Azijski kup: Orijentalna pustolovina ili geopolitička borba Istoka i Zapada

Basne se u arapskom svetu izuzetno cene kao alegorije smeštene u društveni i politički kontekst u službi ilustrovanja ljudskog života. Toliko da će se jedna od njih "Nedostajuće poglavlje Kalileha i Demneha" naći na ceremoniji svečanog otvaranja 18. Azijskog kupa na stadionu Lusail u Dohi, pred početak današnjeg duela Katara i Libana (17.00).

Nije simbolika te tačke nimalo zanemariva uzimajući u obzir ono što će se od 12. januara do 10. februara dešavati u Kataru. Pomenuta basna govori o dva naslovna lika šakala koji rade na dvoru kralja lava Bankala. Kalileh je zadovoljan životom i prostim obitavanjem na dvoru, dok je Demneh gladan sticanja slave i neprestano se ne osvrćući se na sredstva bori za sticanje privilegija. Baš tako izgleda odnos Istoka i Zapada u fudbalskoj Aziji prethodnih godina, čije je višedecenijsko razmimoilaženje u stavovima kulminiralo od izbijanja pandemije korona virusa, a u narednih tridesetak dana administrativna bitka konačno će biti preneta na zeleni pravougaonik.

Još 2019. Kina je u naletu velikih finansijskih ulaganja u klupski fudbal dobila organizaciju Azijskog kupa 2023. i time prekinula dominaciju Bliskog istoka na odabirima domaćinstava. Kovid je nesumnjivo izazvao više potresa u AFC-u nego u bilo kojoj drugoj konfederaciji, a u jednom od njih Kina je odustala od organizacije budući da početkom 2022. nije mogla da garantuje zdravstvenu zaštitu učesnicima. Sproveo je AFC drugu rundu nadmetanja za domaćina, gde su ostale samo dva ponude: Katara i Južne Koreje. Po završetku glasanja oktobra 2022. i proglašenja zalivske države organizatorom, nastao je revolt čitavog kolopleta saveza sa Dalekog istoka. Svi su već videli odabir Južne Koreje kao jedne od nekoliko zemalja sa najvećom fudbalskom tradicijom na kontinentu, koja nije bila domaćin još od davne 1960. godine. Zaprepašćujući podatak!

Javna je tajna da je Katar bio preferirana opcija čelnih ljudi Konfederacije da stupi na mesto Kine, iako će oni kasnije opravdavati odluku već spremnom infrastrukturom koju Katar naravno poseduje nakon Svetskog prvenstva (igraće se na sedam od osam stadiona gde je održan Mundijal, svim osim onog od brodskih kontejnera gde su primera radi vojevali Srbija i Švajcarska). Nije to bilo nimalo ubedljivo obrazloženje Dalekom istoku, jer su svi bili svesni da je i infrastruktura u Južnoj Koreji na izuzetno visokom nivou i nesumnjivo dovoljno dobra da ugosti 24 najbolje selekcije kontinenta.

Nezadovoljstvo je samo povećano odlukom da se turnir odloži s juna i jula 2023. na januar i februar 2024. baš zbog toga što je Katar izabran domaćinom. To je značilo da će prvi put u istoriji proteći punih pet godina između dva Azijska kupa i time se narušiti tradicija održavanja na svake četiri. Svim previranjima doprinela je i podela tamošnje Lige šampiona na dva bloka, koja se i po stišavanju korone nije vratila na stari format, u kom geografska ograničenja prilikom žrebova nisu postojala. Sva dominacija zapada krunisana je odabirom Saudijske Arabije najpre za domaćina sledećeg Azijskog kupa 2027. godine, a onda i Svetskog prvenstva 2034.

Tek kada smo malo pojasnili čitavu pozadinu događaja pred smotru najmogoljudnijeg kontinenta možemo preći na sportski aspekt i pozabaviti se samim reprezentacijama. Format takmičenja je potpuno uobičajen za turnire sa 24 učesnika. Selekcije će biti smeštene u šest grupa sa po četiri tima, a plasman u osminu finala izboriće sve prvoplasirane i drugoplasirane i četiri najbolje trećeplasirane. Ovo će biti drugi azijski kup sa 24 učesnika, nakon prethodnog 2019. u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Poslednji turnir sa 16 timova održan je 2015. u Australiji.

GRUPA A - KATAR, KINA, TADŽIKISTAN, LIBAN

KATAR

Domaćin 18. izdanja turnira prošao je u prethodnih pet godina put od sjaja do očaja. Kada je 2010. saznao da će 2022. godine organizivati Mundijal, Fudbalski savez Katara predao je ključeve državnog tima Špancu Feliksu Sančesu Basu. Iskustvo iz mlađih kategorija Barselone pokušao je da prenese na u to vreme vrlo limitirane domaće igrače, a ispostavilo se da je projekat 2022. prerano dostigao svoj vrhunac.

