Buongiorno Italia: Dokle može Komo?

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Komo je ovog leta potrošio više od 150.000.000 evra za kupovinu i otkup fudbalera. Istovremeno, braća Hartono, vlasnici kluba, odbili su bez pardona sve ponude za Seska Fabregasa, kako Rome tako i Intera. Štaviše, španskom stručnjaku su poklonili deo akcija kluba i tako je Sesk postao suvlasnik Koma.

Kada uzmemo kao parametar odnos između investiranog novca u pojačanja i prodaje fudbalera, nijedan tim u Seriji A ni izbliza nije potrošio toliko novca koliko klub iz Lombardije - preko 100 miliona. Napoli jeste potrošio više para od Koma za dovođenje fudbalera (155 miliona), ali je i inkasirao deset puta više od prodaje igrača (131 milion). Čak i da prvak Italije dovede Hojlunda i plati ga 40 miliona, ne bi se približio Komu.

Međutim, više od svega prethodno rečenog, ideju o snazi Koma daje činjenica da su odbili basnoslovne ponude za svoje najperspektivnije fudbalere. Diao i Niko Paz su se našli na meti klubova iz Premijer lige, ali 60 miliona za Senegalca sa španskim pasošem i 75 miliona evra za Argentinca sa španskim pasošem nisu bili dovoljni za njihov „adio“ Komu.

Za razliku od drugih investitora u Seriji A, indonežanska braća žele da konstruišu nešto novo, ne samo u italijanskom već i u evropskom fudbalu. Njihove ambicije se ne zaustavljaju na Seriji A, oni ciljaju Evropu i u realizaciji tog plana su našli najboljeg mogućeg saveznika - Fabregasa.

Braća Hartono i Fabregas nisu slučajno izabrali Komo. Od početka su imali ideju da konstruišu nešto od samog temelja, bez žurbe, bez pritiska javnosti, bez svakodnevnog stresa i presije. Da je Komo izgubio od Lacija umesto što je pobedio, Fabregas ne bi imao nikakav problem da prošeta ulicama Koma i popije kapućino i pojede „korneto“ u omiljenom baru. A ni u novinama ne bi bilo naslova na devet ili šest stubaca na prvoj strani.

Fabregas se u nekoliko dugih televizijskih intervjua pokazao da pripada drugoj planeti trenera u odnosu na sve ostale u Seriji A, čak i one najbolje i mnogo iskusnije. I pored toga što italijanski nije njegov maternji jezik, način na koji Fabregas predstavlja svoju fudbalsku filozofiju prevazilazi i Kontea, Alegrija i Gasperinija, a da ne govorimo o Tudoru i Kivuu.

Fabregas

Odbijanjem Rome, Intera i još nekoliko klubova u Engleskoj i Španiji Sesk je demonstrirao da nije samo čovek od reči već i da tačno zna šta želi u svojoj karijeri. Drugim rečima, u pojedinim fazama života bolje je biti „prvi u selu“ nego „drugi u gradu” , pogotovo kada želiš da napraviš nešto autentično svoje.

Fabregas u Interu ili Romi ne bi ni izbliza imao odrešene ruke, a kamoli završnu reč oko kupovine ili prodaje igrača. Takođe, Sesk je u Komu izabrao svakog fudbalera, nijedan nije došao mimo njegove volje. Štaviše, sva dovođenja je lično inicirao. Takvu privilegiju ne bi mogao da ima u nijednom velikom klubu.

Sesk pripada retkoj lozi fudbalskih trenera revolucionara – poslednji je Gvardiola – i u Komu je pronašao idealnu sredinu da realizuje svoje „kopernikanske“ zamisli, kreirajući od temelja kompletnu novu fudbalsku stvarnost.

I pored toga što trenira provincijski klub, Fabregasov Komo ne igra nikada „provincijski“, što se ne može reći za velike italijanske klubove. Čak i prošle godine, u prvom delu sezone, kada rezultati Koma nisu bili na visini, Seskova ekipa je forsirala svoju igru, po cenu greške i poraza. Takav pristup se isplatio višestruko, jer Komo nije samo sačuvao lako prvoligaški status, već je uknjižio 49 bodova.

