Budite kao Komori, svakog božjeg ponedeljka

Jinni (Duh) je ispustio dragulj koji je napravio veliki kružni pakao. Iz toga se rodio vulkan Kartala, koji je stvorio ostrvo Veliki Komori.

Tako je sve počelo, bar prema mitu.

Ali, taj novi mit – oko egzotičnog ostrva u Indijskom okeanu jako privrženog fudbalu – baca senku na drevnu mitologiju. Govori nam priču o svima nama, autsajderima, malim ljudima. Suočen sa okrutnošću svakodnevnog života, nepravednim bitkama koje smo predodređeni da izgubimo, vođeni tom nevinom željom da ispunim svoje snove bez obzira svim preprekama na putu.

Zar nismo svi pomalo Komori na neki način?

Ti sićušni posmatrači u životu. Autsajderi. Borci koji nemaju drugi izbor.

Verovatno ste nekada u životu upoznali bar jednog Čakera Aladura. Levog beka koji se pravi da je golman prvi put. I to u najvažnijoj utakmici života, naravno.

Žrtvenog jarca sa plavom kragnom koji radi od ”devet do pet” i nesrećnim slučajem ga premeštaju na novo radno mesto za koje apsolutno nije kvalifikovan. On je svestan da nije sposoban da to radi, znaju to svi, njegov šef, cela kompanija, ceo svet to zna...

Opet, taj naš Čaker grabi šansu koja mu se ukazala i užurbano juri u novi izazov sa nadom da će se desiti čudo.

Čaker Aladur, bek koji je branio jer golmani nisu mogli zbog kovida (©Reuters)

Ponedeljak je sve, samo ne dan za takve stvari.

Ponedeljak je taj malj koji uništava snove već na startu, pogađa pravo u centar, u tu ključnu tačku. Izbacuje Nađima Abdua ili, ako više preferirate, Kapitena, očinsku figuru, čoveka koga svi tražimo kada je teško i kada se čini da je sve protiv nas.

Ostajemo bez njega već u 8. minutu naših života i nedostaje nam kao kompasu znak za sever (N). 

Nasukani na tuđoj obali, ipak odbijamo da se predamo, vraćamo se u život baš u trenutku kada su nas svi otpisali.

Transformišemo se u Jusufa M’Čangamu, još jednog lika koji je veći od života. Potcenjeni disident čiji protivnici ne oklevaju da mu pokažu nepoštovanje, da sklone zid među njima, sigurni da neće biti sposoban da napravi nešto.

O, kako su se samo prevarili...

Jer, Jusuf je pogodio na veličanstven način. Njegov projektil je bio briljantan, snažan, imao je efej, sublimirao je talenat i poslednju kap neposlušnosti koju izvučemo iz života kada se nađemo na konopcima. Taj poslednji udarac, ta poslednja kap otpora pre nego što neke više sile kažu da je kraj za danas. Ili zauvek.

Nije namenjeno da napravi zaokret ili promeni nečiju sudbinu. Ne, služi kako bi bar malo poremetilo favorita, giganta, tu kolosalnu silu sigurnu u komotnu pobedu sekund ili dve ranije.

Da zatalasa dotad neometanu nadmoć.

Baš kao ti francuski kolonisti, koji se i dalje bore sa četvrtom najmanjom afričkom nacijom po površini. Za šta? Za Majote, mali komad zemlje za koji verovatno nikada niste čuli. Iako je to tek četvrto komorsko ostrvo, koje je izglasalo nezavisnost od Francuske još 1974. godine, još je pod administracijom te zemlje, kao prekomorski departman. Još više, Francuskoj je stavljen veto u Ujedinjenim nacijama čime je potvrđen suverenitet Komora oko pomenutog ostrva.

Hah, tako poznata priča, zar ne? Za svaki očaravajući mali komad zemlje koji zovemo Komorima, postoji taj jedan nasilnik, svetski poznati policajac sa nazivom ”Francuska”, da reaguje i uspešno unese nemir. Više od 20 događaja u razmaku od 45 godina, nekoliko velikih atentata, neprestani nemiri i siromaštvo, život ispod svakog dostojanstva...

Verovatno zato su samo dvojica od 28 hrabrih kovidom razorenih reprezentativaca koji su se do poslednjeg minuta borili u njihovom prvom učešću na Kupu afričkih nacija rodili u svojoj zemlji. Većina su zapravo rođeni i odgajani hiljadama kilometara daleko od svoje kuće, ali su svima nama dokazali jednu stvar. Ono što te čini herojem nije mesto gde si rođen, boja kože, socijalni status, ni bogom dani kvaliteti kojim ideš na protivnika kada sudija svira za početak utakmice.

Jedina stvar koja je važna jeste da se borite. Da se nikada ne predate. Budite kao Komori. Svakog božjeg ponedeljka.

Piše: Bojan BABIĆ