S. Velimirović
N. RakanovićLeopard iz srca tame: Mobutu Sese Seko, ebola, medicinski karantin i "rumble in the jungle"
Vreme čitanja: 11min | uto. 16.06.26. | 08:21
Priča o 1974. i 2026, o generaciji koja se bori za dostojanstvo naroda koji je predugo patio i čekao u redu pred zaključanim vratima sportske istorije, za Mozzart Sport govori Zlatko Krmpotić
Sudbina ih je smestila u samo srce Afrike, u beskrajni, neprobojni zeleni okean gde priroda diktira uslove preživljavanja. To je sudbina Demokratske Republike Kongo, druge najmnogoljudnije podsaharske države posle Nigerije (populacija DR Konga iznosi 116.400.000 ljudi). Vekovima su kroz njene prašume prolazili kolonizatori, kraljevi i beskrupulozni trgovci, gledajući u ovu kolosalnu teritoriju samo kao u plen - zemlju dijamanata, zlata i kobalta, svesno previđajući da se u tom mističnom zelenilu krije narod čiji je duh nemoguće slomiti. Na predstojeće Svetsko prvenstvo stiže fudbalska reprezentacija koja je decenijama učila kako da tu patnju iz prašume i ulogu zaboravljenog diva pretvori u svoj najsilniji, leopardski urlik.
Ako ste ikada gledali neku emisiju o moćnoj reci Kongo, o mračnoj, podivljaloj vodenoj nemani koja je u isto vreme i žila kucavica i najopasniji put Afrike (čvorište koje je inspirisalo Džozefa Konrada da napiše kultno "Srce tame"), znate da to nije prostor koji trpi slabost. To je predeo surove lepote, gde vulkani Virunga čuvaju poslednje planinske gorile, a tlo pod nogama krije bogatstvo zbog kog je svet prečesto donosio rat umesto mira. Upravo iz tog kontrasta, između neizmernog bogatstva i dubokog ožiljka istorije, dolazi fudbalska reprezentacija ove zemlje, čuveni Leopardi. Momci koji su više od pola veka nosili težak prtljag prošlosti, poniženja i političkih igara, napravili su juriš iz zaborava pravo na najveću svetsku pozornicu.
Izabrane vesti
Od ritmova kongoanske rumbe koja odzvanja prašnjavim ulicama Kinšase, te hipnotišuće muzike koja je proglašena za svetsku kulturnu baštinu i koja je decenijama bila jedini lek za napaćenu dušu naroda, pa sve do mitskog stadiona "Tata Rafael", mesta gde su Muhamed Ali i Džordž Forman 1974. godine boksovali u čuvenom meču "Grmljavina u džungli" (Rumble in the Jungle), DR Kongo je uvek bio epicentar afričke strasti i energije. Vekovi eksploatacije, unutrašnjih nemira i nepravde stvorili su mentalitet koji ne priznaje poraz. Sada, tom ritmu rumbe i zvucima džungle pridružuje se fudbalski krik generacije koja igra za ponos jedne od najvećih i najranjenijih nacija sveta.
©ReutersDR Kongo je ostao zarobljen u paradoksu, zemlja koja teorijski leži na trilionima dolara, preživljavala je humanitarne katastrofe i unutrašnje nemire na svom istoku. Glavni grad Kinšasa nije građen kao mirna i uređena evropska metropola, to je gigantski, eksplozivni megapolis od preko 17.000.000 stanovnika, košnica u kojoj se prepliću prašina, ekstremno siromaštvo i neuništiva životna energija.
A, kada se u fudbalskom svetu spomene Demokratska Republika Kongo, najranija asocijacija za sve pedantne analitičare jeste 1974. godina i epoha kada je ova zemlja, pod imenom Zair, postala prva reprezentacija iz podsaharske Afrike koja je kročila na Mundijal. Pod vođstvom jugoslovenskog stručnjaka Blagoja Vidinića, Leopardi su tada stigli u Zapadnu Nemačku kao aktuelni šampioni Afrike, noseći sa sobom auru mističnog i neukrotivog tima.
