Bojan Ljubenović: Knjige o Zvezdi i Partizanu imaju za cilj da mališane nauče da voleti svoj klub ne znači mrzeti protivnički

Da je strast prema fudbalu u stvari ljubav koja traje čitav život dokaz je naš poznati satiričar Bojan Ljubenović, urednik kultne rubrike „TRN“ u „Večernjim novostima“, dečji pisac i autor romana „Da je bolje ne bi valjalo“, koji već skoro godinu dana ne silazi sa liste najčitanijih knjiga u Srbiji. Iako se, prema sopstvenim rečima, bliži „drugom poluvremenu“ svog života Ljubenovićeva strast prema najvažnijoj sporednoj stvari ne jenjava. U mladosti se i sam bavio fudbalom o čemu sa dozom nostalgije vrlo rado priča.

Otkud pisac u fudbalu?

"Pre će biti da je fudbal u piscu. Šalu na stranu, mnogi veliki pisci (naravno ne želim da se svrstavam među njih), su voleli i igrali fudbal. Naš Miloš Crnjanski je bio odličan fudbaler. Alber Kami ili Vladimir Nabokov takođe su strastveno igrali fudbal. Pesnik i kantautor Đorđe Balašević je pratio sve što se ovom sportu događa. A ima obrnutih primera, bivši reprezentativac Ivan Ergić se posle završetka igračke karijere posvetio pisanju pesama".

Kako je tekla vaša fudbalska karijera?

„Nema tu ni „k“ od karijere, ima samo mnogo ljubavi i odricanja. Odrastao sam u Kaluđerici prigradskom naselju bez pravog terena za mali fudbal, ali u kome je nam je sport bio sve u životu. Detinjstvo i ranu mladost proveo sam ganjajući loptu po neravnim, prašnjavim i neretko blatnjavim improvizovanim igralištima. Na praznom placu napravili bismo teren, utabali ga, postavili stative od cigli i pobodenih kočića i igrali sve dok na tom mestu ne bi počela da se zida kuća. Tada smo bili primorani da se selimo na sledeći plac. Najduže smo se zadržali na „Grbavici“ neravnom, kosom terenčetu na kome smo godinama igrali sve sportove sem vaterpola“.

Kada ste počeli da trenirate fudbal u klubu?

„Ne sećam se tačno koliko sam godina imao, ali sigurno ne više od deset. Moj stariji drug Goran i ja smo se jednoga dana zaputili ni manje ni više nego u Crvenu zvezdu! Put od Kaluđerice do Topčiderskog brda bila je prava avantura. Išli smo sami, zato kad danas vidim ove klince koje na treninge dovode mame i tata u džipovima, samo se gorko nasmejem“.

Kako je bilo u Zvezdi?

„Kao i danas i tada su svi hteli da se oprobaju u našem najvećem klubu. Kvalifikacioni treninzi održavali su se vikendom pre podne na pomoćnom terenu. Sećam se, bio sam šokiran kada sam video koliko je dece došlo na tu „probu“. Tada je trener bio Tomislav Milićević. On bi nas podelio u nekoliko ekipa, bacio nam loptu i mi bismo igrali na dva gola. U stvari, malo je tu bilo igre, svako ko bi se dokopao lopte više je nikome ne bi dodao, u želji da baš on zapadne za oko treneru. Bila je neviđena gužva, trčali smo tamo – vamo kao bez glave. Najviše me je razočaralo to što trener skoro da nije ni gledao u nas, više je razgovarao sa roditeljima (čitaj: mamama) pored aut linije. Na kraju treninga umesto nas bi na teren izašli pioniri Crvene zvezde u kompletnoj opremi, sećam se, gledao sam ih kao male bogove“.

I dokle tako?

„Posle tri, četiri takva vikenda Goran i ja smo odustali. On je bio golman i to dobar, pa su ga čak pitali za godište, ali kada su čuli da je dosta stariji od svega nije bilo ništa. Na kraju smo čak uspeli i da se potučemo s nekim dečacima jer su nam se sve vreme podsmevali verovatno zbog našeg izgleda dece iz prigrađa. Goran im je pokazao svog boga, a ja sam se baš uplašio. I danas to ne može da mi oprosti. Možda i zbog te tuče više nismo otišli na Marakanu, ne sećam se više“.

