Begom iz ratom razorene Ukrajine do statusa junaka i kreiranja novog španskog poretka

Najteža vremena stvaraju pobednike. U njima se rađa inat. Barem to ljudi ove savršeno dobro znaju, jer tokom poslednje dekade prošlog milenijuma upravo su sportisti najbolje reprezentovali Srbiju, narodu skretali misli sa nedaća i podarivali im makar malo sreće. Rat u Ukrajini besni godinama i nema naznaka da će se u skorije vreme završiti – što nikome ne donosi dobro – a te ruševine, tačnije beg od njih i izlazak iz zemlje razorene ratom, doprinele su da hiljadama kilometara daleko bude ispisana jedna od najlepših priča ove sezone. I da još jedan ukrajinski napadač terošire golmane u ‘ligama petice’ nalik Andriju Ševčenku s početka ovog veka.

Kada se situacija u Ukrajini zakuvala – mirno nije bilo ni ranijih godina – Artjom Dovbik bio je član Dnjipra-1, koji mu je pružio ruku spasa u najtežem trenutku karijere. To nije zaboravio, nije insistirao na prodaji, nije gledao brže-bolje da izađe iz zemlje. Čekao je ponudu koja će biti po meri i kluba i njega. Pojavila se Đirona i zajedno su ispisali istoriju. Maleni katalonski tim se ugurao među velikaše španskog fudbala, poremetio taj idealni poredak koji traje jače od jedne decenije – niko se još od Valensije s početkom druge dekade trećeg milenijuma nije ugurao između Real Madrida, Barselone i Atletika – ušao u Ligu šampiona i dao prvog strelca Primere. Pićići trofej otišao je u ruke ukrajinskog napadača, uspostavljen je novi španski poredak.

Bilo je potrebno da prođe 15 godina da bi se razbio duopol u vodećoj ligi Iberijskog poluostrva. Isključivo su Real Madrid i Barselona imali ‘prve puške’ Primere, što i ne čudi kada se u obzir uzme kakva su imena nosila njihove dresove i kakva mašinerija stoji iza njih. Poslednji koji je došao do Pićići nagrade bio je Dijego Forlan iz madridskog Atletika.

Artjom Dovbik je u prvoj sezoni u španskom fudbalu dao 24 gola, iza sebe ostavio je Aleksandera Serlota iz Viljareala. Nadmašio ga je za jedan pogodak, možda bi sve bilo drugačije da se napadač Viljareala nije povredio u poslednjemn kolu protiv Osasune i napustio teren posle svega 17 minuta. I kada se zbirno zboje golovi i asistencije, Ukrajinac je ispred svih. Kombinovano 32. Norveški napadač i Robert Levandovski po 29.

Boljeg debitanta nije bilo u ovom veku u ‘ligama petice’. Marek Mintal je u sezoni 2004/2005 za Nirnberg u Bundesligi dao 24 gola. Teofanis Gekas je u dresu Bohuma, dve godine kasnije u istom takmičenju, mreže tresao 20 puta.

Istorijska godina za Đironu i Artjoma Dovbika. No, kako je sve počelo? Kako je i zašto došlo do transfera?

Artjom Dovbik (©AFP)

Mogao je Artjom Dovbik i znatno ranije da krene put nekog od pet elitnih evropskih šampionata, pa i da postane član Siti grupe. Još posle prethodnog Evropskog prvenstva trebalo je da potpiše za Trou, koja je jedan od kluba koji služi kao poligon za razvoj igrača. Ali, nije hteo na prvu da potrči ka inostranstvu momak iz Čerkasija, grada na Dnjepru u središnjoj Ukrajini.

Ostao je u Dnjipru-1, jer je on bio tu za njega kada je bio ‘izgubljen’ u Midtjilandu. Odlazak u Dansku bio je promašaj. Em, nije igrao, em je kuburio sa realizacijom, em je doživeo tešku povredu. Stradali su mu ukršteni ligamenti kolena, propustio je veći deo sezone 2018/2019, morao na operaciju, vraćao se kroz pozajmicu u Sonderjisku… Ništa mu nije išlo, a onda je stigao poziv da se vrati u domovinu.

Midtjiland isprva nije hteo da mu izađe u susret, zatezao je i na kraju je Dnjipro-1 za napadača, koji je u klubu poznatom po radu sa mladim igračima dao tek jedan gol za dve i po godine, iskeširao 2.200.000 evra. Višestruko mu se vratilo!

Maltretirao je protivničke golmane u domaćem šampionatu, dao pet golova na sedam utakmica u Ligi konferencije, tresao mrežu i u Ligi šampiona. Podigao je sebi cenu, vratio se u formu, postao standardan reprezentativac. Igor Jovićević jedan je od trojice trenera koji su mu pomogli da prevaziđe mentalnu blokadu. Bio je zahvalan svima u klubu i ostao je u Dnjipru-1 tokom prvih meseci rata, čekao je pravu ponudu.

“Želeo sam da klub zaradi na meni, nisam mogao samo da ode. Mislim da je sve ispalo pošteno. Dnjipro-1 me je uzeo kada sam se povredio u tuđini, nagrađeni su za poverenje, zajednički rad i lepe godine koje smo proveli zajedno”, pričao je Artjom Dovbik za domaće medije.

Imali su Artjom Dovbik, njegov zastupnik Oleksij Ljundovski i ukrajinski klub džentlmenski dogovor. Na vrata su pokucali Torino, Lacio, Bolonja, Marselj, pa i turski klubovi, ali je Đirona bila najbrža, proaktivna. Glavnu ulogu odigrao je Pepov brat Pere Gvardiola, a pozitivni signali stizali su i od Viktora Cigankova, koji se brzo uklopio i imao samo reči hvale.