Međutim, taj debitantski nastup pretvorio se u jednu od najbizarnijih i najtragičnijih fudbalskih priča svih vremena. Nakon poraza od Škotske, usledio je istorijski debakl od Jugoslavije (9:0), ali prava drama odvijala se iza kulisa: diktator Mobutu Sese Seko stopirao je isplatu obećanih premija igračima, a pre poslednjeg meča protiv Brazila stigla je jeziva pretnja tajne službe da se ne vraćaju u zemlju ako izgube sa više od tri gola razlike.
©ReutersIz tog čistog, egzistencijalnog straha rođen je kultni momenat kada je bek Mvepu Ilunga panično istrčao iz živog zida i šutnuo loptu pre nego što su Brazilci izveli slobodan udarac. Svet se smejao misleći da Afrikanci ne znaju pravila, a momci su zapravo igrali za goli život. Izgubili su tačno 3:0 i preživeli. Taj turnir ostao je urezan u kolektivno pamćenje nacije kao teško prokletstvo koje je fudbal u zemlji zakopalo u decenije zaborava i političkog mraka.
Za razliku od timova koji na Svetsko prvenstvo dolaze kroz mirne sisteme, DR Kongo na ovaj turnir donosi zastrašujući zamajac koji je pokrenut početkom 2024. godine na Kupu afričkih nacija, kada su marširali do polufinala. Tom generacijom razbijen je strah, a dve godine kasnije, preko dramatičnih kvalifikacija i izbacivanja Kameruna i Nigerije i gola Aksela Tuanzebea u produžecima finala Interkontinentalnog baraža protiv Jamajke, usnuli afrički div se konačno probudio i stigao na najveću scenu.
"Ekipa je šarolika po pitanju liga u kojima igrači nastupaju: imaju trojicu u Grčkoj (dvojica iz Larise i jedan iz Atromitosa), jednog na Kipru, a veliki broj igrača dolazi iz belgijskih i francuskih klubova (prvi golman brani za Standard iz Liježa). Selektor Sebastijan Desabr je tu već treću ili četvrtu godinu, što je za njih vrlo značajno. On je jedini selektor koji je uspeo da se zadrži duže od tri godine u DR Kongo”, rekao je za Mozzart Sport Zlatko Krmpotić, trenerski globtroter koji je tako dve godine proveo baš i u Kongu.
©Reuters (Čuveni vrač iz DR Konga)Dok je kongoanska zemlja krvarila zbog svetske pohlepe za dijamantima, Fudbalski savez u Kinšasi je decenijama kuburio sa unutrašnjim sabotažama, nedostatkom osnovne infrastrukture i potpunim organizacionim amaterizmom. Domaća liga je preživljavala na aparatima, a nekadašnji kontinentalni giganti poput Mazembea i Vita Kluba gubili su korak sa severnoafričkim moćnicima jer igrači mesecima nisu primali plate, igrajući na ivici čistog preživljavanja.
"DR Kongo nema kult reprezentacije kao što na primer ima Hrvatska. Njihov veliki problem je loša liga i nedostatak novca kako bi se ta liga bolje organizovala. Imaju takmičenje od 30 klubova raspoređenih na istočni i zapadni deo. Neke ekipe na gostovanja putuju Land Roverima i to dve večeri pre početka utakmice, dok Mazembe kao najveći klub ima čarter let”.
Spas u reprezentaciju je stigao u liku hladnokrvnog francuskog stratega Sebastijena Desabra. On je u taj kongoanski fudbalski haos uneo evropsku taktičku disciplinu i kroz surove kvalifikacije iskovao istorijsku mundijalsku vizu u pomenutim trilerima sa Nigerijom, Kamerunom i Jamajkom.