Niste odustali?

„Neko vreme posle toga otišao sam u OFK Beograd. Tada je trener najmlađih igrača bio Dragan Gugleta, jako fin čovek, legenda „Romantičara“. Imao sam nesreću da njihovi puleni baš tada otputuju na neki turnir u Francusku. Ostao sam da treniram sa ostalom decom i bio sasvim dobar, ali tim je već bio formiran pa im ja nisam bio potreban. U to vreme nije se plaćala članarina, dođeš, treniraš pa ako im se dopadneš oni te registruju, u suprotnom ti savetuju da ideš dalje. Tada sam bio jako razočaran, čak sam i plakao. Moj otac se sažalio na mene i bez pitanja me odveo u Hajduk s Liona. To je bio dobar potez“.

Kako ste se snašli među „Golubovima s Liona“?

„Odlično. Već posle nekoliko treninga čuveni beogradski igrač i moj prvi pravi trener Vladimir Batričević Baća me je pohvalio i odmah sam registrovan. Njegovo „donesi krštenicu i dve slike“ mi i danas odzvanja u ušima. Baća je bio sjajan čovek i odličan pedagog. Sećam se, moja prva utakmica bila je protiv Rada na Banjici. Hajduk je i tada bio mali klub, ali sa odličnom školom pa smo uvek igrali sa najboljim beogradskim klubovima. Ja sam, na primer, kroz čitavu svoju juniorsku karijeru igrao u prvoj ligi sa Zvezdom, Partizanom, Zemunom, Radom, OFK Beogradom...Malo snobovski smo se odnosili prema Sinđeliću, Obiliću ili Zvezdari, koji su bili rang ili dva ispod nas“.

U Hajduku sa Liona je potekao jedan Vladimir Petrović Pižon?

„Da, i svi su u klubu i danas ponosni na to. Hajduk je jedan od onih beogradskih malih klubova koji maju poseban šmek i dušu. Utakmice takozvane „tramvaj lige“ koje su se igrale nedeljom u deset ujutu bile su pune zaljubljenika u fudbal. Kafana „Hajduk“ bila je čuvena po dobrom roštilju, tu su se okupljali novinari, glumci, sportisti. Mi igrači smo bili posebno srećni kada bi nas klub ponekad, posle utakmice, častio pljeskavicom iz restorana. Obično smo dobijali žuti sok razmućen u plastičnim kantama. Već tada je predsednik bio čuveni Puta, legenda kluba, nedavno je nažalost preminuo. U Hajduku je na kraju svoje karijere igrao i Stanislav Karasi, bilo je uživanje gledati ga“.

Kakvi su bili treninzi?

„Mi po kvalitetu igrača nismo mogli da se merimo sa Zvezdom ili Partizanom, zato se mnogo radilo na fizičkoj kondiciji. Treninzi su zaista bili pakleno teški, ponekad sam vazduh hvatao još u tramvaju, znajući da će mi nedostajati dok trčim. Bio sam redovan, nije mi bilo teško da dolazim iz Kaluđerice i trčim kao navijen. Hajduk ni tada, a ni danas nije imao pomoćni teren pa smo često trenirali iza gola šutirajući lopte koje su bile tvrde kao kamen. Čim prva kiša padne ekonom Toma napiše na vratima svlačionice „Ne radi nam teren“ i gotovo. Ipak, moram da kažem da smo kao klinci na letnje pripreme išli u Poreč, Opatiju, a jednom čak i u Čehoslovačku, to je bilo drugo, srećnije vreme. Ponekad bismo od kluba dobili i nove kopačke, to je bila posebna čast. Zimi smo trenirali na „Olimpu“, trčeći do iznemoglosti po snegu, posle toga sam bio toliko spreman da sam bez problema osvojio prvo mesto na opštini Grocka na 800 metara i bio peti u Beogradu na stazi od 400 metara“.

Igrali ste i protiv nekih poznatih igrača?

