Večita dilema: Čista posla ili dobri odnosi?

Regularnost u Srbiji odavno je tabu tema, ove sedmice aktuelizovana objavom autobiografije Lotara Mateusa i tvrdnjom legendarnog Nemca da je Partizan odigrao dve nameštene utakmice sa Radom u razmaku od godinu dana. Razumljivo, tadašnji sportski direktor crno-belih Nenad Bjeković energično je odbacio optužbe, zbunjeno su glavom vrteli i prvotimci kluba iz Humske na „spornim“ mečevima, Saša Ilić i Ivica Iliev, mada javnost i dalje bruji o onome što se dešavalo pre 11 godina i pita se – da li je sve bilo u duhu fer-pleja?

Mateusovo oglašavanje predstavljalo je okidač da se na internet forumima nastavi obračun navijača Partizana i Crvene zvezde u kojima jedni drugima spočitavaju korišćenje nedozvoljenih sredstava kako bi se uvećao bodovni saldo. A MOZZART Sport je pokušao da istraži da li su (i na kojim utakmicama) velikani sa Topčiderskog brda imali olakšan put ka trijumfu usled, navodnog, dogovora sa protivnicima.

''IAKO JE KEC K'O VRATA PEVAĆEMO IZ INATA''

Izgrađena na temeljima pobeda nad Crvenom zvezdom, politikom dovođenja kvalitetnih igrača iz Srbije i inostranstva i povratkom bivših asova, Partizanova šestogodišnja dominacija Superligom mnogima je zasmetala letimičnim pogledom na statistiku mečeva sa pojedinim klubovima. Kao, na primer, sa Smederevom, protiv kojeg nije izgubio nijedan meč. Bilo kod kuće ili na strani, pa je skor u 11 mečeva narastao na čak 10 pobeda i samo jedan remi (u sezoni kada je na klupi kluba iz Humske 1 sedeo Miroslav Đukić), uz frapantnu gol-razliku 27:7.

Na prvu loptu reklo bi se „ništa čudno“, međutim, toliko ubedljivih pobeda Partizana iziritiralo je navijače Smedereva da su pred početak meča u Humskoj 19. oktobra 2011. okačili transparent:
„Iako je kec k'o vrata pevaćemo iz inata“.

Činjenica da su crno-beli dobili na svom terenu svaki meč protiv Oklopnika (ukupno devet) mnogima je poslužila da proglase Smederevce za Partizanovu filijalu, imajući u vidu da je direktor ovog kluba do pre nekoliko sezona bio bivši as Parnog valjka Goran Bogdanović, da su u Đurđevom gradu treneri bili Zvonko Varga i Blagoje Paunović, da su na pozajmice slati igrači Teleoptika - Branislav Stanić, Nenad Adamović, Nikola Trujić, Predrag Jerinić, Saša Blagojević, Dušan Brković, kao i sadašnji prvotimac Darko Brašanac...

Kakvi su odnosi valadali između Partizana i Smedereva možda najvernije ilustruje rezultat meča igranog 15. oktobra 2010. kad su crno-beli slavili 5:3, samo nekoliko dana pred gostovanje Bragi u Ligi šampiona.

BSK BORČA – VIŠE OD POSLOVNOG PARTNERA

Za veliku većinu poklonika fudbala, bez obzira na navijačku pripadnost, plaštom sumnje ogrnuti su i mečevi Partizana i BSK iz Borče. Iz prostog razloga što za četiri godine međusobnih duela crno-beli imaju perfetkan skor (osam pobeda), uz samo dva primljena gola, pa se mnogima činilo da do trijumfa dolaze bez korišćenja svih raspoloživih resursa. Jednom, toliko ubedljivo da je sa penala gol dao i golman Vladimir Stojković.