"Nalaze se u grupi sa Kolumbijom, Uzbekistanom i Portugalom. Realno je očekivati da budu ispred Uzbekistana i da se plasiraju dalje kao jedna od najboljih trećeplasiranih ekipa. To je vrlo iskusna selekcija u samo dva igrača imaju po 24 godine, svi ostalo po 28 ili više; ne primaju lako golove i neće služiti nikome za popravljanje gol razlike, ali nemaju ni kvalitet za neki veliki domet na prvenstvu”.
©Reuters (Upečatljiv kolorit među navijačima DR Konga)Ono što Kongo donosi na ovo prvenstvo jeste širina i dubina rostera koja je rezultat svesnog, patriotskog povratka kongoanske dijaspore korenima. Dok su ranije generacije rođene u Briselu, Parizu ili Londonu sanjale dresove Belgije, Francuske i Engleske, ovi momci su izabrali urlik Leoparda i rešili da vrate dug precima.
Sebastijen Desabre je ekipu spakovao u gvozdeni taktički oklop formacije 4-2-3-1, koja se po potrebi lagano transformiše u izuzetno agresivnih 4-3-3 ili stabilnih 3-5-2 sa visoko postavljenim bekovima. Osnova ove igre nije lepršavost, već taktički kameleonizam: kompaktna i ekstremno čvrsta niska zona u defanzivi, a zatim munjevito, vertikalno oslobađanje lopte ka krilima.
Na golu je neprikosnoven Lionel Empasi iz Avra, čuvar mreže koji je svojim odbranama u penal-serijama postao sinonim za mentalnu stabilnost ekipe. Defanzivna linija tima je verovatno najglamurozniji i najčvršći deo ovog kongoanskog šita.
Jedan gol menja sve! ⚽ Zaokruži 3+ u prvih 10 minuta! ⏱️
Šansel Embemba je kapiten, vođa i stena Lila. Čovek koji taktičkom inteligencijom komanduje celim timom i unosi preko potreban mir u kritičnim momentima. Aksel Tuanzebe, štoper Barnlija i heroj iz kvalifikacija. Defanzivac čija je fizika savršeno prilagođena sudarima sa elitnim svetskim napadačima, a čiji je gol protiv Jamajke otvorio kapije istorije. Aron Van Bisaka je desni bek Vest Hema koji ima puno nedostataka u odbrani, ali je jako opasan na protivničkoj polovini. Artur Masuaku, iskusni levi bek Sanderlenda čiji centaršutevi i prekidi predstavljaju jedno od najubojitijih ofanzivnih oružja ovog tima.
©Reuters (Doček delgacije DR Konga u Hjustonu)U veznom redu su Sanderlendov Noa Sadiki i Lilov Ngalajel Mukau, mladi igrači koji su u ozbiljnom usponu karijere. Nešto slabija karika u startnoj postavi mogao bi da bude Samjuel Mutusami iz Atromitosa. Napad Leoparda nudi arsenale različitih taktičkih rešenja. Prva zvezda je naravno krilo Njukasla Joan Visa. Igrač vrhunske brzine i njuha za gol, sposoban da jednim prodorom iz kontranapada kazni svaku neopreznost protivničkih odbrana. Legendarni veteran Sedrik Bakambu iz Betisa je čovek koji svojim iskustvom, kretanjem i autoritetom u svlačionici predstavlja mentora i prvu opciju kada utakmica zahteva hladnokrvnu egzekuciju. A tu je i Simon Banza, bivši igrač Brage, a sada član Al Džazire iz Abu Dabija.
