Američki plan za osvajanje SP 2026: Prepoznaj i pošalji u Evropu, uz softver NBA Lige

Nisu Sjedinjene Američke Države sa fudbalom baš na ti, bar ne sa onim koji slovi za najpopularniji sport u Evropi. Kako i da budu kada se klinci na severnoameričkom kontinentu kada dođe do izbora sporta prvenstveno odulučuju za njihov, američki fudbal, potom za košarku, hokej, bejzbol, tenis... Pa ako se pokaže da nisu za neki od pomenutih sportova, onda kao neka vrsta utešne nagrade uglavnom dolazi fudbal, ili kako oni kažu, soker.

Iz populacije od 330.000.000 stanovnika decenijama ne može da se izvuče dvadesetak ljudi koji toliko dobro znaju lopte da bi Jenkije odveli do završnice Svetskog prvenstva koju su prvi i jedini put igrali u Urugvaju 1930. Od 1954. do 1986. nisu uspevali da se kvalifikuju na planetarnu smotru, a od 1990. do 2014. i Brazila bili su njeni redovni učesnici i četiri od sedam puta prolazili u nokaut fazu – kao domaćini 1994. igrali su osminu finala, taj (ne)uspeh ponavljali su 2010. u Južnoj Africi i četiri godine kasnije u Brazilu, a najbolji plasman od Montevidea pamte 2002. godine u Japanu i Južnoj Koreji kada su se probili među osam timova.

Krajem godine čeka nas prvenstvo u Kataru, a 2026. rezervisana je za mundijal u ko-organizaciji SAD-a, Meksika i Kanade. Amerikanci kao i uvek imaju plan kako da konačno sa svog imena skinu breme prosečne reprezentacije koja uvek može u osminu finala, ali teško dalje od toga.

Era Jirgena Klinsmana koji je od 2011. do 2016. godine sedeo na klupi američkog državnog tima, neće se pamtiti po dobrom, iako je fudbalski savez, ma čitava nacija, očekivala preporod. Nemački stručnjak nije bio samo selektor, već je u njemu viđen reformator fudbala u Sjedinjenim Državama.

Osnovna ideja, kada su Kinsmanu dali odrešene ruke i verovali da će od njih na duže staze napraviti giganta sa sistemom poput nemačkog, bila je da okosnicu tima čine zvezde koje nastupaju u domaćem MLS-u koji je takođe trebalo ojačati. Jer, ma koliko jedan Zlatan Ibrahimović bio fudbalsko božanstvo u Evropi i neuporedivo bolji igrač od jednog Lendona Donovana, u Galaksiju je Donovan svevišnji. Dakle, Jenkije je trebalo da predvode igrači poput Donovana i Klinta Dempsija, uz podršku osrednjih fudbalera iz Evrope, poželjno liga petice – plan koji je od starta bio osuđen na propast.

Jirgen Klinsman (Reuters)

Zato su Amerikanci već sa ispraćanjem Klinsmana osmislili novi plan pod nazivom Amerika 2026. Ugledao je svetlost dana 2016, a imperativ njegovog sprovođenja u delo pojačan je nakon što reprezentacija nije uspela da se plasira na mundijal u Rusiji.

“Totalni krah Amerikanci su doživeli 2017. kada se nisu kvalifikovali na Svetsko prvenstvo. Koliko god im fudbal bio šesti, sedmi sport, to je u njihovim medijima bila glavna tema mesec dana – kako su poniženi, kako im je sistem zastareo. Bila je to opšta tragedija, kako za klince od sedam, osam godina tako i za ljude u vrhu saveza”, rekao je za Mozzart Sport Stefan Drašković, Srbin koji je nedavno postao jedan od najmlađih sportskih direktora fudbalske akademije na tlu Sjedinjenih Američkih Država.

Deluje da nismo mogli da dobijemo boljeg sagovornika za ovu temu, jer su upravo akademije i mladi naraštaji srž ideje kojom fudbalska vrhuška Amerike želi da napadne mundijal na kojem će biti jedan od domaćina.

Stefan je 31-godišnjak koji svojevremeno igrao fudbal na našim i američkim terenima, a potom postao trener i skaut mlađih kategorija, sa kojima je odmah na početku nove karijere pravo velike uspehe u akademiji Slammers, jednoj od najvećih i najuspešnijih u Americi. Ona sarađuje sa Cappeli sportom (najbrže rastuća sportska kompanija u Americi), a baš na preporuku mendažmenta Cappeli sporta postao je sportski direktor akademije Kings Park Soccer Club.