Braon selekcija na opšte zaprepašćenje sportskog sveta osvojila je titulu šampiona kontinenta 2019. bacajući redom na kolena Južnu Koreju, UAE (tadašnjeg domaćina) i u finalu Japan. Bila je to svojevrsna azijska verzija Rehagelove Grčke iz 2004. godine. Na krilima ogromnog uspeha nadao se Katar prolasku među 16 najboljih na Svetskom prvenstvu, ali se u grupi sa Holandijom, Senegalom i Ekvadorom ispostavio domaćinom sa najgorim učinkom svih vremena, prvim bez ijednog osvojenog boda.

Po završetku turnira Sančeza Basa zamenio je jedan od najboljih taktičara među trenerima i specijalista za reprezentativni fudbal Karlos Keiroš. Sa Portugalcem je posle samo deset meseci iz nedovoljno jasnih razloga raskinuta saradanja. Katar je njim dobro krenuo u kvalifikacije za Mundijal 2026. i u novembru pobedio Indiju i Avganistan. Petog decembra iskusni stručnjak zamenjen je novim Špancem sa dugogodišnjim radom u Kataru Tintinom Martinesom. Od 2018. do 2023. vodio je 62-godišnjak rodom iz Katalonije Al Vakru, a prethodno je radio kao trener mlađih kategorija i pomoćni trener seniorskog tima u Espanjolu, kao i u belgijskim Ojpenu i Sint Trojdenu.

U samom igračkom kadru Katara malo je toga promenjeno poredeći sa onim mundijalskim. Svih 26 igrača nastupa u domaćem prvenstvu, a nosioci igre i dalje su kapiten Hasan Al Hajdos, najbolji igrač i strelac prethodnog Azijskog kupa Almoez Ali, i dugogodišnji članovi startne postave Bualem Kuki, Abdulaziz Hatem, Akram Afif i golman Sad Al Šib. Najveću promenu u odnosu na 2022. predstavlja pridodavanje u sastav levog beka Lukasa Mendesa. Brazilac je od 2012. do 2014. proveo dve sezone u Olimpiku iz Marselja, a poslednjih deset godina nastupa u Kataru. Sada ima već 34 godine i bio je specijalna želja novog selektora Martinesa koji ga je trenirao u Al Vakri.

Kataru će ovo biti treći put da će biti domaćin Azijskog kupa, a u prethodna dva navrata 1988. i 2011. nije prolazio dalje od osam najboljih.

KINA

Učešće kineskog državnog tima na Azijskom kupu posebno bi moglo da zainteresuje ljubitelje fudbala u Srbiji. Nekadašnji trener Crvene zvezde, Standarda iz Liježa, Mehelena, Lokerena... Aleksanadar Janković još od 2018. radi u tamošnjem fudbalskom savezu, a nakon što je četiri godine vodio mlađe kategorije, leta 2022. preuzeo je seniorsku ekipu. Sa 52-godišnjim strategom Kina će pokušati da bar ponovi dostignuća s prethodna dva turnira kada je stigla do četvrtfinala. Najveće uspehe ostvarila je 1984. i 2004. kada je bila finalista. Ono što ipak i dalje poražava zaljubljenike u fudbal u jednoj od dve najmnogoljudnije zemlje sveta jeste činjenica da je njihov državni tim samo jednom, s Borom Milutunovićem 2002. igrao na Svetskom prvenstvu.

Aleksandar Janković (©Starsport)

Bivši fudbaler Espanjola Vu Lei svakako je najzvučnije ime u aktuelnoj generaciji, a vredi izdvojiti i 35-godišnjeg defanzivca Žang Linpenga, legendu Guangdžou Evergrandea, a sada u veteranskom dobu saigrača Vu Leija u Šangaj Portu.

TADŽIKISTAN

Jedna od najinteresantnijih priča turnira mogao bi da bude Tadžikistan. Fudbal u ovoj zemlji doživeo je veliku ekspanziju u poslednjih desetak godina od kada su mlađe ketegorije zabeležile nekoliko zapaženih rezultata. Selekcija do 17 godina čak je učestovala na Svetskom prvenstvu 2019, a igrači iz te selekcije u dobroj meri izborili su debitantsko učešće za svoju zemlju na Azijskom kupu i dosta njih nalazi se u igračkom kadru za predstojeći.

Reprezentacija je s klupe predvođena 58-godišnjim Petrom Šegrtom, hrvatskim strategom rodom iz gradića Đurđevac od oko 7.500 stanovnika. Šegrt se specijalizovao za rad u Aziji, pošto je pre Tadžikistana bio selektor Avganistana i Maldiva i trener dva kluba iz Indonezije. Tadžici u svom timu imaju tri igrača koji nastupaju u Evropi: Umarbajev (CSKA 1948, Bugarska), Samijev (Milsami, Moldavija) i Kajloev (Tjumen, Rusija). Daleko najveći broj fudbalera igra za vodeći klub u zemlji Istikol iz Dušanbea.

LIBAN

Čak tri trenera iz zemalja bivše Jugoslavije je na pozicijama selektora reprezentacija iz Grupe A, a pored Srbina Jankovića i Hrvata Šegrta tu je i Crnogorac Miodrag Radulović. Doskorašnji selektor Sokolova vratio se na mesto uspeha - u Liban. Podgoričanin je 2019. vodio "Kedar" do prvog plasmana na Azijski kup izvojevan na terenu, pošto je prethodno 2000. učestvovao direktno kao domaćin.