Mada, verovatno se igrači ne bi složili sa takvom pretpostavkom, naročito akteri drugog duela u kratkoj međusobnoj istoriji ova dva kluba, kada je 21. marta 2010. na Staroj Karaburmi (tada Vizelj park još nije imao dozvolu za takmičenje u Superligi) favorit osvojio sva tri boda golom Marka Jovanovića u nadoknadi vremena.

Od tada, pa do ispadanja Borčanaca iz elitnog ranga, svaka utakmica sa Partizanom završila se pobedom crno-belih, a redovno prisustvo prvog čoveka BSK-a Obrada Ćesarevića na evropskim putovanjima šampiona i dogovor u transferu Stefana Savića u Mančester Siti stvorili su plodno tle za insinuacije kako je poslovni odnos prerastao u - prijateljski.

PARTIZAN I METALAC – SVAKOM PO BOD, SVI ZADOVOLJNI

Taman da su na teren slali i rezerve, Partizanovi treneri su poslednjih sezona imali na raspolaganju toliko jak kadar da bi bila senzacija da nisu trijumfovali protiv Metalca koji se uglavnom borio za opstanak. Najčešće ubedljivo, bez obzira na kom se terenu igralo, ali fama o tome kako je klub iz Gornjeg Milanovca služio crno-belima tek za preznojavanje pretvorila se u ozbiljan znak pitanja po završetku utakmice pretposlednjeg kola prvenstva 2010/2011,kada je jednima bod bio dovoljan da osvoje šampionsku titulu, a drugima da obezbede opstanak u ligi.

I završilo se – gle čuda – 1:1.

Navijači Crvene zvezde imali su tih godina običaj da kažu kako Partizan sa Metalcem igra prijateljske utakmice, smatrajući da je čovek za vezu Dragoljub Vukadinović, u to vreme predsednik kluba iz Gornjeg Milanovca i jedan od potpredsednika crno-belih. A dodatak za tu tvrdnju nalazili u činjenici da su iz Humske kraj Despotovice odlazili da se kale desni bek Aleksandar Miljković i golman Živko Živković.

Pre godina dominacije raspredalo se o tome kako je Partizan dolazio do bodova protiv, recimo, Zete, pri čemu je mnogima u sećanju ostala „šetnja na korzou“ Nenada Brnovića – od centra do gola - krunisana pogotkom za 3:2, u jesen 2004.

Hod po Pomoravlju za igrače Crvene zvezde oduvek je predstavljao – pobednički marš! „Ćurani“ su od ulaska u elitni rang takmičenja stigli do statusa četvrte ekipe u zemlji, osvojili su i nacionalni kup, ali su  u duelima sa crveno – belima bili samo dobri sparing partneri. 

ĐURĐEVO BRDO ZA ZVEZDU NIKAD TVRDO

Zvezda je do sada sedam puta gostovala pod Đurđevim brdom i ostvarila isto toliko pobeda uz impresivnu gol razliku 22:5. To je dovoljan podatak da navijači Partizana glasno razmišljaju o tome da je klub iz Pomoravlja produžena ruka večitog rivala koji će starijem bratu uvek izaći u susret. Klub sa Marakane je pre 10 dana lagano osvojio Jagodinu, a taj meč neodoljivo je podsećao na dešavanja iz marta 2011. Prema istom scenariju gosti su, predvođeni Robertom Prosinečkim na klupi, plesali u prvom poluvremenu, stvorili „mali milion šansi“ i na posletku stigli do prednosti od 2:0. Nastavak je bio nezanimljiv, puko odrađivanje posla.

Oni koji smatraju da je Zvezdina poslednja pobeda u Jagodini bila „režirana“ kao potvrdu svoje teze izvući će podatak da arbitar Majo Vujović nije pokazao nijedan žuti karton i da je to nezamislivo u meču koji ima prefiks derbija kola. Glasine o burazerskim odnosima Zvezde i Jagodine (termin Tomislava Karadžića na pitanje o prijateljskim mečevima u našoj ligi, prim. aut.), pojačali su učestali transferi na relaciji Đurđevo brdo – Ljutice Bogdana. Nogu je povukao Danijel Mihajlović, zatim je istim putem koračao i Ognjen Mudrinski, a ovog leta Goran Gogić i supertalentovani Predrag Rajković.