“Fudbalske akademije nisu profesionalne, jedini profesionalni timovi su oni koji nastupaju u MLS-u. Radi se na tome da klubovi iz MLS-a dobiju svoje akademije, pošto su se do sada oslanjali isključivo na zasebne akademije. Ali kako je Amerika ogromna, nemoguće je da svaki MLS tim bude upoznat sa radom svake akademije, pa se razvrstavaju na regione. Sve naše akademije okupljaju decu od šest do 18 godina, a kada treba da naprave iskorak, ili idu u MLS, ili na koledž ili u Evropu. Moja akademija sarađuje sa Cappeli sportom, organizacijom koja je nedavno ušla i u TSC, kao i atinski AEK (grčka imigracija na istočnoj obali je dosta jaka i grčka deca hoće da igraju fudbal) i koja pokušava da napravi svoju mini bazu u Evropi, da ima još mesta na koja bi mogla da šalje decu iz akademija.”

Sa pozicije sportskog direktora, Drašković je iz prvog lica uključen u projekat “Amerika 2026” kroz prepoznavanje talenata, ubacivanje u bazu podataka i praćenje razvoja mladih igrača. Projekat nam je podrobno približio.

“Otprilike 100 ili 150 najvećih akademija u Americi ima zadatak da prepozna talente uz pomoć softvera koji je fudbalskom savezu na korišćenje ponudila NBA liga. A znamo da u najmoćnijoj košarkaškoj ligi sveta gotovo ništa što valja ne prođe ispod radara. Od svih članova pomenutih akademija uzima se ogroman spektar najrazličitijih podataka, počev od najosnovnijih i čisto fudbalskih, do onih šta dete voli da jede, preko ekonomskog i socijalnog miljea porodice, načina na koji se provodilo detinjstvo, do najsitnijih detalja... Šta je cilj? Poslati klince u Evropu što ranije. Gleda se da se tamo šalju klinci od 14 do 18 godina, ali oni ulaze u bazu podataka već sa 12”, objasnio je Drašković.

Amerikanci su promenili ploču u odnosu na Klinsmanovu eru. Sada je cilj da okosnicu tima čine igrači sa pozamašnim stažom u ligama petice uz podršku najboljih proizvoda koji nastupaju u MLS-u.

“Najveći američki problem je što su Amerikanci u Evropi i formalno stranci. Evropski klubovi imaju pravo da registruju ograničen broj fudbalera koji nemaju pasoš država članica Evropske unije. Oni ta mesta koriste na Brazilce, Argentince.... ne žele da ih troše na američke fudbalere. Ali kada dete ode rano u Evropu, kroz koju godinu ima pravo da stekne boravišnu vizu i onda se više ne tretira kao strani državljanin, već može da ostane da igra u klubu, ne zauzimajući mu jedno od tih dragocenih non-EU mesta.”

Fudbaler Borusije Menhengladbah Džo Skali (Reuters)

Navjeći broj talentovanih dečaka, odnosno tinejdžera završava u nemačkim klubovima i to nije slučajno. Za početak je razlog dobra povezanost skauting službi, ali postoji još jedan bitan detalj zbog kojih je Nemačka izabrana zemlja.

“Pulišić, Mekeni, Skali, Rejna... Sve su to deca sa istočne obale Amerike. Mnogo je lakše da se dete koje se pošalje sa 14, 15, 16 godina prilagodi načinu života u Nemačkoj, jer je on sličan životu na istoku Amerike, što se tiče radne etike, klime... Mnogo bi teže bilo detetu iz Kalifornije, koje je naviklo na temperature od 35, 40 stepeni, da se prilagodi životu u Nemačkoj gde je rad glavna mantra. Amerikanci pokušavaju da naprave identično okruženje u kojem je dete odrastalo u svojoj domovini. Razmišljaju o svakom detalju, ali vreme im je ključ i ne sme se olako gubiti. Ne sumnjaju da će se mlađi tinejdžeri svkakao prilagoditi na bilo koju novu sredinu, ali ako ga ti pošalješ sa 16 godina, a njemu su potrebne dve da se prilagodi, on već ima 18 i izgubio je dve godine. Kakvo okruženje ima u Americi, takvo okruženje ga čeka u Evropi.”

Čitav program “Amerika 2026“ zasniva se na principu „Recognize and send“, odnosno prepoznaj i pošalji. Amerikanci su svesni da ne mogu dovoljno dobro da izbruse talente i da nemaju dovoljno jaku konkurenciju u kojoj bi oni napredovali, ali se isto tako ne libe da nešto za šta nisu stručni, povere onima koji i te kako jesu.