Libanci će na svom trećem učešću probati da prvi put prođu grupnu fazu, a najznačanija imena su kapiten i rekorder državnog tima po broju nastupa Hasan Al Matuk i napadači Danijel Kuri iz meksičkog Atlantea i Omar Bugijel iz engleskog četvrtoligaša Vimbldona.

GRUPA A

Petak, 17.00: (1,35) Katar (4,80) Liban (10,00)

Subota, 15.30: (1,95) Kina (3,30) Tadžikistan (4,20)

GRUPA B: AUSTRALIJA, UZBEKISTAN, SIRIJA, INDIJA

AUSTRALIJA

Demantovao je Grejem Arnold na Mundijalu u Kataru sve koji su mislili da Sokerozi nemaju šta da traže u konkurenciji Danske. Pobedila je Australija skandinavsku selekciju u direktnom meču za prolaz u nokaut-fazu Svetskog prvenstva i tako ponovila rezultat iz 2006. i generacije koja je po imenima bila mnogo jača. Istina je da više nemaju Tima Kejhila, Harija Kjuela, Marka Švarcera, Breta Emertona, Marka Brešana, Breta Holmana, Skota Čiperfilda i ostale vedete iz perioda od pre 10 i 15 godina, ali je Arnold sklopio veoma kompaktan tim kadra da napadne titulu šampiona Azije.

Australija prvak Azije - kvota 7,00

Poredeći sa mundijalskim timom nema penzionisang Arona Muja, kao ni važnih Metjua Lekija, Džejmija Meklarena i Miloša Degeneka. Glavni oslonac tima biće dobro poznata imena poput Metjua Rajana, Džeksona Irvajna, Krejga Gudvina, Harija Sutara...

Australija je od 2007. godine članica AFC-a i od tada je među najuspešnijim selekcijama u konfederaciji. Igrala je finale 2011, osvojila titulu 2015. i malo podbacila na prethodnom 2019. ispadanjem u četvrtfifalu od domaćina UAE-a.

UZBEKISTAN

Niz brojnih selektora sa ovih prostora na predstojećem Azijskom kupu nastavlja i streteg Uzbekistana Srečko Katanec. Nekadašnji fudbaler Olimpije, Partizana, Sampdorije... promenio je dosta državnih timova u poslednjih 15 godina, a nakon Makedonije, UAE-a, Slovenije i Iraka pokušaće da do zapaženog rezultata stigne s Belim vukovima. Simbolike radi, vredi istaći da su oni baš u Kataru 2011. stigli do najboljeg rezultata u istoriji - polufinala.

Srećko Katanec

Veliki hendikep za Uzbeke biće neigranje najzvučnijeg imena Eldora Šomurodova, ali će u timu biti igrača iz ozbiljnih klubova, poput Abdukodira Husanova (Lans), Abozbeka Fajzulaeva (CSKA Moskva), Rustama Ašurmatova (Rubin), Otabeka Šukurova (Rize). Dosta toga zavisiće i od realizacije napadača Pahtakora Igora Sergejeva.

SIRIJA

Stari trenerski vuk Ektor Kuper ne posustaje ni u 69. godini. Argentinac koji je 2000. i 2001. predvodio Valensiju do dva finala Lige šampiona selektor je Sirije, a njegovo iskustvo biće jedan od jačih aduta reprezentacije koja je u poslednjoj deceniji imala nekih zapaženih rezultata. Tu se prevashodno izdvaja plasman u baraž za Svetsko prvenstvo u Rusiji 2018. Začuđujuće, na azijskim kupovima još nikada nije stigla dalje od 16 najboljih, pa bi potencijalni plasman u četvrtfinale bilo podizanje lestvice za stepenik više.

Pošto neće biti Omara Al Some za golove će biti zadužen napadač emiratske Al Vahde Omar Hribin. Dosta je internacionalaca u sirijskom timu. Trojica su u Argentini, trojica u Švedskoj i još poneko u Slovačkoj, Grčkoj i platežnijim zemljama Bliskog istoka. Sa srčanošću s kojom Sirijci uvek ugraju za svoju ratom razorenu zemlju, uvek su opasnost po mnoge igrački jače ekipe i nikako ih ne treba izuzeti iz šansi za iznenađenje.

INDIJA

Ekscentrični hrvatski trener Igor Štimac još od 2019. godine selektor je Indije i sada je konačno dočekao da naciji od skoro milijardu i po ljudi pokuša da donese veliku radost. Vape Indijci za uspehom u fudbalu, a brojna ulaganja u klubove nisu se za sada isplatile državnoj selekciji. Plavi Tigrovi su davne 1964. godine igrali finale Azijskog kupa, ali nakon toga nemaju nijedan prolaz grupe, a ovo će im biti tek treće učešće od poslednjih 10 turnira. 