„Da, u to vreme za Crvenu zvezdu branio je Zvonko Milojević, sećam da sam se jednom sudario s njim, koleno o koleno, baš žestoko. Najbolji strelac bio je Petar Puača, davao je više od 40 golova u sezoni i svi smo mislili da mu predstoji odlična karijera. Bio je tu i Ivan Adžić, strahovito brz dečak, ali većih kvaliteta nije imao, jeste došao do prvog tima, ali još tada sam znao da neće napraviti ništa veliko. Iz Partizana se sećam izvesnog Markovića, strahovitog centarfora, koji takođe nije osvario ono što je mogao. Sa Zvezdom se još i moglo igrati jer su negovali stil od noge do noge i nisu bili tako žestoki u duelima, ali protiv Partizana je bilo strašno teško, svi su bili viši od nas za glavu i jaki kao stene. Sem toga, svake druge srede igrali smo prijateljske mečeve protiv Rada, to je bilo strahovito važno za naš razvoj, utakmice u nogama su najvažnije za igrača. Kuriozitet tog vremena je bio što su izveštaji sa naših juniorskih utakmica objavljivani sutradan u „Sportu“, izašli bi sastavi timova sa sve ocenama igre, jedva smo čekali ponedeljak da pročitamo kako nas je novinar video. Danas toga više nema, a nema ni „Sporta“...

Igrali ste i protiv Dejana Ramba Petkovića?

„Da, to je bilo u omladincima kada smo igrali Omladinsku ligu Srbije. Svake druge nedelje putovali smo po Srbiji, igrali protiv Slobode iz Užica, Radničkog iz Kragujevca, Mladosti iz Lučana ...Jednom smo igrali na Čairu i tada se već govorilo o tom Petkoviću kao sjajnom igraču. I zaista je odskakao od svih nas, bio je čvrst, jak, nije bilo šanse da ga pomeriš i uzmeš mu loptu“.

Na kojoj poziciji ste vi igrali?

„Započeo sam kao veznjak, ali sam u pionirima i kadetima igrao u špicu. Bio sam strahovito brz i davao golove. Čak su me zvali iz Rada, ali od toga nije bilo ništa“.

Zašto?

„Ta sezona u kadetima je bila moja nabolja, u polusezoni sam dao 11 golova. I onda su stigla dva poziva, jedan za Aleksandra Saleta Stanojevića (sadašnjeg trenera Partizana) iz Partizana i drugi za mene iz Rada. Sale je bio naš kapiten i najbolji igrač i otišao je u Partizan i posle igrao za omladinsku reprezentaciju i u inostranstvu. Ja sam ostao u Hajduku, jer nije bilo ni teoretske šanse da iz Kaluđerice stižem na treninge na Banjicu. Morao bih da promenim tri prevoza i putujem više od dva sata u jednom pravcu, jer tada nije postojala autobuska linija 50. Verovatno bih morao da odustanem od škole, a to nije dolazilo u obzir. Preći u Rad tada je bila velika stvar“.

Šta je dalje bilo?

„Nastavio sam da igram za „Golubove“, treneri su se menjali, sa radošću se sećam Gileta Rajkovića, čuvenog beogradskog igrača i šmekera, a sa poštovanjem Radeta Pavlovića, čoveka koji nije bio veliki fudbalski znalac, ali nas je vaspitao da ne psujemo i da je biti sportista najveća čast za svakog dečaka. Sa ponosom sam čak i u školu nosio trenerku na čijim leđima je pisalo ime kluba. Sećam se i da smo jednom protiv Crvene zvezde igrali na „Marakani“. Bila je to predigra prvenstvene utakmice Zvezda – Spartak, na tribinama je bilo tridesetak hiljada ljudi, potpuno nestvaran ambijent. Izgubili smo sa 8:0, a mogli smo i gore da prođemo da nas nisu spasili golmani današnji glumac Milan Kalenić i potonji reper Dača iz grupe „Dak“, ne znam da li se oni sećaju toga. Mene je kao špica čuvao Aleksandar Kristić, kasnije i šef stručnog štaba Crvene zvezde. Ipak, jednom smo kod kuće tukli Zvezdu sa 5:0, sutradan je u „Sportu“ bio naslov „Petarda na Lionu“. Tako nešto danas nije moguće“.

