Znate li kako je Slaviša Jokanović postao trener? Slučajno...

Dočekala je Srbija prvog trenera u Premijer ligi. Uspeo je Slaviša Jokanović drugi put u karijeri, ali će tek od avgusta sedeti tamo gde i zaslužuje i gde bi bio 2015. da ga čelnici Votforda nisu mimo zdrave logike smenili iako ih je uveo u viši rang i ubacio milione u kasu.

Naš stručnjak je ove subote nastavio nisku uspeha, pošto u kolekciji ima dve duple krune sa Partizanom (2008, 2009), titulu sa tajlandaskim Mautongom (2012) i dve promocije sa ekipama iz Čempionšipa, posle Stršljenova sa Vikaridž rouda uspeo je i Fulam da vrati u elitni rang, a sebe pozicionira kao čoveka o kome se priča u superlativima. Ne samo u Londonu.

Malo je nedostajalo da sve pobrojano uopšte ne postoji, da Jokan ostane na marginama, da se bavi nekim drugim poslom!? Srećom, nije. Šira javnost je, možda, zaboravila kako je nekadašnji reprezentativac Jugoslavije postao trener.

Da osvežimo pamćenje.

Pred kraj 2007, kad je Miroslav Đukić prihvatio predlog Zvezdana Terzića i postao selektor Srbije, krenuli su rukovodioci Partizana u potragu za njegovim naslednikom i, pošteno je reći, Slaviša Jokanović im uopšte nije bio u vidokrugu. Predlog tadašnjeg sportskog direktora Ivana Tomića bio je Vladimir Vermezović. Dobro upoznat šta može i kako je u istoj sezoni doveo Parni valjak do titule bez poraza i osmine finala Lige Evrope, Tomić je želeo Vermezov povratak i sa njim načelno dogovorio saradnju, međutim... U danu kad je objavljena informacija da će Vladmir Vermezović preuzeti crno-bele osvanuli su na parkingu ispred stadiona grafiti protiv njega, Grobari su jasno stavili do znanja da im se takav izbor ne dopada, a pošto je klubu u tom trenutku najmanje bilo potrebno zameranje sa tribinom (vodio na polusezoni, sa šest bodova više u odnosu na Crvenu zvezdu) realizacija ideje je stopirana.

Predsednik Tomislav Karadžić i tandem mladih funkcionera našli su se u teškoj situaciji. Čak se pominjalo da baš Tole agituje za nekadašnjeg selektora Iliju Petkovića. Navijači nisu bili ni za njega. Vreme je počelo da curi, valjalo je što pre rešiti pitanje novog šefa struke i on se, iznenada, ukazao na tradicionalnom koktelu upriličenom u Sportskom centru „Zemunelo“ 21. decembra, kad Partizan redovno ispraća sezonu. Na taj skup pravo iz Madrida doleteo je - Slaviša Jokanović. Bila mu je namenjena funkcija ambasadora Partizana (odnosi sa fudbalskim organizacijama i klubovima u zemlji i inostranstvu). Ruku na srce, protokolarno mesto. A onda je Petriću i Tomiću sinula ideja:
„Čekaj, zašto on ne bio bio trener?“.

To su predočili Toletu Karadžiću, prvi čovek kluba se saglasio i prvi naredni zadatak bio je da se Jokanović ubedi da prihvati ponudu. Njegov kum, Gordan Petrić pozvao ga je na neobaveznu večeru posle pomenutog koktela i na njoj ga informisao o želji kluba da sedne na klupu. Kako su kasnije sva trojica pričali, Slaviša u prvi mah nije bio zainteresovan, pravdao se porodičnim obavezama u Madridu i rečima kako za tako nešto još nije vreme, ali ga je kopkalo da se oproba, jer je i sam pričao da ima trenerski gen. A onda, reč po reč, mic po mic, Petrić i Tomić su „slomili“ nekadašnjeg protimca Vojvodine, Partizana, Ovijeda i Tenerifa. Te večeri izgovoreno je bitno DA.

O ishodu pregovora informisan je i Karadžić.
„Obavili smo razgovore sa Jokanovićem i on je tražio jedan dan da razmisli. Juče je došao kod mene u Suboticu i pristao da u narednom periodu bude trener Partizana, tako da je to pitanje skinuto sa dnevnog reda. Njegov pomoćnik biće Goran Stevanović“, izjavio je Tomislav Karadžič.

Ni njegove reči nisu bile dovoljne da Slaviša Jokanović glatko prođe kod ostatka Upravnog odbora. Tadašnji potpredsednici Bojan Radovanović, Rasim Ljajić i Dragan Đurić - koji će naslediti Tomislava Karadžića u fotelji prvog čoveka kluba - javno su se suprotstavili izboru Jokanovića i uveravali da su zaobiđeni u pregovorima. U medijskim izjavama govorili su kako „takav kandidat nema iskustva“, „to bi bilo kao da početniku date da pilotira“ i „zašto nismo konsultovani?“. Usput zamerali na kumovskoj vezi sa Petrićem...

Sve se dešavalo 23. decembra 2007. Narednog jutra, na sednici Upravnog odbora, svi opomentni su jednoglasno digli ruku i glasali „za“ Slavišu Jokanovića, u međuvremenu su se ili uverili da je najbolji izbor ili shvatili da nema potrebe talasati. Suštinski, nije im bilo pravo, međutim, ispostavilo se da su preobražaj stavova ili želja da se ne unosi nemir bili pogodak.

Za Partizan i za jednu, ispostaviće se, značajnu karijeru.
„Svestan sam odgovornosti i armije navijača koja stoji iza kluba. Zadovoljan sam što mi je ponuda uopšte stigla i siguran sam da sam sposoban da ispunim očekivanja ljudi koji su bili za opciju da postanem novi trener Partizana“, pričao je tada Jokanović zvanično, da bi posle duple krune, u neformalnim razgovorima, govorio kako je „slučajno postao trener, a namerno šampion“.

To i dalje, formalno, nije značilo da može na klupu. Razumljivo, s obzirom da se nije ni pripremao za taj posao, nedostajali su mu papiri da bi mogao da vodi Partizan. Zato je kontaktiran Milovan Đorić, u to vreme direktor Trenerske škole Fudbalskog saveza Srbije, predočio je ljudima u Humskoj da Slaviša mora da upiše kurs za sticanje PROFI licence kako bi stekao pravo da bude službeno lice na klupi. Sve to značilo je da hitno mora da postane polaznik kursa i da se uputi na Dojransko jezero u Makedoniji, gde su se održavala predavanja. Za katedrom, između ostalog, Ljupko Petrović, Milorad Kosanović, Branko Vukašinović, Dejan Ilić... Društvo u klupama pravili su mu: Dragan Stojković Piksi, Nebojša Vučićević, Dragoljub Bekvalac, Žarko Soldo...

Jasno je kuda je to vodilo. Usledilo je povratak u Beograd, promocija na stadionu Partizana 28. decmebra, januarsko-februarske pripreme u turskoj Antaliji. I onda debi 1. marta 2008. Oluja na Marakani. Doslovce. Crvena zvezda je oduvala Partizan u večitom derbiju - 4:2.

Ko je tad mogao da pretpostavi da će to biti početak blistave karijere, vođene zaobilaznim putem preko Tajlanda, Bugarske i Izraela, da bi procvetala tamo gde je fudbal i nastao. U Engleskoj. Na tom svetom stadionu Vembli.

Ima li većeg priznanja?

FOTO: Action images, Star sport