Ančelotijev intervju se čita u dahu: Najveća greška je što sam tražio da mi Real poveća platu

Stvar ukusa. A o njima se ne raspravlja. Neko voli Pepa Gvardiolu, neko Jirgena Klopa, ima i dalje i te kako poštovalaca lika i dela Žozea Murinja, čak su mlađe generacije naklonjene Tomasu Tuhelu (o, Bože), ali svi poštuju – Karla Ančelotija. Ako ništa drugo, u ljudskom smislu, a to je ponekad bitnije, pa mu za sve ove decenije nisu mu našli nijednu zamerku.

U profesionalnom ih ima, čak i ove sezone, pošto Real štuca i ne izgleda kao tim sposoban da odbrani naslove u Primeri i Ligi šampiona, ali Italijan je jedan trofej već dobio. Priznanje za najboljeg trenera godine, u izboru Frans fudbala.

Baš u intervju za ugledni list, Karleto je stavovima još jednom podsetio svetsku javnost da je zaslužio naklonost i da u sportu nije sve vezano za igru ili rezultate, nego nekad – da ne kažemo uvek – za utisak kakav emitujete. Zato je njegovo gospodsko ponašanje i kad mu ekipa pobeđuje i kad gubi svetionik u modernom vremenu kad su neki čak spremni i preko mrtvih da gaze.

„Meni je puls 120 pre meča, a tokom utakmica pada na 85, 80. Očekivanje pre meča je uvek negativno. Mnogo razmišljam i sam sebi stvaram pritisak. Živim u nedoumicama. Trudim se da prenesem igračima maksimalno samopouzdanje, ali iznutra sam pun sumnji“, istakao je Ančeloti za Frans fudbal. „Trudim se da na identičnom tretiram igrače i saradnike. Nisam opsesivan, ali nisam ni narednik. Prilično sam miran, međutim, pravila postoje. Prvo je poštovanje. Želim da me poštuju, kao što se trudim da i ja poštujem druge. Trudim se da izgradim dobar odnos sa osobom u svojoj blizini. Ne pričam samo o fudbalu, već i o porodici, hrani, malo više o politici“.

Kilijan Empabe daje gol Osasuni, kvota 1,65

Baš ta povezanost sa ljudima kojima je nadređen stavlja Ančelotija na pijadestal omilhenih trenera. Tek posle dolaze trofeji, a Bogami – ima ih. Iako izgleda kao da ih ne broji.

„Nikad nisam bio fudbalski inovator. Uvek sam pokušavao da stavim igrače u najbolje moguće uslove kako bi se osećali prijatno tokom utakmice. Ipak su oni zvezde šou koji proizvodimo. Ne verujem ni da sam najbolji trener u poslednjih nekoliko godina. Osvojio sam mnogo pehara, ali ima trenera koji su pobeđivali češće od mene. Na primer, Aleks Ferguson, Pep Gvardiola, pre toga Valeriji Lobanovski. Čak i ako bih pomislio da sam najbolji trener u poslednjih 30 godina, što mi onda ne napravite statuu, ha-ha-ha?“

Ančeloti priznao da su igrači Reala u depresiji, ali se ne kaje što nije preuzeo Brazil

Od 29 trofeja u kolekciji, odmah reaguje kad ga pitaju koju mu je najdraži.

„Prvo što mi pada na pamet je premijerno osvajanje Lige šampiona, sa Milanom 2003. Pre toga sam često bio drugi u prvenstvu ili gubio finala. Onda, tu su naravno pehari u istom takmičenju sa Realom 2014. u Lisabonu i 2022. u Parizu. Tada su svi mislili da je moja karijera u padu nakon avantura u Evertonu i Napoliju, ali pobedili smo bilo je veličanstveno, posebno“.

Kao veliki gospodin, odbija da izdvoji najbolji tim koji je trenirao.

„Nije lako izabrati. Mogao bih da kažem ko su najbolji klubovi koje sam trenirao, u pitanju su Milan i Real, ali teško je izabrati samo jedan tim. Imao sam čast da vodim fantastične igrače i ekipe i ne bih sebi smeo da dozvolim da biram najbolje, jer bih tako pokazao nepoštvanje prema mnogima. Evo, samo golmane uzmite u obzir: Kurtoa, Kasiljas, Čeha, Bufon, Peruci... Neverovatni su!“

Njegove uspehe svi vidimo. Greške – ne. Iako ih je pravio. Priznanje, najveću kad je posle osvajanja Lige šampiona, u prvom mandatu, u Lisabonu protiv Atletiko Madrida, tražio povišicu!

„Nemoguće je donositi isključivo dobre odluke u karijeri dugoj 30 godina. Na primer, jedna od lošjih bila je baš u Madridu, posle prve godine u Realu. Bio sam baš blizu produžetka ugovora, klub je hteo da me zadrži, ali sam previše forsirao u odnosu na platu i čelnici su se povukli iz pregovora, pa su obustavljeni. Bila je to greška, najveća koju sam mogao da napravim, ali mi je omogućila da učim“.