Legendarni Sunil Četri u 40. godini ima svoju poslednju šansu da bar prođe grupu sa Indijom i tako potvrdi status tamošnjeg fudbalskog božanstva. Do sada je odigrao 145 utakmica i dao 93 gola za reprezentaciju. Dodatnu pitoresknost indijskom timu daje i podatak da je pomoćnik Igora Štimca u stručnom štabu njegov nekadašnji saigrač iz Vest Hema i kultna premijeligaška ličnost devedesetih i početka dvehiljaditih Trevor Sinkler.

GRUPA B

Subota, 12.30: (1,03) Australija (14,0) Indija (45,0)

Subota, 18.30: (1,60) Uzbekistan (3,70) Sirija (6,25)

GRUPA C - IRAN, UAE, PALESTINA, HONG KONG

IRAN

Nisu Iranci dosanjali prvi plasman u nokaut fazu Svetskih prvenstva, pošto su ih u direktnom meču za prolaz u osminu finala zaustavile SAD. Sa Karlosom Keirošom kao selektorom bili su Persijanci dobro podmazana mašina sa preciznom hijerarhijom podele poslova na terenu, ali je nekako onaj najveći rezultat izostao. Na prošlom Azijskom kupu Iran je eliminisan od Japana u polufinalu, a sada će prvi put posle 17 godina biti predvođen domaćim trenerom na nekom velikom takmičenju. Doduše, biće to isti onaj koji je Iran predvodio i 2007. godine kada je stigao do četvrtfinala kontinentalnog turnira - Amir Galenei.

Ako je Keiroš promenjen, igrački kadar nije. Tu su i dalje veterani Ehsan Hadžsafi i Karim Ansarifard, kao i dve najveće zvezde Mehdi Taremi i Sardar Azmun. Alireza Beiranvand, Saed Ezatolahi, Ramin Rezaejan, Saman Godos, Ali Golizadeh, Milad Mohamadi, Sadeg Moharami... Sve su to imena koja već godinama čine okosnicu iranskog tima.

Iako je utisak da je vrhunac ove generacije prošao, možda je baš sada vreme da se iz drugog plana naplate rezultati iz onog perioda kada su se više očekivali. Iranci su bili tri puta šampioni Azije, ali još 1968, 1972 i 1976. godine. Ova selekcija podarila je i najboljeg strelca u istroriji Azijskih kupova Alija Deija (14 golova).

UJEDINJENI ARAPSKI EMIRATI

Pokušavali su Ujedinjeni Arapski Emirati s brojnim velikim trenerskim imenima do staza slave, ali nijednom nije uspelo. Bert Van Marvajk, Alberto Zakeroni, Edgardo Bauza... Nije polazilo nikom za rukom, a novi pokušaj biće s Paulom Bentom. Portugalac je obavio odličan posao s Južnom Korejom gde je neočekivano prošao grupu na Mundijalu ispred Urugvaja i Gane, a sada će pokušati da odvede Zajedove sinove makar do finala, gde nikada nisu bili.

Na prošlom Azijskom kupu Katar je ošamario Emirate usred Abu Dabija deklasiravši ih sa 4:0 u polufinalu. Sada je šansa da potencijalno ako ih žreb ukrsti vrate velikom rivalu istom merom. Najbolji strelac u istoriji reprezentacije Ali Mabkut (85 golova) i dalje je prva puška u napadu i glavna enigma za protivničke odbrane.

PALESTINA

Reprezentacija Palestine iz jasnih razloga dočekuje turnir posebno motivisana. Uzimajući u obzir tešku situaciju u zemlji izabranici Tunišanina Makrama Dabuba pokušaće da daju bar malo utehe naciji. Do 2015. Palestinci nisu igrali na Azijskim kupovima, a sada će učestvovati treći put zaredom. U igračkom kadru nekoliko je fudbalera koji nastupaju u evropskim klubovima, a izdvaja se Odaj Dabag iz Šarlroe. Potencijalni prolaz grupe bio bi najbolji rezultat u istoriji državnog tima.

HONG KONG

Fudbaleri Hong Konga igraće na kontinentalnoj smotri prvi put posle 55 godina i 1968. Decenije čekanja završene su sa Norvažaninom Jernom Anderson na klupi. Nekadašnji fudbaler Ajntraht Frankfurta i brojnih nemačkih i švajcarskih klubova uspeo je da sa timom anonimnih igrača čak i za poznavaoce azijskog fudbala odvede Hong kong među 24 najbolje. Na papiru je najslabija reprezentacija na turniru i svaki gol ili bod proslavljaće kao osvajanje titule.

GRUPA C

Nedelja, 15.30: (1,23) UAE (6,00) Hong Kong (14,0)

Nedelja, 18.30: (1,20) Iran (6,50) Palestina(16,0)

GRUPA D: JAPAN, IRAK, VIJETNAM, INDONEZIJA

JAPAN

Plavi Samuraji prvi su favoriti za osvajanje Azijskog kupa. Nema spora da su igrački najjači tim na kontinentu, a od 23 igrača iz liga Petica na turniru, čak 11 su Japanci (Vataru Endo, Takehiro Tomijasu, Takefusa Kubo, Kaoru Mitoma, Takumi Minamino, Džunja Ito, Takuma Asano, Ritsu Doan, Keito Nakamura, Hiroki Ito, Ko Itakura).

