Bolje nam je bilo kad smo bili pijanci i ženskaroši: Da li je religija ubila brazilski fudbal?

Kad se pobedi – svi se je savršeno i svi smo genijalni. Kada se izgubi – traži se krivac. A, kad se izgubi u Brazilu cela nacija ode u totalni haos i razloge neuspeha traži i na mestima koja naizgled nemaju dodirnih tačaka sa fudbalom. I ne, ne govorimo ovde o “alavim menadžerima”, “korumpiranim funkcionerima” ili "kriminalcima koji su zatrovali fudbal”. Ovde govorimo o – religiji.

Dobro, sve te “teorije zavera” nisu specijalitet Brazilaca. Egipćani veruju da su se FIFA i sudije urotile da pomognu Argentini. Amerikanci sada krive Donalda Trampa što je intervenisao da se Falorinu Balogunu poništi crveni karton (isprva su maltene jegnoslasno bili za), ali niko osim Brazilaca u potrazi za uzrocima fudbalskog postranja nije zakucao na vrata Isusa Hrista.

Šta kaže ta teorija? Da je brazilski fudbal “umro” zato što su protestantski evangelisti počeli da se šire u toj zemlji nauštrb katolika.

Sve je počelo posle ispadanja od Norveške, kako to obično biva, šalom na društvenim mrežama…
“Brazil je bio bolji kada su njegovi fudbaleri bili ženskaroši, pijanice i malo van forme. Drugim rečima kada su se ponašali kao pravi katolici”, objavio je nalog pod imenom “Institut za hispano studije” pre no što je poentirao:
“Sterilizacija evangelističkih protestanata nam je izbušila loptu, pokvarila sambu i izbrisala šarm”.

Šala ili ne, tek teorija se raširila, kao i sada već čuveni mim: “Moli se kao gringo, igraćeš kao gringo” što je i naslov teksta na uglednom Tajmsu, koji je ovoj religioznoj raspravi posvetio veliku pažnju.

A, šta u stvari katolički ljubitelji fudbala zameraju protestantskoj religiji? Jedan “tviteraš” je to ovako objasnio: “Ovom tmu nedostaje radost, koju je zamenila dosadna protestantska radna etika koja je strana našoj kulturi”.

Međutim, kako je primetio Tajms, vrlo brzo je o svemu počelo da se raspravlja u ozbiljnijem tonu. Statističari su odmah uočili da je 2002, kada je Brazil savladao Nemačku sa 2:0 u finalu Svetskog prvenstva u Japanu i Južnoj Koreji, stanovništvo Brazila 80 odsto bilo sačinjeno od vernika katolika. Taj procenat je u međuvremenu pao na 55 odsto.

Te 2002. godine samo se 15 odsto Brazilaca nazivalo evangelistima ili protestantima. Sada ih je 25 odsto. Ipak, njihov broj u državnom timu je nesrazmerno visok – 20 od 26 reprezentativaca su evangelistički hrišćani.

Najčuveniji je svakako Nejmar, koji je imao reputaciju ženskaroša dok 2017. nije kršten i “ponovo rođen”, pa sada po društvenim mrežama deli biblijske citate. Sa druge strane, Markinjos i Vinisijus Žunior su verujući katolici.

Nejmar (©Reuters)

Govoreći posle poraza od Norveške mladi Endrik, koji je propustio zicer pri rezultatu 0:0, jeste priznao da je mogao bolje, ali se svejedno zahvalio Bogu što mu je uopšte dao tu šansu. Nije baš opravdanje koje navijač želi da čuje posle ispadanja sa Mundijala.
“Mnogo bih voleo kada bi fudbaleri brazilske reprezentacije mogli da osete katoličku krivicu. Da mogu da osete šta je oproštaj grehova, šta je pokajanje, iskušenje… Evangelistička krivica je previše komformistička i popustljiva. Oni sve prepuštaju Bogu, a ne preuzimaju nikakvu krivicu”, komentarisao je poznati fudbalski novinar Pedro Rosano.

Nije ni samo do greha i pokajanja. Kad je Brazil proživljavao zlatne godine tamo negde 60-ih i 70-ih prošlog veka većina reprezentativaca je dolazila iz najsiromašnijih delova zemlje, čuvenih favela i iz unutrašnjosti. Fudbal im je bio jedina radost. Kad bi već postali ozbiljni fudbaleri vodili bi prilično raskalašan život. Svi su bili katolici.

Danas su većina njih sledbenici neopentekostalizma, hrišćanskog pravca karakterističnog po velikim hramovima, agresivnom nastojanju da preobrate druge čak i putem TV programa (Alison Beker je recimo krstio Roberta Firmina i Freda), te otvorenom poštovanju materijalnog bogatstva (ako bismo do kraja banalizovali stvari: budi dobar vernik i imaćeš pare).
“Brazilska zlatna generacije je ponikla iz fudbalske kutlure koja je nagrađivala kolektivno, ideju da je tim važniji od svakog igrača”, kaže za Tajms Andre Paljarini, istoričar na Luizijana Stejt univerzitetu.