Konstantna želja za napredovanjem, čak i sad kad mu je 65 godina, oblikovala je Karla kao čoveka širokih shvatanja. Zato ga vole sve generacije. One s kojima je drugovao kad je igrao, kao i sadašnje, koje trenira.

„U odnosu kad sam ja počinjao sve je drugačije, kako stil fudbala, tako pogledi na život. Sadašnjim generacijama je mnogo teže. Imaju mnogo više odgovornosti, mnogo više igraju. Pritisak kojim se izloženi nije uporediv sa prethodnim epohama. Na primer, ja nisam bio izložen pritisku kada sam počeo. Nisam bio primoran da igram da bih prehranio porodicu. Moja majka nije ni htela da se bavim fudbalom. Plašila se da mogu da se povredim. Sadašnje generacije osećaju prtisak. A postoji još jedna bolest, zavisnost od mobilnih telefona. Moram da se borim protiv te pošasti. Jednog dana sam im u šali rekao: „Umoran sam dok gledam kako u svlačionici buljite u telefone. Od sad ih više neće biti. Kad dođete na trening, ostavite ih“. I znate šta su mi igrači rekli: „Šališ se?“ Bio sam ozbiljan i uveravao: „Od sutra će biti tako kako sam rekao“. Onda sam otišao, ali je posle treninga kapiten Reala ušao u moju kancelariju i rekao mi: „Ne možete to da radite. To je ludo, ne može se dogoditi“.

Ančeloti i Mladini (Reuters)

Poslušao ga je. Baš kao što je znao da sasluša i velike igrače i(li) fudbalere velikog ega.

„Prvi je – Paolo Maldini. Poseban igrač u mojim očima. Bio mi je saigrač, postao mi je kapiten, mnogo mi je pomogao u Milanu. Zaista smo imali snažnu, fantastičnu, vezu. U tu grupu spada i Zlatan Ibrahimović, usled jakog karaktera. Sa najvažnijim igračima u timu je najlakše izaći na kraj. Možda imaju veliki ego, ali to im može biti motivacija. Nije problem veliki ego ako se dokažeš na terenu i dobro se ponašaš. Saigrači će uvek priteći u pomoći. Najlakše mi je bilo da treniram prošlosezonski tim Reala, jer je ego u svlačionici bio nizak. Veterani poput Modrića, Krosa, Karvahala ili Naća nemaju ego. Oni su služili kao primer svima. Naši odnosi bili su sjajni. Nijedan igrač se nije žalio što ne igra. To je za trenera ostvarenje sna”.

Sa strane posmatrano deluje da bi Kilijan Embape zbog svojih bubica mogao da bude problem kraljevskog kluba, naročito što još na terenu ne donosi šta se od njea očekivalo.

„Ne, nikako! Došao je ovde i odmah se dobro uklopio u tim, uspostavio dobre odnose sa saigračima. Stigao je savršenog duha”.

Hajde da mu verujemo. Ako nas je neko naučio da mu verujemo onda je to Ančeloti, koga ugovor sa Realom veže do kraja ove sezone.

„Pre nego što prestanem da se bavim fudbalom, želeo bih da osvojim još jednom Ligu šampiona. A onda još jednom, ha-ha-ha. Svaki trener želi da dođe do vrha, međutim, trenirati Real Madrid je zaista... Klub je poseban, najbolji na svetu, zbog istorije, atmosfere, okruženja, navijača. Cilj je bio da jednog dana budem na ovom mestu. A tu je i Milan, najbolji klub za učenje fudbala. Imao sam priliku da treniram oba velikana“.

Da li će posle Madrida nastaviti da se bavi fudbalom ili će u penziju, pitanje je na koje odgovara – uverljivo.-

„Da, mogu da zamislim kraj! Počeo sam da se bavim fudbalom pre 48 godina. Dakle, polako razmišljam o danu kada bi sve mogloda se završi. Šta bi me moglo naterati da prestanem? Završio bih karijeru ako bi me Real otpustio. Ne znam šta bi me nateralo da prestanem. Porodica? Ne. Supruga želi da nastavim. Siguran sam da će dan mog odlaska u penziju biti fantastičan dan. Imam mnogo stvari da uradim i vidim. Voleo bih da idem u Argentinu, na Maldive, u Australiju, jer želim da putujem. Imam petoro dece, jedan od mojih sinova je ovde u stručnom štabu. Dan kad budem prestao da se bavim fudbalom neće biti tužan“.

Ionako smo navikli da vidimo Karla Ančelotija u opuštenoj varijanti, kako pali tompus i pleše sa igračima,.

„Ne, ne, pre bih popio kvalitetno francusko vino. To će biti moj način da se zahvalim Frans futbalu na nagradi. Istina je da ne pušim cigare, to je samo za fotografije, iako imam dosta cigareta kod kuće“, dodao je trener Real Madrida.

Neponovljivi!