Japan je najtrofejnija reprezentacija na Azijskim kupovima sa četiri titule (1992, 2000, 2004 i 2011), a na prethodnom Mundijalu samo ih je penal serija s Hrvatskom delila od prvog plasmana u četvrtfinale Svetskih prvenstava. Hadžime Morijasu vodi tim s velikim uspehom već šest godina i praktično je poraz od Katara u finalu 2019. jedina mrlja na njegovom mandatu. Pokazivali su Japanci ne samo da mogu da igraju potpuno ravnopravno protiv Nemačke i Španije, već i da ih pobede. Primera radi, Pancere su dobili ne samo na Mundijalu 2022. već i u prijateljskoj utakmici prošle godine. Ako neko temelji optimizam s pokrićem pred početak takmičenja to su Japanci.

Japan prvak Azije - kvota 3,00

Veliku injekciju nade navijačima Samuraja za predstojeće godine može dati i činjenica da je ekipa prepuna igračima pred koje tek dolaze najbolje fudbalske godine. Dugo su se u Japanu plašili lišavanja usluga najstarijih i najautoritativnijih poput Maje Jošide, Juta Nagatoma, Šinđija Okazakija, ali je smena generacija čini se urađena gotovo perfektno. Nećete naći nijedan par tromih nogu među omalenim brzanjcima, a tehnička obučenost jedan je od najimpresivnijih elemenata u igri Japanaca. Slikovit primer temeljitosti u radu sa igračima najbolje ilustruje jedan detalj. Samo treba pogledati način na koji su poslednjih godina svoj genetski nedostatak visine kompenzovali forsiranjem poboljšanja na planu skočnosti. Sve je to rezultovalo time da su "odjednom" postali i vazdušna pretnja rivalima (razume se koliko je to moguće). Teško je zamisliti da osim (možda) Južne Koreje neko može "fudbalski" nadigrati Japance, pa će svi protiv Morijasuovog tima morati da koriste svaku šansu koja im se ukaže.

IRAK

Bilo je Iračanima jedno vreme zabranjeno da usled Zalivskog rata učestvuju na Azijskim kupovima. Od kada se selekcija vratila na scenu redovno pokazuje da je važan činilac na kontinentalnoj fudbalskoj mapi. Irak je istorijski psomatrano jedna od najneugodnijih reprezentacija. Retko ko voli da igra protiv ove selekcije jer je svestan da ga čekaju ozbiljne batine. Dobrim delom su zahvaljujući takvoj igri dotakli staze slave i osvojili Azijski kup 2007. godine predvođeni legendarnim Junisom Mahmudom, a i kasnije su nastavili s veoma korektnim rezultatima. Nakon četvrtfinala 2011. i polufinala 2015. podbacili su na prethodnom 2019. ispadanjem u osmini finala.

Trebalo bi očekivati da sa novim selektorom Hesusom Kasasom, pomoćnikom Luisa Enrikea iz mandata na klupi Španije, Lavovi Mesopotamije promene stil igre i postanu nešto "graciozniji", što je veoma čudno zamisliti budući da je ova selekcija sinonim za igru "u meso".

Najveće nede Iračani polažu u mladog Zidana Ikbala, do letos člana Mančester Junajteda, a sada Utrehta. Tu su i Osama Rašid iz portugalske Vizele i Husein Ali iz Herenvena. Još nekolicina igrača nastupa u Evropi (Švedska, Norveška, Češka, niži rangovi Nemačke, Francuske, Engleske).

VIJETNAM

Reprezentacija iz Jugoistočne Azije bila je najprijatnije iznenađenje prethodnog Azijskog kupa, kada je na svom prvom učešću posle 12 godina stigla do četvrtfinala. Ako se vratimo u daleku prošlost videćemo da se radi o zemlji sa značajnom fudbalskom tradicijom. Vijetnam je bio jedan od samo četiri učesnika prva dva Azijska kupa, a onda je zbog rata nastao višedecenijski mrak u kompletnom društvu, pa i sportu. Uspeli su Ratnici zlatne zvezde da se 2007. godine vrate na scenu kada su bili koorganizator Azijskog Kupa i prošli grupu, a sa južnokorejskim trenerom Park Hang Seom stvorili su igru veoma lepu za oko koja je donela rezultat u Emiratima pre pet godina.

Rastali su se Park i Vijetnam pre oko godinu dana, a na njegovo mesto dovedeno je veliko ime - Filip Trusije. Francuz je 2000. godine osvojio Azijski kup s Japanom, bio trener Olimpika iz Marseja i selektor čak sedam državnih timova (Nigerija, Obala Slonovače, Burkina Faso, Južna Afrika, Japan, Katar, Maroko) i sada će u 69. godini pokušati da ponovi rezultat iz 2019. godine. Svi igrači Vijetnama nastupaju u domaćem prvenstvu, a raritetan podatak kaže da prezime Ngujen nosi 12 od 26 igrača. To je prezime između 35 i 40 odsto Vijetnamaca.

