Beli princ i jedna štikla

Mnogo puta čujete da je igrač imao takav i takav procenat uspešnosti pasova, "pretrčao je" toliko i toliko kilometara, dobio toliko duela, nije pokrio onih pet metara kada je krenula kontra, ovaj špic ne daje golove, ali ima "dubinu", onaj golman je igrač u polju... Mnogo je danas brojki i statistika. U životu, ne samo u fudbalu.

Ali ne može nijedna cifra da opiše lepotu. Kako izmeriti ljubav? Kojom brojkom opisati najdražu pesmu? Koji je to broj da dočara slobodu? Srećom, i fudbal može da bude previše lep. Nema te brojke i pehara koji mogu verodostojno da opišu suve genijalce. Pogotovo kada je to neka atipična "petica".

Realno, zna se ko su glavni likovi fudbalske priče. Sve se svodi na "desetke" i "devetke", poneku "sedmicu" ili "jedanaesticu" zbog kojih ljudi dolaze na stadione. Zbog njih se fudbalski vernici zalepe za tribine ili stolicu ispred malih ekrana. Fudbal su Zidan, Ronaldo, Toti, Ronaldinjo, Anri, Del Pjero, Bergkamp, Sedorf...

Ipak, u poslednje dve i po decenije bitna uloga je postao zadnji vezni. Zavisi od fudbalske kulture i škole, ali to su "četvorke", "petice" ili "šestice". Onaj koji je nekad bio vodonoša majstorima. Bilo da je razbijač poput Desaija, hobotnica poput Makelelea, fizički superioran tip koji "ume lopte" poput Vijere i Jaje Turea. Ili plejmejkeri "iz dubine" poput Ćavija, Pirla ili Modrića. 

Jako malo je takvih majstora bilo kroz istoriju. Jako malo ih je i danas. Možda je sve počelo u modernom fudbalu sa čeličnim Nemcom Lotarom Mateusom i Holanđaninom Rajkardom. Imali su od svega pomalo. U vreme kada je Mateus uspostavljao dominaciju svetskim fudbalom, tamo negde na drugom kraju sveta, u jednom od 48 predgrađa Buenos Ajresa je loptu počela da šutira jedna "petica" koja će postati sinonim elegancije i karaktera.

Aristrokrata Fernando Karlos Redondo Neri.

Počeo je u Argentnos Juniorsima. Tamo gde su krenuli i njihova veličanstva Maradona i Rikelme. Debitovao je za Juniorse sa 16 godina. Baš kao i Maradona devet godina ranije.

Atipična argentinska priča. Miran i vaspitan momak iz dobrostojeće porodice. Nije prošao golgotu od argentinskog asfalta, nije preživljavao po predgrađima, ali je došao do samog vrha i postao fudbalski unikat. Počeo je u dvorani na zatvorenim terenima i stručnjaci kažu da je tu stekao zadivljujuću kontrolu igre na malom prostoru.

"Previše je fudbalskog u njemu. Greh je reći da je on zadnji vezni", poručiće godinama kasnije Ivan Zamorano koji će Redonda uvrstiti u svoj idealan tim.

Rastući u Argentinos Juniorsima, Redondo je Argentincima najavio da se sprema nešto neobično i da će biti velika stvar u svetu fudbala. Argentinci poput Brazilaca ili Portugalaca na igrače gledaju kao na brojeve. Redondo je počeo kao "petica". To je onaj zadnji vezni koji malo ume, ali trči za trojicu. Argentinske "petice" su uglavnom držale fokus na protivničkim cevanicama više nego na lopti. Almeida, Maskerano, Kambijaso i ostali su dokaz. "Mršavko" iz Argentinos Juniorsa je bio nešto drugačiji. Igrao je fudbal. I dominirao sredinom terena. Dirigent. Gazda. Elegantan poput gazele

"Eh, da je Isus Hrist bio fudbaler, sigurno bi bio "petica". To je najlepša pozicija. Pristojno kontrolišete situaciju i niko ništa ne može mimo nje", rekao je Redondo jednom prilikom.