“Princip Recognize and send je tu da igrači ne bi gubili vreme u Americi i da bi što više igrali protiv najboljih. Shvatili su da nije rešenje razigravati fudbalera za reprezentaciju u MLS-u koji po kvalitetu ne može da parira evropskim ligama. Dete sa najboljim predispozicijama u Evropi uglavnom bira da se bavi fudbalom. U Americi, najtalentovanija deca prvo igraju američki fudbal, zatim košarku, pa hokej, bejzbol... Tek ako tu ne prođu, odlučuju se za fudbal. Amerika se suočava sa time da je mlad igrač, kojem je fudbal prvi sport, okružen gomilom saigrača i protvinika kojima je fudbal peti sport. Dakle, nema dobru sredinu da se adekvatno razvija”, obrazložio je Drašković i nastavio: “Klinsman je pokušao sa dovođenjem kadrova čija je uloga trebalo da bude da uče decu, ali onda su shvatili da nisu kadrovi problem, već deca. Mi ovde pokušavamo da napravimo all-around igrača, koji će znati nešto o svakoj poziciji. I onda kada ga pošalješ u Evropu, stručnjaci u Nemačkoj će reći ‘nisi ti više centralni vezni, nego levo krilo’ – Amerikanac ga iškoluje do određenog momenta i onda opet kompetentnijem od sebe pušta da ga brusi. Da je Pulišić zaigrao u MLS-u i godinama se nadmetao sa igračima koji predstavljaju peti ešalon kvaliteta, on bi stagnirao. Ali ako ga pošalješ sa 16 u Dortmund kao što je i učinjeno, da igra sa najboljom decom Evrope, on će uspeti. Ili ko god, mali Rejna u Dortmundu recimo.”

Još pred dve godine, otrpilike pre početka svetske pandemije virusa Korona, tada 21-godišnji Kristijan Pulišić označen je kao budući glavni igrač Amerike na Svetskom prvenstvu 2026. Za dve i po godine mandata u Čelsiju, popularni Keptn Amerika upisao je 103 nastupa za Plavce, ali je čak 43 utakmice propustio zbog povreda među kojima su se izdvojile dve ozbiljnije – ona primicača u sezoni 2020/21 i povreda zgloba početkom akutelne takmičarske godine. Delimično i zbog toga, ne može se reći da u potpunosti igra standardno u Čelsiju.

“Pulišić će u karijeri biti isključivo u klubovima u kojima će moći da igra standardno, tamo gde će imati veliku minutažu i sticati iskustvo kojim će moći da nosi reprezentaciju. On je sredinom prošle decenije igrao na turnirima gde se okupljaju najbolji talenti Amerike i jasno se videlo da ne pripada tu. Odsakao je kvalitetom... 2019. je određen da bude lider Amerike za prvenstvo kada budu domaćini. Vrlo se razmišljalo o njegovom sledećem koraku u karijeri, a nakon što je prerastao Borusiji u koju je došao sa 17. godina (2015. godine) usledio je odlazak u jedan od deset najboljih klubova sveta.”

Dakle, Pulišić je projektovan kao lider, ali vreme će pokazati hoće li se u bližoj budućnosti pojaviti neko talentovaniji ko bi mogao da vuče Jenkije zajedno sa njim. Svakako se najveća pomoć za sada očekuje od Juventusovog Vestona Mekenija, ali i sve bolje Brandona Aronsona, ofanzivnog veziste koji igra za Salcburg. Tu je i perspektivni Rikardo Pepi kojeg je Augzburg platio, za svoje standarde rekordnih 16.000.000 i kusur. Sve su to kvalitetni igrači, ali na papiru, nedovoljno dobri da pariraju najjačim svetskim silama. To ne sprečava Amerikance da veruju.

“Amerikanci mnogo pažnje posvećuju statistici i brojevima. Jako su pragmatični u tom pogledu. Pošto prisustvujem sastancima fudbalske federacije, Amerikanci na svako svetsko prvenstvo idu sa pretpostavkom da mogu da ga osvoje. Oni stvarno to misle. Nemaju baš svest o ostatku sveta. Onda im skauti i stručnjaci otvore oči tvrdnjom da to nije baš tako, na šta se oni malo uvrede... Pa na kraju odluče da naprave desetogodišnji plan s ciljem da ga stvarno osvoje”, zaključio je Drašković.

Trud postoji, resusrsi i kapaciteti su ogromni, ali Amerikanci već dugo vremena negde greše. Možda baš u tom kalkulisanju, stavljanju brojki na digitron, bespogovornom verovanju statistici. A ona je kao što znate, kao bikini...