Buongiorno Italia: Apeninski paradoks - Italija evropska sportska velesila i fudbalski patuljak

/Od dopisnika Mozzart Sporta iz Rima/

Azuri su prestali da proizvode fudbalske šampione, ali su zato postali kontinentalni lideri u dva najvažnija olimpijska sporta, atletici i plivanju, dok su Francuzi i Španci postali "periferija" vodećih olimpijskih sportova i dominantne sile u fudbalu.

Na jednoj strani Italijani nisu otišli na poslednja tri Mundijala, a Francuzi i Španci su trijumfovali na dva od prethodna tri – štaviše, Francuzi su igrali dva finala i jedno polufinale, a Španci su napravili "dabl" SP i EP – ali, na drugoj, Italija je osvojila sama deset medalja više nego Francuska i Španija zajedno u Birmingemu i Parizu (42 prema 32).

Erupcija italijanskih atletičara i plivača nije došla iznenada i neplanirano. Italijani su kroz istoriju imali velike asove u atletici i plivanju, ali su to bili pojedinačni slučajevi, od Livija Berutija, Sare Simeoni, Pjetra Mennee, Đelinda Bordina, Stefana Baldinija u atletici do Novele Kaligaris, Filipa Manjinija, Masimilijana Rozolina, Gregorija Paltrinijerija i Federike Pelegrini u plivanju. Međutim, nikada nisu imali bukvalno čitave odrede sjajnih atletičara i plivača.

Današnji rezultati Italijana su plod reformi koje su sprovedene početkom veka i činjenice da su u atletici i plivanju bili mnogo bolji u integraciji tzv. Italijana druge generacije ili iz mešovitih brakova, kao Džejkobs, Kurtis, Japikino.

Tajna italijanskog uspeha je u simbiozi rada saveza, klubova, države i Olimpijskog komiteta (CONI). Jedan od razloga zašto su klubovi Serije A insistirali na dovođenju Đovanija Malagoa jeste upravo taj što je on preporodio italijanski sport tokom 12 godina na čelu CONI.

Treba dodati i da je država preko vojske, policije, karabinjera, finansijske policije odigrala ključnu ulogu, budući da je većina italijanskih reprezentativaca zaposlena u pomenutim formacijama i nastupa za njihove klubove. Na taj način se omogućava sportistima da imaju sigurne prihode i posao koji im omogućava da se u potpunosti posvete sportu. Paralelno se ulaže maksimalno u edukaciju i napredovanje trenerskog kadra, koji takođe ima niz privilegija koje im dozvoljavaju da se maksimalno koncentrišu na rad sa sportistima.

Naravno, veoma važne su i generacije, jer nisu sve podjednako talentovane, kao i kontinuitet. Primera radi, među osvajačima medalja u Birmingemu i Parizu imamo raspon godina od 19 do 33, što je još jedna potvrda zdravlja italijanskog sporta.

Matija Zakanji, Lacio (@Guliver/Mattia Vian)

LACIO VEĆ U KRIZI: KRUŽI BAUK SERIJE B

Otac italijanske Prve republike Alčide de Gasperi ostao je upamćen, između ostalog, i po rečenici nakon lošeg rezultata njegove partije na izborima 1948. godine: "Mislio sam da će padati kiša, ali ne i grad".

Ta De Gasperijeva opaska se savršeno uklapa u opis stanja u kome se nalazi Lacio. Svi su znali da će ovo biti veoma teška sezona za Lacio, ali niko nije očekivao da će Nebeskoplavi već na prvom koraku doživeti debakl biblijskih razmera.

Poraz od Mantove nije sam po sebi strašan koliko način kako je do njega došlo. Draž fudbala je što mnogo češće nego u drugim sportovima David pobedi Golijata, ali je sasvim drugi par rukavica kada David nadigra Golijata. Drugim rečima, za Lacio je više od poraza zabrinjavajuća igra i zalaganje igrača Nebeskoplavih. Skromnoj Mantovi, fudbaleri Rina Gatuza uspeli su da upute samo četiri udarca u okvir gola za 90 minuta. Takođe, rezultat 0-2 je još i dobar za Lacio, imajući u vidu kreirane prilike.

Nije slučajno da je Lacio jedini tim Serije A koji je ispao u ovoj fazi takmičenja od drugoligaša, osim velikih rupa u timu, tu je i izuzetno negativan ambijent. Juče je na Olimpiku bilo malo više od pet hiljada gledalaca, od kojih je gotovo dve hiljade bilo iz Mantove. Imali smo pretpremijeru onoga što ćemo gledati tokom cele sezone na stadionu pored Tibra: formalno Lacio domaćin, praktično gost, imajući u vidu podršku sa tribina.