Žao nam je zbog mešanja u religiju i svetogrđa, ali moramo da dodamo: Da je Isus bio 'petica', bio bi Redondo.

A u leto 1990. godine na Redondovu adresu je stigao i poziv selektora Biljarda. Argentinci sa Maradonom su se spremali za odbranu svetske titule u Italiji. Gde ćete veće priznanje od poziva na Mundijal, a imate samo 21 godinu? Odgovor je bio frapantan.

Na opšte iznenađenje, Redondo je odbio poziv Biljarda uz obrazloženje da mora da sprema ispite?! Uveliko je bio student prava. Svi su znali da on knjigu i učenje ozbiljno shvata, ali baš toliko... Godinama kasnije će biti otkrivena prava istina. Redondo nije želeo da igra za Biljarda.

Inače, u Argentini postoji podela na Biljardove "Biljardiste" i "Menotiste" koji su sledbenici doktrine Sezara Menotija. Dva najvažnija trenera u istoriji argentinskog fudbala su genijalci, ali dve sušte suprotnosti. Biljardo je ludi detaljista onaj koji na teren vodi vojsku u rat i koji pred polufinale Mundijala motiviše igrače rečima:

"Pobijte ih, ne želim da gledam finale na TV".

Način na koji Biljardo radi je oštar, konkretan, detaljan. U hotelu na gostovanjima je nosio čizme. Obrazloženje: Ako u hotelu izbije požar, lakše će istrčati u čizmama nego u papučama! I onda mislite da su Simeone ili Gvardiola ludi naučnici... Menoti je fudbalska verzija grčkih filozofa. Čovek sklada i harmonije koji od svakog igrača želi da izvuče ono najbolje i stvori nešto lepo. I povrh svega: pobornik lepog fudbala.

Jednostavno, Redondo je mrzeo šablone i naređenja. Priznao je da kasnije da je zagriženi "Menotista". Svestan svog znanja nije želeo da bude trkač koji će udarati po cevanicama već dirigent orkestra. Da je tada otkrio prave razloge, proglasili bi ga ludim jer je Argentina bila Maradonina. I nije mogla da bude tim nikoga drugog dok je tu najveći sin Argentine. Zato je poštenije bilo da Redondo samo slaže.

E pa ta i takva Biljardova Argentina nije odbranila titulu i igrala je loš fudbal. Maradona i Kaniđa nisu mogli do kraja sa Biljardovim koljačima, a istog leta Redondo je "položio ispit"“ i preselio se u španski Tenerife kao slobodan igrač. Iako je sve bilo dogovoreno sa Riverom, izabrao je mali španski klub. Zašto? Opet zbog želje da igra fudbal po svome. To će raditi tokom cele karijere. U Riveru to nije bilo moguće.

Žurio je Redondo da ga Evropa što bolje upozna, ali prva sezona u Španiji je otkrila njegovu Ahilovu petu. Najvećeg neprijatelja i rivala pred kojim mnogi sportisti nisu mogli ništa. Povrede. Redondo je uz Van Bastena najveći igrač svih vremena kojem su povrede osakatile karijeru.

Evidentno je bilo da je u španski fudbal došao fudbaler čudnog kova. Već tada je pokazao temperament i jak karakter pošto je odbijao da bude trkač i postao je plejmejker. Druge sezone na klupu dolazi zemljak Horhe Valdano i krenulo je... Valdano je jedan od poznatijih "menotista". Promovisao je Redonda u ključnog igrača oko kojeg se sve vrti. Razumeo je mladog zemljaka i dao mu potpunu slobodu.