Ako je kapiten Šansel Embemba čelični štit, a Joan Visa oštrica ovog tima, onda je Mešak Elija onaj neuhvatljivi vetar. Njegova sudbina i fudbalski put idealna su slika i prilika onoga što DR Kongo zapravo jeste: večita borba, sirovi talenat i beg iz okova prošlosti u potrazi za slobodom.Rođen u paklu predgrađa Kinšase, Mešak Elija je fudbalsku azbuku naučio tamo gde se igra za preživljavanje, a punu afirmaciju doživeo u domaćem gigantu Mazembeu. Svet ga je upoznao još 2016. godine kada je sa samo 19 godina bukvalno sam doneo DR Kongu titulu na Prvenstvu afričkih nacija (CHAN), gde je proglašen za najboljeg igrača turnira.
"Kada je objavljen širi spisak, reprezentacija je imala nekoliko domaćih igrača, ali ih sada više nema. Tim je sastavljen isključivo od igrača iz inostranstva. Najstariji i najiskusniji je Sedrik Bakambu (35), koji sada igra u Betisu. Tu je i Mešak Elija, koji je karijeru počeo u Don Bosku i kod mene u Mazembeu da bi kasnije uz dozvolu FIFA, posle mnogo peripetija sa klubom prešao u Jang Bojs, a sada nastupa u Turskoj. Joan Visa je isto vrlo dobar igrač, tu je Aron Van Bisaka koga je, iskreno, ne cenim mnogo kao fudbalera, ali je definitivno jedna od zvezda ekipe”, smatra Krmpotić.
Ali kongoanski klupski fudbal zna da bude zlatan kavez, naročito pod upravom moćnih i autokratskih predsednika klubova. Kada je trebalo da ostvari transfer u Evropu, u Anderleht, situacija se zakomplikovala oko ugovora i prava. Elija je u tom trenutku uradio nešto nezamislivo: prosto je nestao. Pobegao je sa radara svog kluba, zatražio politički azil u Švajcarskoj i rizikovao da mu FIFA doživotno zabrani bavljenje fudbalom. Mesecima je bio begunac u potrazi za pravdom, sve dok mu krovna fudbalska organizacija nije odobrila privremenu dozvolu da igra za Jang Bojs.
©Reuters (Dosta će u napadu DR Konga zavisiti od centaršuteva Artura Masuakua)Inače, kao da sudbina ove zemlje već nije bila dovoljno komplikovana, završni čin povratka na svetsku scenu pretvorio se u pravi biološko-politički triler koji je još jednom testirao granice kongoanskog prkosa. Dok su druge reprezentacije u miru pakovale kofere za Ameriku, Leopardi su morali da prođu kroz medicinski pakao i svojevrsni sanitarni pritvor.
Sve je počelo krajem maja, kada je buknula nova, surova epidemija ebole u istočnom delu Konga. Iako je žarište virusa bilo hiljadama kilometara daleko od glavnog grada Kinšase, a cela prva postava reprezentacije mesecima igrala i boravila u evropskim klubovima, administracija u Vašingtonu postavila je nemilosrdan ultimatum. Bela kuća i njihova posebna radna grupa za Svetsko prvenstvo izdali su naređenje: kongoanska delegacija mora da provede tačno 21 dan u potpunoj izolaciji i medicinskom mehuru pre nego što im se dozvoli sletanje na tlo Sjedinjenih Američkih Država. Formula je bila jasna, ili tronedeljni karantin, ili eliminacija sa turnira bez ispaljenog metka.
Preko noći, planovi su se srušili kao kula od karata. Tradicionalni, emotivni ispraćaj reprezentacije na krcatom stadionu u Kinšasi, koji je čitava nacija čekala više od pola veka, ekspresno je otkazan iz bezbednosnih razloga. Umesto euforije na domaćim ulicama, Desabrovi momci su zatvoreni u strogi trenažni kamp u Belgiji. Tri sedmice izolovani od spoljnog sveta, pod stalnim nadzorom lekara i testiranjima, fudbaleri su u Evropi proživljavali dane teške psihološke neizvesnosti.