INDONEZIJA

Najveća ostvrska država na svetu nastupala je četiri puta zaredom na Azijskim kupovima između 1996. i 2007. godine i nijednom nije uspela da prođe grupnu fazu. Nije to učinila čak ni kada je bila jedan od domaćina turnira pre 17 godina, a onda je usledio veliki post od tri propuštanja kontinetalne smotre zaredom. Ozbiljan plan napravili su Indonežani pre nekoliko godina kada je za tehničkog direktora reprezentacije postavljen Nemac Frank Vormut, koji je prethodno istu funkciiju obavljao u mlađim kategorijama evropske velesile. Istovremeno je selektorom imenovan Šin Tae Jong, strateg koji je s Južnom Korejom izbacio tada aktuelne svetske šampione Nemce sa Mundijala u Rusiji 2018.

Zahvaljujući dobroj logistici i vezama sa svojim bivšim kolonizatorom Holandijom, uspela je popularna Garuda (kako inače glasi naziv jednog hinduističkog božanstva), da u tim za predstojeći turnir uvrsti nekoliko igrača rođenih u gradovima kao što su Hertogenboš i Utreht. Džastin Hubner član je mladog tima Vulverhemptona, Rafael Strajk igrač je Den Haga, a Ivar Jener Utrehta. Ipak, najzvučnije ime je Đordi Amat. On vuče indonežanske korene preko svoje bake, pa je rođeni Katalonac i bivši dugodišnji član Svonsija dobio šansu da u 32. godini zaigra na Azijskom kupu.

GRUPA D

Nedelja 12.30: (1,02) Japan (16,0) Vijetnam (50,0)

Ponedeljak 15.30: (9,00) Indonezija (5,00) Irak (1,35)

GRUPA E: JUŽNA KOREJA, BAHREIN, JORDAN, MALEZIJA

JUŽNA KOREJA

Istorijski podaci izuzetno su surovi po Južnokorejski državni tim poredeći sa realnom snagom selekcije. Taeguk Ratnici osvojili su prva dva Azijska kupa 1956. i 1960. godina, a onda nikada više. Prosečnom ljubitelju fudbala kada bi na kvizu zapalo pitanje kada je Južna Koreja poslednji put osvojila Azijski kup verovatno nikada ne bi palo na pamet da je od tad prošlo 64 godine! Uz Japan, tehnički najpismenija reprezentacija na kontinentu jedna je od nekoliko selekcija sa najviše učešća u finalima i polufinalima, ali kao da je ukleta, pošto uvek biva eliminisana na pretposlednjoj ili poslednjoj prepreci ko god da joj je rival.

Nestvarno zvuči činjenica da su u međuvremenu šampioni Azije bili primera radi Kuvajt, Irak i Katar, a da Južna Koreja još nije došla do svoje treće titule. Nije se peharom ovenčala ni generacija Ča Bum Kuna, a ni generacija Đi Sung Parka. Šta će sada biti sa Sonovom, jedno je od glavnih pitanja predstojećeg Azijskog kupa. Kada je održan prethodni 2019. već tada je vedeta Totenhema važio za fantastičnog fudbalera, ali je baš sada na apsolutnom vrhuncu i čitava njegova uspešnost reprezentativne karijere mogla bi da stane u ovaj turnir. Retko se ko neće složiti da je Son najbolji azijski igrač 21. veka (uz svo poštovanje Parku, Šunsukeu Nakamuri, Ali Deiju, Mehdiju Mahdavikiji, Hidetošiju Nakati...), ali mu je trofej Azijskog kupa potreban za apsolutnu neospornost takve teze, nešto slično Mesijevom mundijalu u Kataru samo naravno na nižem nivou.

Južna Koreja prvak Azije - kvota 5,50

Sa Džoom Bonfrerom, Pimom Verbekom, Ulijem Šilikeom, Paulom Bentom i brojnim domaćim stručnjacima Korejci nisu uspeli da pokore kontinent, a sada će u istoj misiji biti i Jirgen Klinsman. Pokazao je legendarni Nemac da ima štofa za selektorski posao više puta. Setimo se da je tih godina uspavanu Nemačku vodio do trećeg mesta na svetu 2006. ili da je sa SAD-om prošao grupu u Brazilu 2014. ispred Portugala.

Igrački gledano moglo bi se diskutovati da li je jača Koreja ili Japan. Čini se da Samuraji imaju kvantitativno gledano više igrača u vrhunskim ligama, ali i da Japan nema igrača Sonovog kvaliteta. Kada se pridodaju i Bajernov Kim Min Džae i Li Kang In iz Pari Sen Žermena dobija se selekcija sa bar jednim igračem visoke ili više klase u svim linija tima. To je eksluzivitet za Aziju. Zvezdin In Bom Hvan trebalo bi da ima sigurno mesto u veznom redu, a vredi istaći i neugodne Hi Čan Hvana (Vulverhempton), Li Džae Sunga iz Majnca i golgetera Mitjelanda Gue Sung Čoa.