Na kraju sezone, u poslednjem kolu Primere, Redondov Tenerife je dočekao lidera Real Madrid. Posle pola sata igre, Real je vodio 2:0 i imao titulu u džepu, a onda su Redondo i drugari servirali čudesan preokret, pobedili 3:2 i poslali titulu u Barselonu. Maleni Tenerife je izvršio atentat na Kralja, a Argentinac sa dugom kosom je izabran u tim sezone. Realov slom na Kanarskim ostrvima se tek zaboravio, a usledio je novi. U sledećoj sezoni je Real opet imao bod prednosti u odnosu na Barselonu i opet gostovao Tenerifeu u poslednjem kolu. I opet je Tenefire pobedio 2:0 i poslao titulu u Kataloniju. U Madridu su čupali kose od besa i očaja. 

Argentina je plakala za njim i Redondo se vratio u reprezentaciju. Postao je jedan od nosilaca igre. Bili su tu Maradona, Kaniđa, Batistuta, Simeone plus stara garda... Na prvom Kupu konfederacija održanom 1992. godine, igrač turnira je bio Redondo. Bila je to jedna sjajna generacija. Redondo, Batistuta i Simeone su potom nosili Argentinu do trijumfa na Kopa Amerika u Ekvadoru 1993. godine. Trofej koji su Argentinci posle toga čekali čak 28 godina. A imali su Krespa, Mesija, Aguera i ostale... Bila je to uvertira za Mundijal u SAD sledeće godine gde je Argentina bila jedan od glavnih favorita. Veći čak i od budućeg šampiona Brazila. Sve su imali. U svim linijama tima. Atmosfera u ekipi je bila sjajna, selektor je bio divni čovek Koko Bazile.

Isplanirano je da poluga Redondo – Maradona nosi tim, a tandem Batsituta - Kaniđa vrši egzekucije rivala. Na treningu Argentine u Bostonu pre Mundijala jedan američki novinar je zabeležio zanimljiv detalj.

"Delovali su kao savršena mašina. Lopta je uživala u njihovim nogama. Ipak, na treningu se najčešće čulo "Flako, dodaj. Flako ovde. Flako, Flako...". Raspitao sam se ko je Flako i rekli su mi da je to onaj mršavi momak Redondo. Flako na španskom znači Mršavko. I pored živog Maradone, bio je glavni igrač na treningu".

Zbog jedne Maradonine bočice prokletog efedrina je sve oišlo niz vodu i propala je generacija koja je morala da osvoji Mundijal...

Sa prvenstva u SAD, Redondo se preselio u Madrid. Kada ne možeš da ih pobediš, kupi ih. Geslo moćnih klubova. Real Madrid je leta 1994. godine doveo Valdana za trenera, a ovom je prvi uslov bio da se na Bernabeu preseli i Redondo. Bez problema su Madriđani iskeširali milion dolara za Argentinca. I napravili jednu od najboljih investicija u bogatoj istoriji njihove rasipničke politike.

Nažalost, i u prestonici je prva Redondova sezona bila borba sa povredama. Već na pripremama je povredio levo koleno i morao na dvomesečnu pauzu. Vratio se na teren, bio je neki decembar i Real je vodio 2:0 na Tartijereu protiv Ovijeda. Ceo meč su vođeni oštri dueli između Redonda i Slaviše Jokanovića. Dva puta je Jokanović žestoko startovao na Redonda i sudija mu je oprostio. Treći start je bio koban. Redondu je stradalo desno koleno i opet je morao da odsustvuje sa terena dva meseca. I tadašnji Ovijedov trener Radomir Antić je posle utakmice priznao da je Jokanović preterao, a kasnije su Realovi navijači dočekivali Jokana sa povicima "ubico, ubico". Jokanović će na kraju sezone preći u Tenerife gde su još čekali Redondovog naslednika. Na sledećem snimku se može videti duel Redonda i Jokanovića. Negde tamo malo pre isteka drugog minuta... 

