Završim ručak, zapalim cigaru, kad eto ga Antić: Presvlači se, ti moraš da igraš za mene! Magija se vratila na Kalderon

Uz njegovo ime sve sami velikani: Sporting, Porto, Benfika, Marselj, Milan. I dvaput Atletiko Madrid. Prvi šestogodišnji opus bio je plodonosan, nadavao se golova i nameštao ih, dak drugi Paulo Futre najviše pamti po – Radomiru Antiću.

Nekadašnji krilni napadač prisetio se Mistera i u kolumni za Mundo deportivo oživeo srećanje na preposlednju stanicu karijere, kad je iznenada sarađivao sa srpskim stručnjakom.

Ide priča...
„Šta reći i Radomiru Antiću, jedinom čoveku koji je vodio tri najveća španska kluba? Veliko dostignuće. Bez dileme, legenda i u svojoj državi. Da je reč o Portugalcu bio bih izuzetno ponosan da moj zemljak vodi tri najpopularnije ekipe u najjačoj ligi planete. Jedinstvena činjenica. Kao što je i Mister, sam po sebi, bio jedinstven. Kao trener, gajio je jasne ideje, odlučan u nameri da ih sprovede. Bez kompromisa. Direktno. Zahvaljujući sjajnoj ličnosti. Bio je težak kad je trebalo da bude, ali i nežan, ljubazan, izraženog smisla za humor. Čovek s kojim je moglo da se razgovara. Čovek ispred vremena zbog načina na koji je koristio loptu na treninzima od prvog dana priprema. Bio sam prijatno iznaneđen činjenicom da nismo ličili na „maratonce“, jer smo pre toga na početku priprema za svaku sezonu samo trčali, imali jake kondicione trenige“, sipa Futre komplimente na račun nekadašnjeg učitelja.

A kako je uopšte došlo do kopče? Futre je počeo da kruni četvrtu deceniju života kad je tokom epizode na Ostrvu, u dresu Vest Hema, pretrpeo tešku povredu kolena. Samoinicijativno je rešio da okonča karijeru, ne sluteći da njegovo telo može još malo da tera loptu i da umeće u nogama brzanjca iz portugalskog Montiha ima ko da prepozna.
„Sećam se kako sam završio kod Antića, makar na kratko. Penzionisao sam se decembra 1997. zbog teške povrede kolena i počeo da radim kao ambasador Atletika. Imao sam običaj da gledam treninge prvog tima na stadionu „Visente Kalderon“. Svakog četvrtka, bez izuzetka. Bio je april i seo sam na klupu za rezerve, jer je bio trening otvorenog tipa, dosta ljudi na tribinama, želeo sam da izbegnem gužvu. Neposredno pre toga sam završio ručak i samo što sam zapalio cigaretu prišao mi je Antić“.

I, šta bi?
„Reče: „plan je bio da na trening dođu deca iz omladinske ekipe, ali mi sad kažu da će zbog nesporazuma stići tek za sat. A ja ne mogu da čekam toliko. Potreban mi je igrač za rezervni tim. Molim te, obucu trenerku i i izađi na teren“. Uzvratio sam: „Mister, pogledajte mi stomak, nisam trenirao mesecima, nemojte mi to raditi“.

Nije vredeo, trener je ubedi penzionisanog igrača i za tili čas mu okrenuo život. Jer...
„U ovakvim situacijama rezerve uvek imaju veliku žalju da se dokažu protiv prvotimaca. Upozorio sam ih: „znam da hoćete pobedu, ali ja ne mogu da trčim, nemojte mi dodavati loptu, ne usuđujte se“. Naravno, čim je utakmica počela, nešto takmičarsko se probudilo u meni. Osetio sam uzbuđenje pri prvom pasu i dao dva gola za 20 minuta. Navijači su skandirali moje ime, iako sam jedva disao. Kad smo ušli u svlačionicu, Antić mi je opet prišao: „vi ste ovde da igrate, želim vas u mom timu“. Odmah me pozvao predsednik Hesus Hil i rekao: „portugalska pi..., moraš da se vratiš“. Narednog dana u novinama je osvano naslov: „Magija se vratila na „Kalderon“.

I tako je počeo drugi mandat. Kratkotrajan, ali očaravajući, jer je Paulo Futre upoznao trenera kog će opisati rečju – jedinstven.
„Igrači nisu mogli da veruju da sam do juče nosio odelo i kravatu, a onda opet obukao šorts i dres. Činilo mi se da će koleno izdržati. Prihvatio sam ponudu i proživeo najemotivnije trenutke u životu povraktom na „Kalderon“. Bio je to romantičan povratak. Više od fudbala. Ne žalim, iako je bilo iluzorno, ne možete ni da zamislite kako sam se osećao kad sam drugi put kročio na Atletikov stadion. Osetio sam da sam ponovo fudbaler. Osetio sam slavu“.

Umesto zaključka:
„Počivaj u miru, Mister“, napisao je Futre.

(FOTO: Reuters)