Ako hoćeš da budeš predsednik Barse moraš da udariš na sudije

Jednoglasni napadi na sudije sa svih nivoa fudbalskog kluba Barselona nakon poraza na Metropolitanu prvi su znak predizborne kampanje.

„Ništa nije slučajno“, prokomentarisao je Đoan Laporta, „Zbog toga moramo da se borimo protiv svega i protiv svih“.

Za razliku od prethodne kampanje u kojoj je pobedio uz moto „Volimo Barsu“, poruka u 2026. glasi: „Branimo Barsu“.

Laporta je, iako mu mandat traje do juna, podneo ostavku u ponedeljak, da bi se tako otvorio proces koji će se okončati izborima 15. marta. Počinje skupljanje potpisa i garancija da bi se definisali kandidati u trci u kojoj za sada učestvuju Viktor Font, glavni konkurent na izborima 2021, Ćavi Vilajoana, jedan od rukovodilaca u vreme Bartomeua i Mark Sirija, koji je 2015. bio deo neuspele kandidature samog Laporte. Kako stvari stoje, dosadašnji predsednik ima ubedljivo najveće šanse.

Pet proteklih godina drugog mandata katalonskog advokata počelo je kao nostalgični pokušaj da se oživi Gvardiolina i Mesijeva Barsa. Bez solidnog plana i sa komplikovanim nasleđem, harizmatični predsednik je otvorio period neujednačene igre uspona i padova, u kojem je konačno fudbalski uspeh povukao finansije.

„Spasli smo klub. Oporavljamo ekonomsku situaciju i imamo tim za sadašnjost i budućnost. Doneli smo teške, pa i kontroverzne odluke, ali su bile uspešne“, govori sada Laporta.

Umnogome ima pravo. Barselonina vožnja rolerkosterom je vrtoglava kao i njen fudbal, ali trenutno stoji visoko. Nakon neuspešne probe sa Ćavijem Ernandesom, šifra za uspeh su postali Hansi Flik i La Masija. Dve lige, dva Kupa Kralja i tri Superkupa Španije čine bilans Laportinog drugog mandata. Evropa se i dalje opire, ali sportska sadašnjica govori sama za sebe.

Da bi se do toga došlo, odluke su bile, kao što sam kaže, teške i kontroverzne. Obećana ulaganja, prodaja aktiva i žongliranje kupovinom, prodajom, platama i povredama igrača su pretvarali svaki prelazni rok u triler, gde se do poslednjeg trenutka nije znalo da li će pristigli fudbaleri biti registrovani u La Ligi. Ali, Laporta se prvenstveno pokazao kao majstor improvizacije, a filozofija „bekstva napred“ je urodila plodom. U Španiji su uz njega svi naučili šta znači finansijska poluga, tj. kako potencijalna buduća investicija služi kao odskočna daska za sportsko planiranje. Sada najavljuje da će klub na leto konačno ispuniti normu 1x1 finansijskog fer pleja koju nameće La Liga.

U prilog Laporti ide i to što je nedavno, zajedno sa rukovodstvom iz prvog mandata, oslobođen od optužbi u slučaju Negreira za potplaćivanje fudbalskih sudija, zbog zastarevanja. Povratak na Kamp Nou u novembru je još jedan važan adut, a ovih dana se kapacitet obnovljenog stadiona proširuje na još jednu zonu i imaće ukupno 62.000 mesta. Poslednja odluka koju je doneo pred napuštanje predsedničke funkcije je formalno napuštanje nepopularnog projekta Superlige, čime je na kraju primorao i Real da se sporazume sa Uefom.

Prvi čovek Barselone savršeno kontroliše medijski nastup. Ćavijer Boš u listu Mundo Deportivo je to sažeo u jednu rečenicu: „Ono što je dobro se podvlači, ono što je manje dobro se ulepšava, ono što je loše se sakriva.“

Sklonost Realu je za Laportu pojava uvrežena u špansko društvo. Nasuprot Madriđanima koji predstavljaju moć, Barselona je simbol slobode. Uz to, svi „naučnici i sveznalice“ koji kritikuju upravljanje klubom su opasne pojave, jer se ne radi o preduzeću nego o globalnoj instituciji. Ne slušajući „apokaliptične proglase“, on i njegovo rukovodstvo su uspeli da oporave finansije kluba zahvaljujući hrabrosti i borbenosti.

Ali dok predsednik govori o pozitivnim rezultatima i saldu koji je konačno stigao do 2.000.000 u plusu, drugi govore o nikad pre viđenim gubicima, od preko milijarde evra u pet godina, o nekontrolisanoj prodaji aktiva ili o koncesiji za rad na Kamp Nou kompaniji koja ne ispunjava uslove. Protivkandidati ga optužuju da pripada zastarelom modelu svemoćnih predsednika, koji vladaju uz pomoć prijatelja i poznanika, ali i za neke konkretnije stvari, kao npr. da je za 30 odsto smanjio ulaganje u La Masiju.

Najozbiljniji protivnik je Viktor Font, koji je od početka, nasuprot medijskoj genijalnosti i buđenju emocija Đoana Laporte, nudio razumno upravljanje i postepeno saniranje finansija kao preduslov za sve ostalo. Mediji ga zovu lošim kandidatom koji bi verovatno bio dobar predsednik, i na prethodnim izborima je dobio oko 30 odsto glasova. Ovaj put je, izgleda, došao do zaključka da nema hleba od odmerenog tona i izrađenog plana, pa je, htejući ili ne, njegov nastup počeo da liči Laportin. Sada se i on obrušava na sudije, obećava dovođenje Erlinga Halanda, mada ne može da potvrdi ikakav konstruktivan kontakt sa njim, i sugeriše da bi i Mesi mogao dobiti svoje završno poglavlje u Barsi.

Ovo poslednje poluobećanje je verovatno jedino koje može naglavce da preokrene tok izbora. Nedavna scena kada je Mesi na nepoznat način ušao na Kamp Nou, da bi osmotrio kako se odvijaju radovi u njegovom nekadašnjem fudbalskom domu, protresla je špansku fudbalsku javnost. Danima i sedmicama se njegov gest tumačio na sve moguće načine, mada Mesi nije rekao ni reč. Jasno je da mu Laporta nije simpatičan i da mu se, bez obzira na obećanja, do sada ni jednim gestom nije iskupio, ali je verovatno još uvek rano za takvu vrstu revolucije.