Opet, i sa te dve teške povrede, Argentinac je odigrao 23 meča u Primeri i pomogao Realu da posle pet godina osvoji titulu. Najava da se trofeji polako vraćaju na Bernabeu... I sledeće sezone se borio sa povredama. Realov problem su bili veterani. Valdano je pravio ekipu oko Redonda, Mihaela Laudrupa, Jera i Zamorana, lansirao mladiće Raula i Gutija, ali nije mogao da se izbori sa egom Buja, Ćenda, Mičela i dobio je otkaz šest meseci posle titule. Usledila su prelazna rešenja Del Boske i Iglesijas, da bi u leto 1996. godine došao tada najbolji evropski trener Fabio Kapelo.

Veliki Don Fabio je na startu sumnjičavo vrteo glavom kada je video Redonda. Spor i podložan povredama. To nije bilo ono što je čelični Italijan tražio. Redondo je jedan od retkih igrača koji je Kapela naterao da se pokaje i promeni mišljenje. Te sezone je na Bernabeu zapravo počela era Fernanda Redonda. Njegova levica je bila šestar koji je ocrtavao polje za igru.

"Taktički perfektan!", slavodobitno je uskliknuo Kapelo posle nekoliko meseci. Kasnije će reći da je Redondo najbolji centralni vezni kojeg je trenirao.

A znate koga je sve Fabio trenirao...

Italijan je raskrstio sa veteranima i Redondo je ka novoj tituli poveo generaciju sa Raulom, Mijatovićem, Jerom, Šukerom, Sedorfom, Robertom Karlosom, Panućijem, Ilgnerom...

Moćan je to tim bio, a Redondo je bio njegovo srce. Zaustavljao je protivničke napade, dobijao duele, delio lopte, menjao ritam, asistirao... Uvaljivao laktove. I sve to sa elegancijom kakvu je kasnije imao samo Zizu. Laganog trka, podignute glave i ponosno izbačenih grudi dobio je nadimak Princ. Toliko aristokratski je izgledao na terenu. Drugi nadimak je bio Bela mašina.

Ali, Kapelo je morao da ode posle godinu dana zbog elitnog "madridizma". Došao je Jup Hejnkes i odmah prepoznao ko je ključni igrač. Redondo je sa Sedorfom je bio glavna poluga koja je hranila golovima Mijatovića, Šukera i Raula. Redondo je povrh svega izvanredno zatvarao ranjivog Jera u odbrani i puštao ga da krene napred i napravi probleme protivniku. Deceniju i po kasnije, Hejnkes će na treninzima Bajerna forsirati Havija Martineza da bude ono što je nekada bio Redondo. Mladom Basku će puniti glavu savetima o jednom savršenom Argentincu.

Lepota tadašnjeg Reala je pretočena u titulu čekanu 32 godine. Kraljevski klub se popeo na krov Evrope! Na novoj stadionskoj lepotici Amsterdam Areni će Mijatović zaviti u crno Juventus. Igrač utakmice je bio Redondo! Te majske večeri, Princ je pojeo Zidana, Dešana i Davidsa i naterao ih da bezuspešno trče za njim. Izludeo je najmoćniji vezni red Evrope.

Isticalo je vreme da Redondo nešto uradi i u reprezentaciji, a bilo je to baš u predvečerje Mundijala u Francuskoj. Maradone više nije bilo tu, ali je Argentina opet imala paklen tim. Redondo je trebalo da se priključi Batistuti, Ortegi, Simeoneu, 'Vaški' Lopezu, Krespu, Veronu, Almeidi, Ajali... Ali nije. Selektor Danijel Pasarela je uveo veto za igrače sa dugom kosom u ekipi. Redondo nije pristao na ultimatum.

"Ja sam fudbaler, ali pre svega čovek. Ovo vređa ljudsko dostojanstvo i nema nikakve veze sa fudbalom".

Đavoljim zahtevima selektora su se povinovali svi ostali. Čak je i Batistuta skratio svoju frizuru rok zvezde za par centimetara kako bi udovoljio ludom Pasareli. Kaniđa nije i precrtan je. Ali, Kaniđa je već bio u silaznoj putanji... Redondo je tada bio jedan od najboljih na svetu. Sedam dana je glavna tema u Argentini bila Redondova frizura. Čak je i predsednik države Karlos Menem izašao u javnost i apelovao na Redonda da skrati kosu. Jok! Neće se desiti.