BAHREIN

Malo je falilo dva puta u početnoj deceniji 21. veka da Dilmun (nadimak dobijen po drevnoj istočnosemitskoj civilizaciji) gledamo na Svetskim prvenstvima. Imao je Bahrein potpuno realne šanse da se nađe na Mundijalima 2006. i 2010. godine, ali je u oba navrata gubio u interkontinentalnim baražima od Trinidad i Tobaga i Novog Zelanda. Nije ova ostrvska državica krunisala sjajan rezultat iz 2004. kada je bila polufinalista Azijskog kupa, što joj je ujedno i najbolji plasman u istoriji. U poslednjih 20 godina Bahrein ne propušta kontinentalne turnire, a na prethodnom je prošao grupu, a onda izgubio od Južne Koreje u osmini finala.

Daleko najpoznatije ime iz aktuelne generacije igrača je Jusuf Helal, kog se navijači Crvene zvezde možda sećaju iz duela protiv Slovana iz Libereca jeseni 2020. u Ligi Evrope. Napadač sada ima 31 godinu, jedini je igrač ove selekcije u Evropi i nesumnjvo najvišeg pedigrea od 26 momaka koje s klupe predvodi Huan Antonio Pici. Nekadašnji španski reprezentativac rođen u Argentini vodio je Saudijsku Arabiju na Mundijalu 2018. i Azijskom kupu 2019, a kako se nije proslavio u velikoj zemlji Bliskog istoka probaće da to učini u maloj. Bahrein je bar do sada važio za jednu od onih selekcija koje se neće obrukati protiv slabijih od sebe, ali će retko uzeti i veliki skalp. Videćemo može li to da se promeni s živahnim Picijem pored aut-linije.

JORDAN

Vitezovi su do 21. veka bili totalna nepoznanica, a onda su ostvarili nekoliko korektnih rezultata. Dva puta su stigli do četvrtfinala Azijskog kupa 2004. i 2011, dok su u kvalifikacijama za Mundijal u Brazilu bili deo interkontinentalnog baraža gde ih je zaustavio moćni Urugvaj. Poslednjih godina izostajali su rezultati tog ranga, mada je primera radi paradoksalan podatak da je Jordan na prošlom turniru pobedio Australiju u grupnoj fazi, a da je onda eliminisan od Vijetnama u osmini finala.

Nema više kultnog golmana Amera Šafija, koji je 19 godina bio nezamenjiv na golu, pa će ljubiteljima fudbala u Aziji prilično nedostajati njegova umnogome specifična pojava. Musa Al Tamari praktično je čovek-tim. U napadu se sve vrti oko napadača Monpeljea, a njegove individualne minijature najveća su šansa da Jordan da gol. Defanzivna četvorka predvođena je 35-godišnjim Anasom Bani Jasenom, još jednim od dobro poznatih lica za sve koji prilježnije prate azijski fudbal.

MALEZIJA

Selekcija poznata po nadimku Harimau (po vrsti tigra koji živi u Maleziji) poput komšija iz Indonezije nastupa prvi put od 2007. godine. Tada je bila jedan od četiri domaćina, tako da je suštinski prvi put još od 1980. godina izvojevala plasman na terenu. Pre 17 godina izgubila je sve tri utakmice i tako najavila deceniju i po suše. Proširenjem učesnika sa 16 na 24 nije profitirala iz prvog, ali jeste iz drugog puta.

Ono što je Đordi Amat u Indoneziji, to je u Maleziji Dijon Kols. Fudbaler koji je pet godina proveo u Klub Brižu, a onda dve u Mitjilandu odlučio je da zaigra za očevu zemlju i biće daleko najpoznatije ime u timu južnokorejskog selektora Kim Pan Gona. Sada Kols ima 28 godina i član je tajlandskog Buriram Junajteda.

GRUPA E

Ponedeljak, 12.30: (1,20) Južna Koreja (6,50) Bahrein (16,0)

Ponedeljak, 18.30: (5,00) Malezija (3,50) Jordan (1,75)

GRUPA F: SAUDIJSKA ARABIJA, OMAN, TAJLAND, KIRGISTAN

SAUDIJSKA ARABIJA

Pravi hit bili su Zeleni Sokolovi leta 1994. godine u SAD-u kada su se predstavili na najvećoj pozornici. Pobedama protiv Belgije i Maroka Saudijska Arabija je prošla grupnu fazu na tom čudnovatom Mundijalu koji je ostao zapamćen najviše po neverovatnim Bugarima, odličnim Rumunima i Bađovom promašenom penalu u finalu. Majstorski gol Saeda Al Ovajrana protiv Belgije jedan je od desetak najfascinantnijih u istoriji Svetskih prvenstava i stalno je ostajala žal što slična razigranost i lakoća s loptom u nogama (više nego rezultat) nije viđena od Saudijaca u kasnijim godinama.

