BOMBER IN SERBO: Sariju curi vreme, više ni Ronaldo ne pomaže

Pišu: Roberto Pruco “Bomber” i Željko Pantelić 

Mauriciju Sariju nije više dovoljan Kristijano Ronaldo da prikrije činjenicu da nešto ozbiljno ne funkcioniše u timu Juventusa, a ni da mu kupi dodatno vreme za pronalaženje dobitne formule za Staru damu. Problemi sa kojima se suočava Juve bili bi razumljivi i mogli bi da se tolerišu da smo u septembru ili oktobru, ali u februaru poprimaju obrise uzbune. Kada pogledamo unazad, od dolaska Sarija na kormilo Stare dame, Juve kakav su imali u glavi Andrea Anjeli, Fabio Paratiči i Pavel Nedved kada su angažovali toskanskog stručnjaka, videli smo samo nekoliko puta: u dva meča sa Atletiko Madridom u Ligi šampiona, 60 minuta sa Napolijem u Torinu i protiv Intera na San Siru. Na svim ostalim utakmicama Juve je odnosio bodove mnogo više zahvaljujući superklasi svojih pojedinaca, nego svojoj igri. 

Dodatni razlog za uključenje alarma je što je serija sastanaka, između poraza od Verone i remija sa Milanom, ostala bez rezultata. Nije mnogo pomogla večera predsednika Anjelija i Sarija, kao ni sastanak u šestoro očiju između  Paratičija i dvojice kapitena senatora Điđija Bufona i Đorđa Kjelinija. Na San Siru se očekivala reakcija Bjankonera posle dva uzastopna poraza na gostovanjima u Seriji A. Ne samo da je izostao pozitivan odgovor na psihološkom planu igrača Juvea već su se videle sve prethodno registrovane pukotine u igri Bjankonera. 

Ne može se reći da Sari nije probao nešto da promeni. Zamenio je pozicije De Lihta i Bonučija, Holanđanin igra na desnoj, a Bonuči na levoj, Kjelinijevoj, strani. Probao je sa De Šiljom u ulozi klasičnog beka, vratio je Kvadrada u svoju prirodnu poziciju, pokušao sa Remzijem u ulozi polutke s ciljem da olakša posao Pjaniću, dao slobodu Dibali i Ronaldu. Nije funkcionionisalo, Bufon koji ima 42 godine i Ronaldo sa 35 spasili su Juve od poraza. Bjankoneri su dopustili čak 11 udaraca Milanu u okvir gola dok su za 97 minuta, od kojih su 25 minuta igrali sa igračem više, praktično samo jednom zagrejali dlanove Donarume (šut Kvadrada). 

Paradoks je da je i bezlični Juve praktično izborio već plasman u finale Kupa Italije: ne toliko zbog rezultata koliko zbog činjenice da će u revanš meču Milan igrati bez svog najvažnijeg igrača (Ibrahimovića), najaboljeg u ovoj sezoni (Tea Ernandeza) i najprijatnijeg iznenađenja u 2020. godini (Kastiljeha). Ako tome dodamo da Juve ne zna za poraz u Kupu Italije od Milana od 1985. godine, postaje jasno zašto su šanse Rosonera da stignu do finala na Olimpiku samo teorijske. 

Drugim rečima i meč na Meaci je pokazao da Juve čak i bez igre može da osvoji domaće trofeje, ali će i ovog puta ostati kratkih rukava u Ligi šampiona, ako se ne dogode radikalne promene. Štaviše, s igrom u poslednjih mesec dana, Juve ozbiljno rizikuje da ispadne iz Lige šampiona u osmini finala protiv Liona. Svima je postalo jasno da je Pjanić u slabijoj formi nego obično i da zato teško podnosi striktnu markaciju kakvu mu namenjuju protivnički treneri. Reprezentativcu BiH nisu od velike pomoći ni njegovi saigrači u srednjem redu. Ni posle šest meseci Sari nije uspeo da pronađe adekvatan vezni red koji bi mogao da “drži” napadački trozubac sa Ronaldom i da rastereti Pjanića kada ima za vratom sve vreme protivničkog fudbalera. 