A svi su bili uz njega! Maradona je držao Redondovu stranu, Valdano opleo po Pasareli, političari i javne ličnosti su razglabali o frizuri jednog fudbalera kao o državnom pitanju. Po kafićima i ulicama se danima pričalo samo o tome. Naslovne strane ozbiljne štampe su bile posvećene toj temi. Zapravo, kosa je tu bila samo izgovor. Danijel Pasarela je bio jedan od najvernijih "biljardista" i sujetni čovek koji jniada nije mogao da proguta što nije voljen kao Maradona ili Kempes. A bio je veliki fudbaler. Možda zato ni Redonda nije mogao da vidi očima. Bio je veći od njega. Argentina je otišla na Mundijal bez jednog od najboljih igrača. I stigla do četvrtfinala...

Veliki Redondo nije mnogo žalio za Mundijalom. Samopouzdanje je kuljalo iz njega, a autoritet koji je imao na terenu se graničio sa arogancijom. Bio je nezamenjiv. Pasarelu je zamenio "Ludak" Bijelsa. I odmah u jesen 1998. je krenuo na turneju po Evropi, a prva stanica mu je bio Madrid.

"Iskreno, ne volim te. Ali moram da te zovem. Bitan si mi", rekao je Bijelsa u oči Realovom asu. Vratio se nakratko u nacionalni tim, ali je ubrzo doneo odluku da okonča reprezentativnu karijeru i posveti se klupskoj. Tako je eliminisao mogućnost da igra na Mundijalu 2002. godine. Od četiri Mundijala, odabrao je da ne igra na tri!

Onemogućen da napravi veću reprezentativnu karijeru, Fernando se posvetio Realu, ali tamo više nisu cvetale ruže. Treneri su se menjali kao na traci. Hejnkesa je zamenio Hidink, njega Tošak i Real je upao u veliku krizu rezultata. Kao vatrogasac je došao Del Boske i uspeo da prekine sunovrat Madriđana. Real je bio očajan u prvom delu sezone 1999/2000, ali na proleće su počeli da dolaze do daha. Golom Roberta Karlosa za 2:2 protiv kijevskog Dinama su se provukli u četvrtfinale Lige šampiona.

Šou je usledio u četvrtfinalu na Old Trafordu. Posle 0:0 u Madridu, Kraljevići su bili otpisani pred put na Teatar snova. Junajted je imao paklen tim. Ferguson je raspolagao moćnim arsenalom sa Stamom, Kolom, Jorkom, i paklenim veznim redom sa Gigsom, Kinom, Bekamom i Skolsom. Bili su aktuelni vladari Evrope. Mančester Junajted do te večeri nije imao poraz na svom terenu u svim takmičenjima punih 16 meseci. Eto kakav je to tim bio!

Tuš na Old Trafordu! Real je u 52. minutu vodio 3:0, a odbrana Junajteda je patila pod noga7ma tandema Raul – Morijentes. Iza svega je stajao dirigent Redondo. "Ubio" je Skolsa i Kina. Kako je samo te večeri gazdovao travnjakom Old Traforda. Uvaljivao laktove, podmetao rame, ali na granici čistog. Nonšalantni prijemi, lopte sa očima, apsolutna kontrola utakmice... I ONA. Njeno veličanstvo. Peta. Štikla. "Taconazzo de Traford". Na današnji dan pre tačno 20 godina!

Ovaj potez je ušao u istoriju fudbala. Potez po kojem svi pamte nesrećnog Heninga Berga. Norvežanin je u Junajtedu proveo tri godine i osvojio sve. A opet, svi će ga pamtiti kao žrtvu Redondove štikle.