"Najveća mana ovog tima je nedostatak taktičke discipline. Talenat imaju, ali nedostaje im ozbiljan rad i disciplina. Tvrdim da nijedna zemlja u Africi nema tu količinu talenta kao DR Kongo. Uvek može da se nađe neki dobar napadač ili desetka. Fudbaleri iz Konga vrlo rano odlaze u inostranstvo neobučeni, zbog čega imaju ozbiljne tehničko-taktičke nedostatke. Dosta momaka koji odatle direktno odu u Evropu su u fudbalskom smislu - divlji igrači”.
©Reuters (Selektor DR Konga Sebastijen Desabr)Čak su i zakazane pripremne utakmice postale žrtva straha; meč protiv Čilea u Kadizu je otkazan jer su španske vlasti panično reagovale na pomen ebole, pa je DR Kongo morao da improvizuje utakmice iza zatvorenih vrata u Francuskoj. Kongoanski ministar sporta je grmeo u medijima da su ove mere diskriminatorne i da američke restrikcije idu predaleko, ali tim nije imao izbora, morao je da savije glavu pred paragrafima i igra po pravilima moćnika.
Ali ako je svet mislio da će ih taj trosedmični karantinski pritisak slomiti i uplašiti, prevario se. Kada su konačno dobili zeleno svetlo i 11. juna sleteli na aerodrom u Hjustonu, Kongoanci su iz aviona iskoračili sa stilom koji je momentalno postao vest dana na čitavoj planeti. Svi do jednog, obučeni u identična, elegantna crna odela sa detaljima od leopardovog krzna i sa prtljagom istog motiva, prošetali su terminalom sa onim prepoznatljivom ponosom. Na aerodromu ih je dočekala reka kongoanske dijaspore, pretvorivši carinsku zonu u karneval plesa, pesme i prkosa.
Ta izolacija u Belgiji postala je samo još jedna crtica u njihovom večnom narativu o preživljavanju. Ekipa koja je u prošlosti igrala pod pretnjama smrću od sopstvenog diktatora, a sada na prvenstvo stiže iz medicinskog karantina zbog smrtonosnog virusa, više nema čega da se plaši. Oni su svoj najveći turnir već preživeli i pre nego što je sudija svirao početak prve utakmice protiv Portugala.
.jpg.webp)
©Reuters (Tim DR Konga iz Interkontinentalnog baraža)Fudbaleri Konga su proizvod tog jedinstvenog nasledstva, momci koji su rasli na briselskom i pariskom asfaltu, ali su u srcu sačuvali krik džungle i svest o tome za koga igraju. Ipak, iako imaju kvalitetnih fudbalera, kod nekih momaka se oseti da nisu adekvatno taktički obučeni. Srce na stranu, ali to može da bude veliki problem.
"“Ovo se posebno primećuje kod odbrambenih igrača koji ne znaju pravilno da se postave i prave nepotrebne faulove s leđa, ne umeju da istrče ispred protivnika I tako mu oduzmu loptu. Retko kog njihovog igrača ćeš naći da ume da se postavi ispred protivničkog igrača. Štoper Dilan Batubinsika igra u Grčkoj za AEL Larisu, on ima upravo mane koje sam pomenuo, ali problem je što DR Kongo nema mnogo boljih igrača od njega. Sa druge strane, vrlina im je ogroman individualni kvalitet - imaju igrače koji u svakom trenutku mogu samostalno da reše utakmicu”, završio je Krmpotić.
Leopardi idu na Mundijal i to više nije san koji je Mobutu Sese Seko prekinuo i zaključao u mrak. Od naroda koji je kroz vekove koračao po senci Srca tame, uz obale moćne reke i podnožja vulkana Virunga, Kongo je ponovo tamo gde mu je mesto, pod svetlima svetske pozornice. Finansijski izmrcvaren, ali ponosit narod, ponovo će marširati ponosno, ovoga puta ne u strahu za sopstvene živote kao 1974. godine.
GRUPA K