U Sarijeve more ulazi i rotacija Dibale i Iguaina koju sve teže podnose dvojica Argentinaca. Već je postalo pravilo da svaki put jasno pokažu negodovanje zbog trenerove odluke da ih izvede pre kraja meča sa terena. Previše, da bi se moglo pravdati uobičajenom frazom da nijedan igrač nije zadovoljan kada ga zamene. Problem predstavljaju Remzi i Rabio koji se nisu uklopili u Juveovu igru. Matuidija pritiskaju godine, a nije ni lako pokrivati slobodan prostor koji ostaje iza Kristijana Ronalda. Bentankur sazreva ,ali još nema dovoljno široka pleća da se na njega osloni vezna linija. Bernardeski je nestao sa radara. 

U Kontinasi se nadaju da će povratak Đorđa Kjelinija krajem februara ili početkom marta doneti preko potrebnu vedrinu u redove Bjankonera i čvrstinu u odbrambenom bedemu. Kolateralni problem bi mogao da bude otvaranje rotacije u defanzivnoj liniji pošto će za dva mesta konkuristati trojica fudbalera - Bonući, Kjelini i De Liht. 

Juve je i dalje u trci na sva tri fronta, i dalje je u odličnoj poziciji kako u Kupu Italije tako i u Ligi šampiona, gde mu se sreća osmehnula na žrebu. I u Seriji A se kockice slažu u korist Juvea, uprkos pogrešnim koracima u Napulju i Veroni. U sledeća dva kola, pre Derbija Italije sa Interom, Bjankoneri će imati dva jednostavna zadatka protiv Spala i Breše koji su već jednom nogom u Seriji B. Ne bi bilo iznenađenje da već u nedelju veče Bjankoneri ponovo budu sami u vrhu tabele.

Antonio Konte ima isti problem kao Sari: poput Pjanića u Juveu i Brozović u Interu nema adekvatnu alternativu. Kao što Juve “šlajfuje” kada Miralem nema dan, tako i Inter nema dovoljno brz obrtaj igre kada Epik Brozo nema sve kockice složene. Poput Bošnjaka i Hrvat teško podnosi sve češće striktne flastere koje mu “lepe” protivnički treneri. Dolazak Eriksena i oporavak Sensija od povrede bi trebalo da omoguće Konteu širu lepezu solucija, ali trener Intera preferira da igra sa Brozovićem u ulozi metronoma. 

Poraz od Napolija u Kupu Italije samo je sertifikovao da pobede protiv Udinezea i Milana nisu bile plod kvaliteta igre Nerazura već mentaliteta koji je utkao u njih Konte. Svaki put kada fudbaleri trostrukog prvaka Evrope uđu “mlako” u meč popiju metaforično rečeno, par šamara. Od Milana su primili dva gola, od Udinezea su mogli da inkasiraju nekoliko da je tim iz Friulija imao ozbiljnije napadače, dok su pad u igri i koncentraciji platili primljenim golovima u završnicama meča sa Kaljarijem i Lećeom.  

Takođe, Inter se prilično muči da otvori dobro organizovane odbrane skockane u 25-30 metara od gola. O tome svedoči i disparitet osvojenih bodova na domaćem terenu i gostovanjima. Jedan od motiva dovođenja Eriksena je upravo davanje novog “alata” u ruke Konteu za probijanje protivničkih bedema. Kao i Juve i Inter mora da ima raznovrsniju igru i da bude manje predvidiv, odnosno kao što daleko od San Sira uspeva da vertikalizuje igru morao bi i na domaćem terenu da ubrza pas igru i da svede na minimum carinjenje lopte i horizontalne pasove. 

