Fudbal po Tijagu Alkantari: Ajaks pre igre bez mozga, dominacija u prizmi kontrolisanih poteza

Otkako je Hansi Flik odmenio Nika Kovača karijera Tijaga Alkantare ponovo cveta. Kao jedan od onih igrača koji šalju dodavanja “ispod zemlje“, Tijago pokušava da svoju kreativnost stavi u službu tima i Bajernu vrati stari sjaj.

Nije uvek lako, pogotovo kada si vezista Bajerna, ali je izazovno.
“Igram u srcu ludila“, priznaje Tijago Alkantara u velikom intervjuu za Independent. “Kada si u srcu veznog reda, nemaš mnogo vremena da zagledaš da li su igrači oko tebe tvoji ili protivnički. Ako ne reaguješ brzo i pročitaš namere onog ispred tebe, brzo sve pada u vodu. Pre nego što utakmica počne moraš da stekneš utisak o samom meču – gde se najveći prostor otvara u odnosu na tebe i ko se najviše kreće okolo. Sve u svemu, imaš miks panoramskog pogleda na meč, ali i znanja o kvalitetima saigrača“.

Priznaje Brazilac s španskim pasošem da tada najveću ulogu zapravo ima – instikt.
“Kada igraš na takvoj poziciji, jednostavno moraš da znaš gde će ići lopta. A, kada na istom mestu igraš godinama, onda ti to postane prirodni osećaj. Moraš da imaš osećaj kome predaješ loptu. Da li ti je saigrač levonog ili desnonog, da li se i koliko brzo kreće po terenu, da li je protivnička odbrana postavljena visoko, da li ima prostora da se otvori dubinsko dodavanje. Zato stalno kažem da moraš da radiš paralelno dve stvari – da čitaš igru i igrača“.

Zato Tijego ističe da je razumevanje dodavanja kao važnog fudbalskog elementa od izuzetnog značaja.
“Osim toga, ne možeš da proslediš loptu samo da bi je dodao nekom. Dodavanje prosleđuješ zavisno od trenutne igre ili akcije koju gradiš“.

Kada u srcu napada imaš saigrača poput Roberta Levandovskog, kreativcu je mnogo lakše da ostvari tu ključnu konekciju. Ali, Tijago ima drugačiji stav.
“Nije toliko ni važno ime. Više je važno kakav je igrač i koji su njegovi kvaliteti. Igrača gledaš kao figuru na šahovskoj tabli, jer tačno znaš šta koja može da uradi“.

Tijagova uloga i važnost u Bajernovom sistemu znala je tokom godine da se menja, što zbog dugoročnih povreda, ili odluka trenera, poput onih Nika Kovača koje su ga potpuno izbacile iz ritma. Bez obzira na sve prepreke, Tijago je s godinama postao jedan od zaštitnih znakova Bajerna otkako je stigao iz Barselone na lični zahtev Pepa Gvardiole.
“Moj stil igre nije toliko izgrađen zbog Barselone. Mnogo je više u toj brazilskoj ideji fudbala. Barselona ti daje mogućnost da razumeš klupsku filozofiju. Sve ostalo dolazi usput“.

Njegov pogled na igru je jednostavan – dominiraj protivnikom kroz pravilnu egzekuciju poteza.
“Po mom mišljenju, postoji mnogo fudbalskih varijacija. Nije sve u kontrolisanju igre. Već kontrolisanju onoga što radiš na terenu. Odnosno, da ono što radiš ima jaku trenersku podlogu, da je dobra izvedba i da tim potezom nadigraš protivnika. To je po meni kontrola. Ako je dodavanje dugačko, mora da bude izvedeno tako da imaš kontrolu nad njom. Protivnikom treba da dominiraš kroz egzekuciju. Svaki potez treba da bude izveden tako da ti je gol u svakom treutku u vidokrugu. To sve dolazi iz predanog rada i treninga“.

Pred Bajernom je osmina finala Lige šampiona i dvomeč sa Čelsijem, koji pod komandom Frenka Lamparda igra lepršav, napadački fudbal. U teoriji, trebalo bi da vidimo dobar dvomeč s mnogo kvalitetnih ptoeza.
“Ne bi smelo da se dogodi da bude mnogo golova“, uzvraća Tijago, pomalo ljut:
“Ovo je nokaut faza, sve treba da reše sitni detalji. Opasno je kada protivniku dozvoliš gol u gostima. Iskreno, nisam lud za onim čudesnim utakmicama. Neka bude i 2:1 ili 4:3, ali da imaš kontrolu nad igrom. Ne da bude ludnica. Jer, posle takve utakmice često se pitaš: 'Čoveče, gde sam bio u ovoj ili onoj situaciji'. Zapravo, ne možeš da se setiš“.

Sin legendarnog brazilskog asa Mazinja seća se i takvih utakmica, što bi se na španskom reklo “la locura“.
“Takvi mečevi jednostavno odnesu sve sa sobom. Kada situacija izmakne kontroli, tada dolazi do tog ludila, 'la locura'. Ništa nije na mestu, već ti se čini kao da samo proživljavaš utakmicu, uz maksimalni napor, ali minimalnu kontrolu. Tada vam se dešavaju oni ludi rezultati, tipa 5:3 ili 5:3“, priča Tijago i nastavlja:
“Radije bih radio ono što je Ajaks prošle sezone u Ligi šampiona. Tako bih voleo da igram. Ajaks je kontrolisao sve utakmice. Pre bih tako, nego da do polufinala Lige šampiona dođem kroz neko ludilo. Ajaks je kontrolom došao do te faze takmičenja“.

Logika u takvim situacijama igra bitnu ulogu.
“Logika i rad. Slučajnost dolazi kao viša sila. Kada znaš svaki potez unapred, to je automatizam, tada ne razmišljaš na sto strana. Takav treba da bude fudbal“.

Nijedan trener ne ceni kontrolu igre više od Pepea Gvardiole, s kojim je Tijago dugo sarađivao.
“Od svih trenera u Bajernu i Barseloni, on je bio taj koji je zahtevao igru najvišeg intenziteta. Na treningu je isti ritam kao kada igraš utakmicu. S drugim trenerima rad na treninzima bio je dosta lakši, a Pep je od nas uvek zahtevao da budemo maksimalno koncentrisani“.

Tijago je u Bajernu osvojio sve. Sve osim Lige šampiona. Ali veruje da će i to doći na svoje...
“To je nešto o čemu razmišljam od sezone, do sezone. U ovom trenutku nisam osvojio ništa, ni kup, ni prvenstvo, ni Ligu šampiona. Svi ti trofeji su u mojim mislima. Nije da mi nešto toliko nedostaje. Ne osećam pritisak. To je fudbal. Kada biste mi rekli da moram da izvršim hirurški zahvat, to je pritisak. Ali u fudbalu nema pritiska“.

Foto: ©AFP