Zvonko Varga: Moj kobni provod u Makarskoj

Shvatio sam da sam postao igrač...
"Posle utakmice s Dinamom iz Drezdena u Nemačkoj. Izgubili smo sa 2:0, ali sam ja ostavio više nego dobar utisak. Bilo mi je 19 godina, nisam bio planiran za startera, ali sam uleteo u tim umesto Slobodana Santrača koji se razboleo noć pre meča. Nisam mogao da budem srećan zbog neuspeha Partizana, ali sam tada osetio da sam potpuno spreman za seniorski fudbal na visokom nivou".

Najponosniji u karijeri sam bio...
"Na tri meča koja su mi posebno važna i draga. Pobeda od 2:1 protiv Slobode u Tuzli, jer je bila jedna od ključnih u osvajanju Partizanove titule te 1983, a ja sam bio dvostruki strelac i to u povratničkom nastupu posle dugog oporavka od povrede. Trijumf sa 3:2 u večitom derbiju, zbog mog gola Crvenoj zvezdi i slavlja koje nas je poguralo ka šampionskom naslovu 1986. I dobijeni duel s tada moćnim timom Benfike. Tukli smo Portugalce sa 2:1 u nekadašnjem Kupu UEFA, a ja sam bio jedan od dvojice strelaca za Lijež".

Hteo sam da ostavim fudbal kada...
"Nikada nisam hteo da ga ostavim, ali poželeo sam da napravim pauzu od godinu dana. Videvši da nema mesta za mene u prvoj postavi u poodmakloj, inače klupski fantastičnoj sezoni 1982/1983, odlučio sam da odem u vojsku. Samo je trebalo o tome obavestiti trenera. Međutim, Milošu Milutinoviću je bilo dovoljno minut razgovora da me ubedi da odustanem. ’Uf, pa ja sam zaboravio na tebe. Hajde treniraj, biće sve to dobro. Igraćeš i ti’, priznao mi je. Dobio bih šansu i da se Zvonko Živković nije već sutra povredio, ali mi je njegov peh doneo mesto u startnih 11".

Jedino žalim što...
"... Sam jednom napravio veliku glupost i skupo je platio, iako nikada nisam bio problematičan. Čuveni Miljan Miljanić je hteo da generaciju Vladimira Petrovića Pižona, Ivice Šurjaka, Safeta Sušića... osveži i dopuni s nekoliko nas mlađih igrača, pa je na jednomesečnim pripremama na Paliću desetorici junoša dao priliku da ispišu imena na spisku putnika za Svetsko prvenstvo u Španiji 1982. Kako je okupljanje bilo samo 24 časa posle završetka domaćeg prvenstva – a ja sam bio pomalo razočaran klupskom sezonom – tražio sam i dobio malo ’lufta’. Odmah sam sa društvom otišao u Makarsku i probio dogovorene rokove, da bi me tek posle šest ili sedam dana traženja po moru našli i vratili u Beograd. Ni danas ne umem da objasnim tu nepromišljenost, znam samo da me je bilo baš sramota. Izvinio sam se selektoru, ali bilo mi je jasno da sam zapečatio svoju sudbinu u reprezentaciji".

Da sam mogao da promenim nešo u igri, promenio bih...
"Trebalo je sve vreme, a ne samo poslednjih meseci u Partizanu, da igram onako kao što sam kasnije u Liježu. I u Humskoj sam koristio svoju hitrinu i osećaj za gol, fudbalskom inteligencijom nadoknađujući nedostatak visine, često pogađajući gol glavom, ali sam bio previše koncentrisan na igru u 16 metara. Tek posle sam bio  pokretljiviji, više se ’nudio’ igračima, češće se izvlačio po bokovima, asistirao... Jednostavno, sledio moju pravu fudbalsku prirodu".

Ovo još nikome nisam rekao, ali...
"Samo porodica i najbliži prijatelji znaju za ’tajnu’ mojih šest golova u Liježovoj pobedi od 6:1 protiv Beršota, 13. maja 1989, u utakmici koja je njima mogla da donese opstanak u eliti, a nama nije ništa značila, jer smo već bili osigurali plasman u Kup UEFA. To jutro sam se igrao s kćerkom, kada je moja devojčica progovorila, a prva reč je bila ’tata’. Nisam znao gde ću od sreće, odmah sam sav ponosan pozvao ženu da se uveri u to što sam čuo i rekao joj da je to neki znak i da će se sigurno desiti nešto veliko nekoliko sati kasnije. Tako je i bilo. Leteo sam po terenu, dao jedan, dva, tri.... šest golova! I postao rekorder. Bilo je posle sedmostrukih i osmostrukih strelaca, ali samo sam ja dao svih šest pogodaka u pobedi s toliko golova".

Da mogu da vratim vreme...
"Šteta je što posle prelaska iz Crvenke u Partizan, bez saglasnosti prvog kluba, nisam mogao odmah da igram za omladince crno-belih, nego sam na primer godinu i po proveo u tada maltene amaterskom Radu. Možda bih brže izašao na veliku scenu i napredovao, ali ne žalim ni za jednom žrtvom za moj Partizan. Toliko sam ga voleo i sanjao o dolasku na JNA, da sam u Crvenki trenirao u belim majicama na kojima sam vodenim bojicama crtao Partizanov grb. Boje se razliju od znoja, a ja u radnju po novu majicu... Današnji klinci ne razumeju taj odnos".

Četiri reči koje govore sve o meni...
"Imam čvrst karakter, zahvaljujući kojem sam uvek bio najbolji kada je najvažnije i vraćao se još bolji kada mi je bilo najteže. Posvećen sam svemu čega se latim. Ni najnevažnije kućne poslove ne radim dopola. Pošten sam prema svima i svemu. Ali nisam dovoljno ambiciozan, pa mi se u karijeri dešavalo da se malo „uspavam“ i propustim neke stvari".

(FOTO: MN Press, Star Sport)