"Mislim da je dobri stari Hening te večeri završio karijeru. Ta peta ga je ubila. Nekoliko meseci kasnije je napustio klub", reči su tadašnjeg Junajtedovog golmana Van der Gua.

Izgledalo je tada da će Redondo graditi loptu i zadržavati vreme i samo na delić sekunda se Redondo okrenuo leđima Bergu.  A onda trenutak magije. Petom kroz noge Norvežaninu i munjevit sprint ka gol-aut liniji gde stiže loptu. Ljudi, pa on nije spor!? Sledi potpuno savršen pas između golmana i odbrane. Raul nije mogao da promaši...

Na Old Trafordu je bio muk. Nisu u trenutku bili svesni šta vide. Remek delo majstora je zaslužilo salve apaluza. 

"Šta taj momak ima u kopačkama? Magnete ? Nismo mogli da igramo od njega! Svaki put kada lopta padne u njihov šesnaesterac, završi zalepljena za njegove noge. Svaki put!", pomalo u ljutnji i očaju, a pomalo iz dostojanstva i poštovanja je zavapio Ser Aleks Ferguson posle utakmice.

"Elegenacija! Čista elegancija. Sudio sam velike utakmice, gledao velike igrače, ali jedan od najlepših detalja u karijeri je bila štikla te večeri na Old Trafordu", godinama kasnije će ispričati čuveni ćelavac Pjerluiđi Kolina. 

"Da, istina je. Bili smo uplašeni. Nismo imali samopouzdanja, ali Redondo je u svlačionici delovao tako miran i ubeđen u uspeh dok nam je držao govor", prepričavao je Ivan Elgera.

Arogantno ili ne, Redondo je imao običaj da izabere igrača protiv kojeg će voditi ličnu bitku u utakmici. Da udari tamo gde je tvrdo. U dvomečima sa Bajernom u polufinalu je to bio Štefan Efenberg. Pakleni Nemac na vrhuncu forme. U nekoliko navrata Redondo bi stao ispred njega, gurnuo loptu napred i stavio nogu na nju. I čekao. Čekao je da ge Efe napadne. Nemac je kidisao kao besan pas, nije odustajao, ali lopta je bila Redondova. Odbijao se od njega kao od planine. Nikola Anelka je od Raula preuzeo ulogu dželata i završio Bavarce.

Mimo svih očekivanja, Real je bio u finalu sa Valensijom!

Iako su se u finalu se očekivali Mančester, Barselona ili Lacio, tamo je bio Real koji je šest meseci ranije bio predmet podsmeha. Real je izbacio moćni Junajted, a ubitačne kontre Kuperove Valensije su sahranile Drim timove Barse i Lacija. Da je neko šest meseci ranije zaustio da će Real igrati finale, bio bi ozbiljno ismejan. Eto kako je bedno Real izgledao u decembru.

Realove šanse nisu bile velike ni protiv Valensije jer ih je ona godinu dana ranije isprašila sa ukupnih 6:0 u Kupu kralja. I bila favorit u finalu. Koliko god to sada čudno zvuči iz ove perspektive.

A sličan plan je Kuper imao i za finale. Mendijeta je trebalo da se pobrine za loptu i gurne je "Pjohu" Lopezu ili Kiliju Gonzalesu. Međutim, te večeri u Parizu, Mendijeta je završio u džepu Fernanda Redonda. Raul, Morijentes i "dropka" Mekmanamana su izbrisali Valensiju sa terena i popeli Kralja na tron drugi put u tri godine. A Redondo je kao kapiten podigao "klempavi" trofej. Izabran je za najboljeg igrača Lige šampiona te sezone! Zadnji vezni!

"On je lider Reala. Uveo je stil igre koji je Real imao u narednim godinama. Zadnji vezni kakvog nikada nismo imali", rekao je Visente Del Boske.

Fenomenalan kraj magične sezone za Argentinca. Ali niko u snu nije mogao da pretpostavi da će to biti zapravo i kraj karijere Fernanda Redonda. Formalno ne, ali suštinski - da. Te večeri u Parizu je Princ poslednji put plesao svoj fudbalski tango. 

