekstremno veliki novac Lukakua i Hakimija a da je Lotitov tvrdičluk otvorio vrata Intera Simoneu Inzagiju koji se pokazao kao najbolji u moru dobrih poteza tandema Marota-Auzilio.

Na primeru Milana smo dobili još jednu potvrdu da ne dolazi svako zlo da bi naudilo. Zahvaljujući Kovidu-19 Milan nije dao otkaz Stefanu Pioliju i angažovao Ralfa Rangnika. Bilo je sve dogovoreno, Pioli je ostao u Milanu samo kao prelazno rešenje jer nemački stručnjak nije hteo da preuzme tim na pola sezone.

Slučaj je hteo da je Zlatanu Ibrahimoviću dosadio Los Anđeles i Amerika a da je Milanu bila potrebna harizma velikog fudbalara koji bi prihvatio da obuče dres „posrnulog velikana“.

Paolo Maldini i Zvone Boban su kupili ili uzeli na pozajmicu sa pravom otkupa nekoliko mladih i perspektivnih fudbalera, poput Tea Ernandeza, Leaa, Benasera, Kjaera, Rebića, Salemakersa, Tonalija, Brahima Diaza, Tomorija …

Bilo je i pogrešnih poteza, poput kupovine Pjonteka ili angažovanja Marka Đampaola, ali je novi Milan znao da reaguje pravovremeno i adekvatno. U međuvremenu Pioli je valorizovao nekoliko igrača koji su se činili izgubljenim za Rosonere, od Romanjolija i Kalabrije do Kesija i Čalhanoglua. O tome svedoči činjenica da u Milanu nisu razmišljali o produžetku ugovora pomenutih fudbalera, jer nisu opravdali očekivanja u prethodnim godinama. Tako smo i došli u poziciju da Čalhanoglu ode bez evra obeštećenja, a da se Kesi sprema na isti potez sledećeg leta. Jedino bi Romanjoli mogao da bude izuzetak i da potpiše novi ugovor.

O promeni klime u Milanu svedoči i način na koji su Maldini i Gazidis rešili pitanje Donarume. Poslali su jasnu poruku igračima i menadžerima da Milan ne može niko da ucenjuje a sa dovođenjem Menjana su demonstrirali da u fudbalu, kao i u životu, nema nezamenljivih.

Koincidencija je da milanske klubove vode dva prethodna trenera Lacija, Inzagi je nasledio Piolija na klupi nebeskoplavih, i da su i jedan i drugi osvojili po jedan skudeto kao igrači a nijedan kao treneri, još uvek.

Nepodeljeno je mišljenje da za razliku od Alegrija, koji kao i Žoze Murinjo i Mauricio Sari, živi od stare slave, Inzagi i Pioli ulaze u najbolje i najberićetniji period svojih trenerskih karijera. Inzagi je uverio „neverne Tome“ da je trener za velike klubove i da uspesi sa Lacijom nisu bili slučajnost, a Pioli je razbio uvreženo mišljenje da je trener koji ne može da traje dugo, pogotovo u klubovima sa većim ambicijama.

O tektonskom poremaćaju u Seriji A najbolje svedoči podatak da posle Juventusove decenijske dominacije u Seriji A, tokom koje je redovno ostavljao iza sebe milanske klubove sa 20 a ponekad i sa 30 bodova zaostatka, već drugo godinu zaredom kaska za milanskim klubovima sa minusom koji se meri dvocifrenim brojevima.

ČEKALI VLAHOVIĆA, VIDELI LUKIĆA

Lukić (©Reuters)

Saša Lukić je pružio još jednu vrhunsku partiju opravdavajući bezgranično poverenje koje u njega ima Ivan Jurić. Slobodno se može reći da je novi Torino konstruisan oko srpskog reprezentativca. Nije čudo što je Lukić jedini igrač Granata koji je odigrao sve utakmice u Seriji A i što u svlačionici prvi dres koji Jurić dodeljuje ide u Sašine ruke.

Nekadašnji fudbaler Partizana je držao sve konce igre u svojim rukama a pokazatelj da je napravio kvalitativan skok u svojoj karijeri je neodoljivi utisak, kada ga gledate na terenu, da je sve lako i jednostavno, baš kao asistencija za gol Brekala nakon slaloma kroz odbranu Fjorentine.

Ako ovako nastavi, sledećeg leta telefon predsednika Urbana Kaira neće prestajati da zvoni od interesovanja i ponuda velikih klubova za veznog igrača Granata. Od svih izveštača Lukić je za jučerašnju predstavu dobio sedam ili 7,5.

Za razlikuo od Lukića, Nikola Milenković i Dušan Vlahović su razočarali i utopili su se u sivilo Fjorentine. Može se slobodno reći da je Vlahović izgubio duel sa Bremerom koji ne košta ni približno kao Dušan, ali je na nišanu svih velikih italijanskhi klubova i juče se videlo vrlo dobro zašto.

Vlahović se borio sve vreme, ali osim htenja i požrtvovanja, nisu se videli drugi kvaliteti srpskog bombardera, tako da su ocene išle od 4,5 do 5,5. Milenković je pružio jednu od najlošijih partija u ovoj sezoni. Bio je neprepoznatljiv, u stalnom kašnjenju, nesiguran i dekoncentrisan, jednostavno nije bio njegov dan. Poput Vlahovića i Milenković nije prebacio dalje od petice.

OSIMEN SE VRAĆA NA TEREN PROTIV BOLONJE

Osimen (©Reuters)

Viktor Osimen se vratio u Napulj pošto je prelažao Kovid-19 i danas će imati kontrolu jabučne kosti koju je operisao pre mesec i po dana. U Kastel Volturnu su optimisti da bi Nigerijac mogao da bude pozvan na meč sa Bolonjom sledećeg ponedeljka, mada je izvesnije da se Osimen vrati na teren protiv Salernitane. U svakom slučaju sve zavisi od ishoda današnjih pregleda.

Povratak Osimena je veoma važan za Lučana Spaletija imajući u vidu povredu Insinjea. Kapiten Napolija će danas saznati koliko će morati da odsustvuje zbog povrede lože na meču sa Sampdorijom, dok je Lozano i dalje pozitivan na Kovid-19.

Stub odbrane Azura Kalid Kulibali koji je trenutno pozitivan na Kovid-19 i nalazi se na Kupu Afrike otkrio je da su PSŽ i Mančester Junajted poslali konkretne ponude za njegov transfer, ali da je klub obe odbio bez mnogo razmišljanja. Kulibali je rekao da mu veoma laska interesovanja najvećih evropskih klubova, ali da mu je još važnije što je Napoli odbio ponude pokazavši koliko mu je stalo njega i do navijača koji ne kriju svoju ljubav prema njemu.

Pažnju u Napulju privlači i Stanislav Lobotka. Slovak je od misterioznog objekta u Kastel Volturnu tokom Gatuzove vladavine postao jedan do ključnih igrača Spaletija. Lobotka je u potpunosti iskoristio šansu koja mu se ukazala i dodao je svoje ime na dugačku listu igrača koje je Spaleti revalorizovao u prethodnih šest meseci u Napoliju.