ANTIKVAR: Duša u čaši, glava na panju

Pričao je čika Branko Rašović jednom davno kako je bilo lepo igrati u Parizanu. Tamo s početka šezdesetih...
“Za pet godina u Beogradu, a toliko sam igrao u crno-belom, nisam imao zimski kaput ili jaknu. Taj hladni deo godine provodili smo po svetu, u toplim krajevima. Igrali turnire i mnoge učili fudbalu. Južna Amerika bila je naša stalna destinacija”.

Setiće se stariji: Botafogo, Santos, Penjarol, Sao Paulo, River, Nasional, Palmeiras...

A nije oduvek bilo tako, znate...

Četrdesetih, onih prvih posleratnih godina, jugoslavenski klubovi uglavnom su “istraživali” Sovjetske krajolike. I s ove i s one strane Urala. Takve su prilike bile...

Ima jedna pripovest o tome kako su Partizanu zanavek bila zatvorena vrata SSSR-a.

Protagonist – Franjo Šoštarić, čuveni zagrebački vratar, autohtoni purger i haškovac što je posle rata prekomandovan u Beograd, u Partizan. Bila je '46. Partizanovce je na turneju poveo Artur Takač. Šoštarić je bio prvi golman i prva utakmica bila je protiv moskovskog Dinama...

(Priču je znao Miroslav Rede, novinar i fudbaler, po rođenju Vojvođanin (po nacionalnosti Hrvat), po detinjstvu Beograđanin – komšija Dragoslava Šekularca. Rede je živeo u Vlajkovićevoj 32, Šeki u Hilandarskoj 20. Rede ispričao Šekiju – Šeki umnožio po beogradskim kafanama. Prepričavalo se godinama, onako šapćući, u kasne sate, među poslednjim gostima, pod velom gustog i ustajalog duvanskog dima...)

Znali su svi za Francekovu strast prema čašici i dobroj kapljici. Znali, ali nisu se nadali da bi mogao tek tako da se opusti u tuđoj zemlji, međ toliko nepoznatih ljudi. Beše banket ko što je red posle svake utakmice - balalajke, nešto hrane i mnogo, mnogo votke. Takač je samo na čas ispustio dizgine iz ruku, skrenuo pogled i... Eno Franceka, pronašao “parnjaka” i prijatelja. Homič? Jeste, to je čuveni golman Aleksej Homič, kog će neku godinu kasnije na golu Dinama naslediti još čuveniji Lav Jašin.

Prva na eks, druga na eks, pa malo ruke da se ukrste... Pa opet sve isponova. A čaša duboka. Sve dublja i dublja, činiće se vragolastom Franceku. I tako sve do... Ko zna do kad. Sve u čast novog prijateljstva. Možda je bilo negde duboko u noći, a možda se to Franceku samo zacrnilo pred očima. Kako bilo... Podiže tešku glavu, raspašoj već je bio utihnuo... Pogled mutan, ali uramljena “meta” nazire se – šapka i ti brci tako su znani...

Istog časa puna flaša votke raspršila se iznad slike. Otkud se zadesi puna flaša kraj Franceka?! Muk. Skandal nad skandalima. Takač se hvata za glavu. Čupa kosu. Pred očima Gulag, u kostima Sibir.
“Izginućemo... Svi ćemo izginuti”...

Staljin, bog te mazo! Staljin... Francek udario na Staljina usred Moskve!

Nema detaljnih zapisa kako je Takač uspeo da spase glavu Franja Šoštarića. Pričalo se da ga je odmah izbacio iz tima i na gol postavio trenera golmana Franja Glazera.

Sutradan, negde u repu američkog “daglasa”, na letu za Tbilisi, izvesni funkcioner KPJ izdrao se na Franceka:

- Je li, bre, ti Šoštariću, jesi ti bio pijan kad ono napravi sinoć?
- Ja? Ne, nisam bil pijan. Zakaj?

Čim se ekspedicija Partizana vratila u Beograd Franjo Šoštarić najuren je iz kluba. Takač je morao da podnese izveštaj generalima... Vojska ga je poslala u riječki Kvarner.

Neku godinu kasnije Šoštarić je bio deo jugoslovenskih mirovnih snaga na Sinaju. Tad je već bio završio karijeru. I opet duša u čaši, glava na stolu... Pardon, na panju. Ne zna se da li je bila votka ili neko drugo piće. Zna se da je na zidu “visio Tito”. Ovoga puta direktan pogodak.

Bilo je suđenje. Izvukao se. U njegovu korist svedočio je prijatelj i bivši saigrač Marko Valok.

Franjo Šoštarić, Francek.

Golman i boem.