Autokrata Florentino Perez je preuzeo Real tog leta 2000. i u svom dobro poznatom stilu "Ja i niko drugi" se zahvalio Redondu. Zbog dovođenja Luisa Figa je oterao najboljeg igrača. U glavi je imao samo jednu ideju: Galaktikose!

Lakomislen potez Redonda da uz Jera i Morijentesa otvoreno stane protiv dolaska Figa čija ogromna plata bi srušila svlačionicu Madriđana, koštao ga je odlaska. Perez ga je prodao Milanu, a sam Redondo je kasnije rekao da se ništa nije pitao oko transfera. Još je i dobro prošao jer je u pitanju bio Milan.

Istina je da je Perez čim je došao na čelo kluba, ponudio Redonda svom prijatelju Galijaniju. Milan je tog leta posrtao na pijaci. Juve je uzeo Trezegea, Lacio srušio svetski rekord za Krespa, a Roma je iz Firence konačno kidnapovala Batistutu. Florentino se na Majorki sastao sa Galijanijem i Brajdom. Sve je dogovoreno, obavestili su i Redondovog agenta.

Madridski navijači su bili besni i napali su automobil u kojem je bio Galijani. Hteli su da linčuju Milanovog transfer gurua smatrajući ga glavnim krivcem. Ubrzo će saznati celu istinu..

"Real želi da me se reši i ja sam nemoćan".

Iako je na sajtu Reala je izašlo obaveštenje za javnost da Fernando Redondo nastavlja karijeru u Milanu uz prilično bedno objašnjenje da je to bila želja igrača, niko nije poverovao u njega.

"Želim da vam predstavim činjenice. Niko iz Reala me nije obavestio šta se dešava. Agent mi je samo rekao da je sve dogovoreno i da moram da pristanem".

Kod Santjago Bernabeua su izbile demonstracije. "Nećemo Figa, hoćemo Redonda", grmele su pristalice Merengesa.

Avaj, protesti su bili uzaludni... Redondo je tog leta koštao 30.000.000 nemačkih maraka i bio je najskuplje pojačanje Milana. Nikada to neće i postati na terenu. Već na pripremama je doživeo tešku povredu kolena. Na jednom od prvih treninga je nagazio u rupu na terenu, koleno se okrenulo, pukli su ligamenti... Prokleta da je i ta rupa. 

Operacija. Jedna, pa druga, pa treća. Redondo je nestao sa fudbalske mape, a Milan je imao moćan tim, pa se to nije osetilo. Neverovatan gest je napravio avgusta 2001. godine. Ušao je u Galijanijevu kancelariju i zatražio da mu klub više ne isplaćuje platu. Rekao je i da se odriče kuće i automobila koje je dobio na korišćenje od Milana. Plata mu je tada iznosila 5.000.000 maraka godišnje.

"Rekao mi je da ne želi pare i benefite od Milana sve dok ne bude spreman da igra i dok ih ne zaradi na terenu. Bio sam šokiran. Ništa slično u svojoj direktorskoj karijeri nisam ni čuo, a kamoli doživeo", otkrio je Adrijano Galijani.

Žal što ne može da igra, pekao je savest Argentinca. 

"Istina je. Milan me je platio da igram fudbal, a ja sam ga – ne svojom krivicom – izneverio. Mislim da je fer da ne uzimam novac koji nisam zaradio", potvrdio je Redondo.

Euforija u fudbalskom svetu zbog Redondovog povratka na teren posle 29 meseci je bila velika. Nakon dve i po godine i tri operacije, hiljadu i nešto sati u teretani i na terapijama, debitovao je za Milan u kupu protiv Ankone. Nekoliko dana kasnije je zaigrao i u Seriji A protiv Rome. Ušao je umesto Andrija Ševčenka koji ga je zagrlio kao brat, Sedorf je prišao da ga ohrabri, ceo tim Milana je imao osmeh na licima, a 70.000 ljudi na San Siru je ustalo. Posle nekoliko minuta na terenu je otresao Montelu, a onda u Krojfovom stilu se okrenuo sa loptom i ismejao Emersona i Valtera Samuela. Tribine San Sira su graknule, nebom su se prolomili aplauzi i kirici oduševljenja. Princ je opet zaplesao.