Artjom Dovbik (©Reuters)

Na račun ukrajinskog kluba je prošlog leta leglo 7.750.000 evra. Prava sića iz ove perspektive. Ali, taj novac je i te kako značio Dnjipru-1. Jer, treba funkcionisati u ratnom stanju, igračima nije jednostavno objasniti da ne treba da odu dok padaju bombe i kasne plate. Ponekad su pregovori o tome hoće li istrčati na teren trajali satima.

“Strancima je bilo teže. Osam godina smo postepeno uranjali u ovo što će se dogoditi. Mislim da su oni koji dobro vide savršeno dobro shvatili šta se dešava, da smo u ratu, da ljudi ginu i da su gradovi pod vatrom. Svi smo bili zabrinuti za svoje porodice, posebno u pojedinim trenucima kada su gradovi bili pod ikupacijom”, govorio je najbolji strelac španske Primere o situaciji u ukrajinskim klubovima:

“Ljudi samo treba da shvate da je Ukrajina u ratu. Našoj domovini je teško, ne može da bude lako ni u fudbalu. Klubovi se stalno sele, igrači su na točkovima”.

Prešao je Artjom Dovbik u Đironu početkom avgusta, debitovao posle nedelju dana i – odmah zatresao mrežu. Ušao je u igru protiv Real Sosijedada u 64. minutu, gol je dao osam minuta kasnije. Bio je to dobar znak za sve u katalonskom klubu, dok su u San Sebastijanu zažalili što su se ustrčavali.

Jer, pored svih gore pobrojanih klubova iz ‘liga petice’ u priči da potpiše Ukrajinca bili su i Baski.

“Real Sosijedad je bio zainteresovan za mene, ali oni su se plašili da potroše novac. Ponudili su samo pozajmicu sa mogućnošću otkupa, što Dnjipro-1 i ja nikada nismo razmatrali. Na kraju sam im dao gol”.

Artjom Dovbik (©AFP)

Za prvih pet meseci dao je deset golova u Primeri, postao je miljenik navijača. Još od prvog dana, od promocije nalazio se u centru pažnje. U tom trenutku ne zato što je zvučno ime ili zbog fudbalskih kvaliteta, nego zbog celokupne priče o Ukrajini u tom delu Evrope.

“Neverovatno sam zahvalan klubu, saigračima i svim meštanima na toploj dobrodošlici. U Đironi su me odlično primili i svi saosećaju sa mnom i mojom zemljom koja je u ratu. Mnogo su me pitali o Ukrajini. Zahvaljujući Viti Cigankovu, svi u Đironi znaju istinu o invaziji neprijatelja na Ukrajinu. Ljudi su na našoj strani, svi žele da Ukrajina bude slobodna, da se oslobodi agresora i da bude mir”, kao i većina ukrajinskih sportista nije birao reči, niti se suzdržavao da ne oplete po Rusiji:

“Veoma sam bio dirnut kada sam izašao i čuo svoj maternji jezik, ukrajinski, u blizini stadiona. U posetu nam je došla jedna ukrajinska porodica koja živi u Španiji. Bilo je veoma dirljivo, deca i njihovi roditelji su došli sa ukrajinskim zastavama da me podrže. Drago mi je bilo što vidim sunarodnike, uvek na tribinama pogledom tražim plavo-žutu zastavu”.

Vremenom je postao daleko zanimljiviji iz drugih razloga. Đirona je bila i lider španskog šampionata, on je sa Džudom Belingemom i Aleksanderom Serlotom, kao i Robertom Levandovskim i Antom Budimirom, vodio bitku za najboljeg strelca lige. I nije se pravio da mu je svejedno, nije bio ravnodušan, žarko je želeo da Pićići trofej završi kod njega.

Kada je napadač Viljareala postigao čak poker golova protiv Real Madrida, a trener Mićel obavestio Artjoma Dovbika o tome, bio je zaprepašćen: “Četiri?!”

Bio je potišten, Erik Garsija ga je cele sedmice zadirkivao što ga je Aleksander Serlot pretekao, ali zbog svega toga se rasplamsala vatra u ukrajinskom tenku. U poslednjem kolu Primera postigao je het-trik, do 24. gola došao je pogotkom iz jedanaesterca u 90. minutu. Viktor Cigankov ga je podigao i nosio po terenu.

Artjom Dovbik (©AFP)

Ali, bilo je potrebno da Norvežanin dan kasnije ne bude precizan na El Sadaru, kako se ne bi poravnali. Doživeo je povredu i Artjom Dovbik je postao prvi Ukrajinac koji je došao do Pićići trofeja. Da sve bude luđe, došao je do brojki kakve je u ‘ligama petice’ imao samo Andrij Ševčenko.

U sezonama 1999/2000, 2000/2001 i 2003/2004 je najbolji ukrajinski napadač kao igrač Milana u Seriji A dolazio do identičnog broja golova – 24. Na toj cifri se zaustavio i Artjom Dovbik, koji bi već posle samo godinu dana mogao da napusti Kataloniju, jer izlazna klauzula postavljena je na 40.000.000 evra.

Od toga da nema utakmice u nogama zbog rata i da su mu jedine one na proputovanju po Evropi sa reprezentacijom uglavnom sastavljenom od igrača iz domaće lige došao je do toga statusa junaka u Ukrajini.

Za fer i korektan odnos prema Dnjipru-1 stigla je nagrada.