Lacio je u prethodnoj godini imao prosečan tim i stigao je deveti na tabeli. Mauricio Sari je za tri koplja bolji trener od Gatuza i shvatio je brzo da nema materijal na raspolaganju za njegovu filozofiju igre i prilagodio se. Gatuzo je nadmeno izjavio da radi na demontaži Sarijevog Lacija i sinoć smo imali priliku da vidimo rezultate. Bivši selektor Italije žestoko je kritikovan za odluku da igra sa Dijom u špicu napada, a ne sa Ratkovim.

Bez Hile i Romanjolija u odbrani, bez Kataldija na sredini terena, sa napadom koji je u prethodnoj sezoni muku mučio (postigli su 41 gol) i sa očigledno dezorijentisanim Tejlorom, poraz od Mantove bio je "zapisan". Zamene za Hilu i Romanjolija su neadekvatne, a napad nije pojačan, dok se u srednjem redu registruju (ne)očekivani problemi.

Dodatna kolateralna šteta poraza od Mantove mogao bi da bude Tejlor. Samo što je Lacio doveo Fratezija, na putu je da izgubi Holanđanina, u stilu narodne "seci uši, krpi zadnjicu".

Tejlor je već imao dva žestoka verbalna duela sa Gatuzom, udaljen je i sa treninga i čini se da mu ne prija da igra celu sezonu pred praznim Olimpikom. Njegovo nesnalaženje u novim okolnostima, i pored toga što je među najboljim igračima Lacija, prilično je upadljivo. Protest navijača koji se u prošloj sezoni tumačio kao prolazni u ovoj je postao permanentan i nisu svi igrači spremni, a ni voljni, da igraju u takvom ambijentu.

Jedini igrač Lacija koji je dobio prelaznu ocenu na meču sa Mantovom bio je Dele Baširu, na papiru najslabiji vezni igrač u Gatuzovom špilu karata.

(@Reuters)

NA KRAJU VIKARIO

Golmanski ringišpil Juventusa se zaustavio, na kraju balade, na Guljelmu Vikariju. Golman Totenhema je bio prva alternativa Alisonu na listi želja Juventusa na početku prelaznog roka. Međutim, trener Lučano Spaleti insistirao je da se potraži golman koji bi bio dovoljno dobar začetnik akcija Juvea, ali i karta za izbegavanje ili preskakanje visokog presinga protivničkih timova.

Paralelno, zbog finansijskog fer-pleja i želje da se potroši više para na pojačanja u napadu i odbrani, u Kontinasi su od početka igrali na pozajmicu sa pravom otkupa ili na cifru kupovine koja ne bi prelazila deset miliona evra, sve sa uključenim bonusima.

Kroz beležnicu Juventusovih rukovodilaca, ali i u medijima, provučeno je na desetine imena, ali iz ovog ili onog razloga niko nije zadovoljavao u potpunosti tražene kriterijume. Suzuki je bio po volji Spaletija zbog sposobnosti da učestvuje aktivno u postavljanju igre, Dibu Martinez se sviđao, manje-više, svima, dok je Vikariju u svakoj raspravi falilo nešto.

Problem sa Suzukijem bio je cena i zato je trougao sa Pari Sen Žermenom bio idealan za Juve, kome je savršeno odgovaralo da Japanac dođe na „suvu“ pozajmicu. I Dibu Martinez je koštao više od onoga što je Juventus hteo da plati, a Totenhem nije hteo da pusti Vikarija na pozajmicu.

Predstavlja malo iznenađenje da Juventusovi rukovodioci nisu imali pojma da je Aston Vila bacila oko na Suzukija, baš kao što nisu imali prave informacije o stanju prsta Dibu Martineza. Argentinski čuvar mreže će morati da odsustvuje par meseci nakon operacije, što je i razlog "iznenadnog" poteza kluba Unaja Emerija da angažuje Suzukija.

Srećom po Juventus, vest o Martinezu je izašla pre nego što je izgubljeno još vremena u prelaznom roku i Bjankoneri su mogli da se vrate na Vikarija. Kvalitativna razlika u odnosu na početak juna je ta što su u Totenhemu shvatili da ne mogu da prodaju Vikarija i da, ako ga ne pošalju na pozajmicu u Juve, on ostaje u timu, sa svim problemima pride.

Pored Vikarija, Juve je formalizovao i dolazak Lukumija. Sa dolaskom Kolumbijca, tim je kompletiran, a pojačanja u veznoj liniji i u napadu su striktno vezana za prodaju igrača poput Artura, Miretija, Kopmejnersa, Daglasa Luiza, Davida, Žegrove.