Potom ste prešli u Obilić?

„Da, u jednom trenutku klub više nije računao na nas pet, šest igrača i poslao nas u Obilić. To je bio veliki udarac za mene kao dete kluba. Otišao sam u Obilić i odmah postao standardan, ali više nisam trenirao sa onakvim žarom kao nekada. Shvatio sam to kao degradaciju, razumite, u jednom trenutku igrate protiv juniora Zemuna čiji je trener Slobodan Santrač a u drugom protiv nekih meni do tada nepoznatih klubova. Naravno da sam pogrešio, tim pre što mi je u Obiliću jedno vreme trener bio čuveni igrač Partizana Aleksandar Trifunović. Igrao sam sve lošije i polako gubio volju za treninzima. Onda sam završio srednju školu, otišao u vojsku, krenuo na fakultet“.

Niste više igrali?

„Jesam, a kao da nisam. U svojoj 21. godini imao sam dve operacije glave zbog sinusa. Hirurzi su mi razbili čeonu kost i danas imam rupu na čelu. Kada sam ih pitao mogu li da nastavim sa fudbalom, rekli su da, ali da ne udaraš loptu glavom i ne daj bože da te neko laktom udari u ranu. To je bio šok za mene, kako da igram fudbal a da ne udarim loptu glavom?! Godinu ili dve uopšte nisam igrao, a onda sam na nagovor drugara otišao u Crvenu zvezdu iz Malog Mokrog Luga. Roditeljima nisam ni smeo da kažem koliko rizikujem. Tu sam odigrao jednu polusezonu, ali traljavo i sa strahom. Ni sanjao nisam da će koju deceniju kasnije na tom terenu pet godina igrati moj sin. Onda sam odustao i posvetio se učenju, porodici, provodu. Najbolji deo tamo bio je kad sam igrao fudbal sa Šabanom Šaulićem, bio je odličan igrač“.

I to je bio kraj?

„Ne. Veliki fudbal mi je mnogo nedostajao. Noću sam sanjao da igram. Bio sam strašno frustriran, nisam mogao da shvatim da su mi onolike godine ozbiljnih treninga propale tek tako. I jednog jutra sam se probodio i rekao sebi, zašto ne probaš još jedan put.. Skupio sam hrabrost i zakucao na vrata FK Vinča. Pitali su me gde sam igrao, ja sam im rekao i oni su me primili. Prećutao sam da već godinama ne igram, ali su to ubrzo zaključili i sami. Kada smo na treninzima radili vežbe s loptom nije bio velike razlike između mene i njih, ali kada bismo počeli da igramo, mlađi igrači u kondiciji su prolazili kraj mene kao brzi vozovi. Mislio sam da ću moći da se vratim u formu, ali tada sam imao već 27 godina i bilo je kasno. Posle par meseci sam definitivno odustao. Taj moj „last dance“ nije prošao slavno“.

Ostaje li žal za fudbalom?

„Naravno, i dan danas ponekad premotavam film i maštam da igram za reprezentaciju. Ponedeljkom sa drugarima iz kraja igram fudbal u balonu i to mi je velika radost. Kopačke nisam obuo duže od dvadeset godina, a baš bih voleo da to učinim i bar još jednom i istrčim na veliki teren makar na pet minuta. Moraću da zamolim nekesvoje drugare koji igraju za veterane da mi to učine. Srećom, nisam baš sasvim izašao iz fudbala, moj sin igra sada u „Sinđeliću“ pa njega pratim i pričamo o svemu, pre dve godine smo zajedno išli u Barselonu samo da bi videli Mesija. Napisao sam i knjige za decu o istorijatu Crvene zvezde i Partizana, koje zapravo imaju za cilj da mališane nauče da voleti svoj klub ne znači mrzeti protivnički. Za mene važi pravilo, jednom u fudbalu, uvek u fudbalu. Žena me nagovara da odustanem od igranja, podseća da imam skoro 50 godina i upozorava na srčani udar, ali ja nemam ništa protiv, ako se već mreti mora onda neka to bude na fudbalu, igri većoj od života“.

J.Lj.