Da stvari budu još zanimljivije, sudbina je 2003. spojila Real i Milan u Ligi šampiona. Milan je gostovao u Madridu, a Karlo Anćeloti ispao laf i u prvoj postavi dao Redondu prednost u odnosu na Pirla. Kada su ekipe izašle na teren, tribine Bernabeua su drhtale od ovacija. Nekoliko minuta je trajao apaluz bivšem idolu. U 79. minutu ga je zamenio Pirlo, a koktel emocija je eksplodirao. Smireni i hladni Redondo je bio na ivici suza dok je osluškivao frenetične ovacije setnih Madriđana. Na tribinama je stajao transparent:

"Naš Bog se vratio u svoj raj".

O Redonodovoj klasi govori i kasnije priznanje Karla Anćeloti da je njegova povreda odredila sudbinu Andree Pirla i ko zna kako bi Mocartova karijera išla da je Redondo bio zdrav. Karijeru je završio 2004. u Milanu, a imao je mali udeo i u osvojenoj Ligi šampiona 2003. godine, pošto je igrao u nokaut fazi protiv Ajaksa i Intera. Bio mu je to treći trofej Lige šampiona.

Malo je danas igrača koji mogu i da se porede sa Fernandom Redondom. Nikada nije žurio sa loptom. Sve je izgledalo lako i jednostavno. Igrao je opušteno i bez grimase na licu, sa onim prepredenim sjajem u očima kojim je govorio je da smislio sledeća tri poteza. Ustvari, njegova levica je već iscrtala putanju kuda će lopta ići u ta tri poteza...

"Potpuno mi je ludo da je prošlo 20 godina od te štikle. Sećam se da sam igrao baš dobru utakmicu. Krenuo sam sa svoj polovine, Roberto Karlos mi je dodao, iskombinovao sa Saviom i otišao na levo krilo. Ta štikla je bila samo rešenje za situaciju. Trenutak inspiracije. Nikada taj potez pre nisam izveo. Ustvari, možda jesam kada sam bio klinac u Argentinos Juniorsima", priseća se danas Redondo u jednom od retkih intervjua. 

Veoma retko se pojavljuje u medijima i javnostiš što još više utiče da mit o njemu raste. 

"Ne smatram sebe nekom legendom, ali je lepo kada vidim sa koliko topline i ljubavi me ljudi dočekaju svaki put kad dođem u Madrid". 

O fudbalskom legatu Fernanda Redonda svedoči i to što je izabran u idealan tim Reala svih vremena sastavljen od stranaca. Zajedno sa njim u veznom redu su Zidan, Figo i Mihael Laudrup. Izabran je i u idealan tim svih vremena argentinskih fudbalera. 

Divni čovek Fernando Redondo nikada nije privatnim životom privlačio pažnju javnosti. I danas će svi njegovi bivpi saigrači prvo izdvojiti njegovu ljudsku, pa igračku stranu. Srećno je oženjen i ima troje dece. Završio je pravni fakultet, ljubitelj je istorije i književnosti. Kao fudbaler je u karantinu pred važne mečeve čitao knjige Gabrijela Garsije Markesa i Horhea Luisa Borhesa.

Evidentno je sa ove distance da je Fernando Redondo promenio istoriju argentinskog fudbala kao prva "petica" koja je postala plejmejker. Od tada se zadnji vezni porede sa njim i čeka se "novi Redondo". Kandidati su bili Kambijaso, Gago, Maskerano, Kraneviter. Nisu uspeli. Original je samo jedan. 

Beli Princ.

(FOTO: AFP, Reuters)