Tih osamdesetih i devedesetih imala je Arabija zlatnu generaciju koja je na pet uzastopnih Azisjkih kupova ili osvojila titulu ili igrala finale. Tri pehara podignuta su 1984, 1988 i 1996, a poslednji od njih na tlu Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Prošle zime na Mundijalu ekipa predvođena Erveom Renarom priredila je svetu najveću senzaciju, ali je sve ostalo samo na tom jednom magičnom danu i pobedi protiv Argentine. U duelima sa Poljskom i Meksikom sila sa Bliskog istoka je eliminisana i ostala na samo jednom prolasku grupe u dosadašnjoj istoriji.

Saudijska Arabija prva u grupi - kvota 1,33

Na velika ulaganja u klupski fudbal nadovezalo se i angažovanje Roberta Manćinija za selektora, a pred Italijanom je samo nekoliko meseci po stupanju na funkciju vraški težak zadatak - da isporuči instant rezultat nervoznim kraljevima, prinčevima i ostalim glavešinama. Saudijci već 28 godina nisu bili prvaci kontinenta i to čitav državni aparat stavlja na ivicu nerava.

Ovo je Manćiniju što bi se reklo "prvi penal", a Salem Al Dosari, Fahad Al Muvalad, Firas Al Burajkan, Ali Al Bulajhi... ne smeju da iznevere Azura koji se po osvajanju evropske titule nada Azijskoj, a ona bi ga verovatno malo i samog učinila prinčevskim bar u finansijskom smislu.

OMAN

Crveni postepeno napreduju iz godine u godinu i koliko god da više nemaju čak ni Alija Al Habsija koji je dugo bio prva asocijacija na ovu selekciju, u stanju su da se suprotstave velikoj većini selekcija sa kontinenta. Na prošlom takmičenju 2019. prvi put je Oman prošao grupu, a sada se nada da sa specijalistom za azijski fudbal Brankom Ivankovićem izbori prvo četvrtfinale, a onda možda i napadne učešće na Mundijalu 2026.

Stručnjak rodom iz Varaždina prošao je gotovo sve što se moglo proći na Bliskom Istoku. Vodio je Ivanković Iran u Nemačkj 2006. i osvojio pregršt trofeja s Persepolisom, a sada je u 70. godini spreman da ostvari selektorski pečat sa možda i najpotcenjenijom reprezentacijom na turniru. Gotovo kompletan igrački kadar nastupa u domaćem prvenstvu, samo jedan u katarskoj ligi, ali je tehnički selekcija prilično pismenija nego što bi se na prvi pogled pomislilo.

TAJLAND

Ratni Slonovi su s Milovanom Rajevcem na klupi 2019. učestvovali prvi put na turniru posle 12 godina, ali se čitava saradnja rasula već posle poraza u prvom kolu od Indije 4:1. Kasnije je bez kultnog selektora Gane iz Južne Afrike 2010. uspeo Tajland da prođe grupu i tako neočekivao došao do solidnog rezultata u Emiratima.

Kormilo reprezentacije u međuvremenu je preuzeo Masatada Iši, strateg koji je 2016. osvojio titulu u Džej ligi sa Kašima Antlersima. Japanac će na raspolaganju imati dva igrača iz Evrope, a jedan od njih je Nikolas Mikelson iz danskog Odensea, Tajlanđanin po majci. Prva zvezda fudbala u zemlji nesumnjivo je 34-godišnji kapiten državnog tima Teraton Bunmatan iz Burirama.

KIRGISTAN

U sistemu takmičenja gde prolaze tri najbolje četvrtoplasirane selekcije moguć je prolazak sa samo jednom pobedom u grupi, a upravo je na taj način Kirgistan došao do nokaut faze pre pet godina. Trijumf nad Filipinima bio je dovoljan za prolaz među 16 najboljih, a sada se duž Tjen Šana uzdaju u sličan scenario. Selektor Štefan Tarkovič najzvučnije je ime u delegaciji za Katar, a 2021. vodio je Slovačku na Evropskom prvenstvu.

Ima Kirgistan nekoliko igrača u Belorusiji, Kazahstanu, Luksemburgu i nižim ruskim ligama. Najtalentovaniji igrač je 19-godišnji Beknaz Almazbekov, inače omladinac Galatasaraja, dok golman Eržan Tokotajev brani u drugoj ligi Turske za Sanlijurfaspor.

GRUPA F

Utorak, 15.30: (2,00) Tajland (3,40) Kirgistan (3,90)

Utorak, 18.30: (1,63) Saudijska Arabija (3,80) Oman (5,70)

LISTA OSVAJAČA:

1956 - JUŽNA KOREJA

1960 - JUŽNA KOREJA

1964 - IZRAEL

1968 - IRAN

1972 - IRAN

1976 - IRAN

1980 - KUVAJT

1984 - SAUDIJSKA ARABIJA

1988 - SAUDIJSKA ARABIJA

1992 - JAPAN

1996 - SAUDIJSKA ARABIJA

2000 - JAPAN

2004 - JAPAN

2007 - IRAK

2011 - JAPAN

2015 - AUSTRALIJA

2019 - KATAR