Povreda Lulića je stigla u najnezgodniji momenat za Lacio. Kapiten Nebeskoplavih nema adekvatnu zamenu. Džoni donekle može da nadomesti doprinos Lulića u ofanzivnoj fazi, ali u odbrambenoj će duvati promaja na levom boku. To dovodi u nezgodnu poziciju Lacarija na desnom boku pošto i on, kao i Džoni, daje mnogo više u napadačkoj nego u defanzivnoj fazi igre. Upravo zato se i spekuliše da bi Inzagi mogao da ubaci u vatru protiv Intera Adama Marušića, bilo kao zamenu za Lacarija ili da ga preseli na levu stranu terena, umesto Lulića. 

Za razliku od Sarija i Kontea koji i dalje lutaju u potrazi za idealnom formacijskom postavkom i najboljim rešenjima, Simone Inzagi je sve te nedoumice rešio još prošle godine. Trener Nebeskoplavih  je “žrtvovanjem” Sergeja Milinkvovića Savića uravnotežio igru i svi se slažu da je Milinković razlog što je rimski klub, zajedno sa Interom, primio najmanje golova u Seriji A u 23 kola. 

Problem Inzagija je što na klupi nema rešenja kao njegovi takmaci Sari i Konte. Povreda Lulića još nekako i može da se sanira, ali ako bi Luis Alberto, Milinković, Ačerbi ili Imobile morali da odsustvuje malo duže s terena šanse Lacija da ostane u trci za skudeto bi drastično bile smanjene.

Atalanta je postala “luna park” italijanskog fudbala. Gasperinijev tim je totalno nepredvidiv. Kada bi Iličić, Zapata, Gomez, Murijel i ostatatak bande podigli barem malo procenat iskorišćenih šansi koju Atalanta kreira tokom 90 minuta teško da bi neko izbegao poraz u Seriji A. Međutim, postoje popodneva i večeri kada se Atalantina “kaćuša” začepi pa im se dogodi da na poslednja dva meča u Bergamu protiv poslednjeg Spala i pretposlednje Đenove osvoje samo bod od mogućih šest i tako ostave nadu Romi da i dalje može da stigne do Lige šampiona. 

Roma je u velikoj igračkoj i rezulatskoj krizi, a odnosi unutar kluba kao i proces kupoprodaje ne doprinose da se uspešno iz njih izađe. Fonseka je već nekoliko puta montirao i demontirao Romu menjajući postavke i fudbalere. Sada se vraća na formaciju 4-1-4-1 sa Mančinijem između odbrane i veznog reda. U oktobru je taj trik dao rezultate, ali nema garancija da će ponovo funkcionisati, tim pre što je Atalanta najgori klijent za eksperimente.  Ako pogledamo koliko Đalorosi imaju bodova otkrićemo da Portugalac ima samo bod više od Di Frančeska prošle godine. Znamo svi kako je završila njegova avantura... 

Ako je Atalanta “luna park” Serije A, Napoli je najbizarniji tim u ovoj sezoni italijanskog prvenstva. Ne može se lako objasniti paradoks da jedan tim pobedi Liverpul (jedini poraz Klopove mašinerije u sezoni) i zatim u roku od par nedelja sva tri tima (Juve, Inter i Lacio) u trci za skudeto, a da između izgubi od Lećea 2:3 na San Paolu. Teško je oteti se utisku, tim pre kada se vide rezultati Karla Ančelotija na klupi Evertona, da su Aurelio De Laurentis i njegov sin Edoardo najodgovorniji što se Napoli ne nalazi u trci za šampionsku titulu. U svakom slučaju, Napoli bi mogao da spasi sezonu osvajanjem Kupa Italije i izbacivanjem Barselone u osmini finala LŠ. Pre mesec dana je zvučalo kao naučna fantastika da bi Napoli mogao u četvrtinu finala LŠ, danas nije baš tako, dobrim delom i “zaslugama” Barselone...