Takođe, Komo ima najmlađi tim u Seriji A. Sa novim pojačanjima, i pored Morate, prosek se spustio na ispod 25 godina. Ako tome dodamo da su svi ključni igrači dvadesetogodišnjaci, od Ramona u odbrani, Nika Paza u veznoj liniji do Dijaa u napadu. Plus, Adai je takođe 2005. godište, Baturina 2003, Van der Bremt 2002, Perone 2003, Felipe Žakčak 2006.

Na obalama jezera Komo se rađa nešto novo, nešto što fudbal nije dosada video. Brže nego što mislimo jezero neće biti poznato po vilama slavnih glumaca, pevača i tajkuna iz celog sveta već po fudbalskoj pepeljugi koja će zadiviti ceo kontinent i planetu.

ITALIJANSKI KLUBOVI VOLE FRANCUZE, A ITALIJANI SVE VIŠE ENGLESKU

Jedini veliki italijanski klub koji nema u svojim redovima fudbalere iz Francuske je Napoli. Uz to, ne radi se o bilo kojim Francuzima, već o igračima koji imaju glavne uloge u svojim timovima. Valjda to objašnjava zašto Maks Alegri insistira toliko na Rabiou, a Tudor na Kolu Muaniju.

Krenimo redom. U sastavu vicešampiona Italije u prvoj postavi imamo Pavara i Markusa Tirama, a njima su se ovog leta pridružili Dijuf i Boni. U Milanu je stub tima golman Majk Menjan, a na sredini terena Fofana je taktički najvažniji element Alegrijevog rostera.

U Juventusu je Kefran Tiram jedini siguran starter u veznoj liniji, a Kalulu je postao džoker Tudora – francuski defanzivac igra gde god je potrebno u zadnjoj liniji, a na početku ovog prvenstva je promovisan i u četvrtog spoljnjeg u veznom redu.

Vezne linije rimskih klubova takođe počivaju na francuskim reprezentativcima. Genduzi je jedini igrač u Laciju koji nikada ne izlazi iz igre, a u Romi je Kone osovina oko koje se sve vrti.

I dok Francuzi vode kolo u najprestižnijim klubovima Serije A, Italijani sve više emigriraju u Premijer ligu. Ako se realizuje transfer Nikoloa Savone u Notingem Forest, na Ostrvu će ove godine igrati čak 12 Italijana. Nikada u istoriji ih nije bilo toliko.

Tonali

Kvalitativna razlika je i u tome da u najjaču ligu na svetu odlaze mladi Italijani, a ne stare glorije ili afirmisani igrači blizu 30 godina, sa idejom da završe karijeru u Premijer ligi, poput Vijalija, Zole, Di Kanija, Mančinija, Lombarda, Ravanelija…

Od 11 Italijana u Premijer ligi jedino Emerson Palmijeri (Vest Hem) ima preko 30 godina, a iza njega su golman Totenhema Guljelmo Vikario (29 godina) i Federiko Kjeza iz Liverpula (28 godina). Svi ostali su rođeni 2000. kao Sandro Tonali iz Njukasla, ili kasnije, zaključno sa najmlađim Đovanijem Leonijem koji je samo što postao punoletan.

Pored pomenutih igrača sa Apeninskog poluostrva u Premijer ligi su i Rikardo Kalafjori (Arsenal), Majkl Kajode (Brentford), Destini Udodži (Totenhem), Vilfred Njonto (Lids), Dijego Kopola (Brajton) i Luka Koleošo (Barnli). Novi trend svakako ne ide u prilog Seriji A, ali je dobar trend za reprezentaciju Italije koja će moći da računa na seriju igrača koji nastupaju u najjačem šampionatu na planeti i u kojem se praktikuje manje taktički a više fajterski fudbal. Među Italijanima koji nastupaju na Ostrvu novi selektor Gatuzo ima barem sedam-osam ozbiljnih kandidata za Mundijal u Americi sledeće godine, odnosno trećina reprezentacije Azura bi mogla da dođe iz Premijer lige. Taj udeo bi mogao da bude i veći ako Donaruma pređe u Mančester Siti, a Savona obuče dres „Šumara“.