Bivši predsednik Crvene zvezde Vladan Lukić uvek je između redova napadao večitog rivala rečima „da postoji jedan klub koji igra 10 prijateljskih utakmica u sezoni“, ali baš posle jednog gostovanja u Pomoravlju viđen je kako iz restorana „Tigar“ izlazi u društvu sive eminencije Jagodine Dragana Markovića Palme. Za Grobare je to bio dovoljan dokaz nečasnih radnji.

ROĐENDANSKI POKLON?

Za predsedničku eru Vladana Lukića vezuje se još jedan meč koji je prema nikad dokazanim urbanim legendama vrlo, vrlo kontroverzan. Reč je o gostovanju Napretka na našem najvećem stadionu 13. marta 2010. godine, na proslavi 65. rođendana beogradskog velikana. Zvezda je u tom trenutku odolevala napadima Partizana, ali su Čarapani na poluvremenu vodili minimalnim rezultatom. Usledio je preokret, što ništa nije neubičajno, ali je isto tako ostalo zapamćeno da je tadašnji stručni štab Napretka iz igre izveo Vladana Binića, igrača koji je u tom meču vadio dušu na pamuk domaćim defanzivcima. Inače, tada je važnu ulogu u upravi Kruševljana imao njegov otac Dragiša, član šampionske generacije Crvene zvezde, koji u javnim istupima nikada nije krio koliko je privržen tom klubu.

Nekako, uvek u tim pričama o dogovorenim rezultatima važna uloga pripada OFK Beogradu. Romantičari su u poslednjoj deceniji imali u svojim redovima asove poput Kolarova, Ivanovića, Mrdakovića, Kolakovića... ali su imali decenijski post u sudarima sa crveno–belima. Od marta 2003. i sjaja Kolakovića, sve do novembra 2013. i minijature Predraga Grbića Zvezda nije imala većih problema sa Romantičarima.Baš kao u slučaju Jagodine Grobari su u OFK Beogradu videli ispostavu crveno–belih, a u prvom čoveku kluba sa Stare Karaburme Zvezdanu Terziću Zvezdinog čoveka od glave do pete. Pomenuti Terzić je jednom prilikom, i to kao predsednik Saveza, neoprezno izjavio da je dobio ime po Zvezdi i da mu je idol oduvek bio Dragan Džajić.

BLISKI ODNOSI

Za kafanskim stolom posebno se analizira meč između Crvene zvezde i OFK Beograda iz septembra 2005. Najtrofejniji srpski klub je u tom trenutku bio na konopcima, izudaran od teških poraza od PSV-a i Zenita, Milovan Rajevac je imao ulogu privremenog trenera posle smene Ljupka Petrovića. I takva Zvezda „izbušila“ je odbranu gostiju (4:2) koju su činili Baša, Ivanović i Kolarov... Taj meč je dobio intenzivno treće poluvreme, baš za kafanskim stolom, a priče su išle dotle da su se navodno čelnici OFK Beograda naljutili na kompletnu upravu Crvene zvezde zbog spektakularnih golova Boška Jankovića. Navodno, dogovor je bio da Zvezda zabeleži minimalnu pobedu.

Kao što simpatizeri crveno-belih smatraju da Ljubiša Tumbaković silne titule u Partizanu osvojio uz malu pomoć „prijatelja“, tako i suprotna strana propagira stav da Slavoljub Muslin nijedan trofej u Ljutice Bogdana nije doneo ne legalan način. Potencira se njegova impresivna serija od 17 vezanih pobeda u prvom mandatu (uglavnom minimalnim rezultatom), a Grobari se mršte i na dešavanja iz proleća 2004. Naime, Zvezda je imala konstantnu, ali blagu prednost od tri boda pred derbi u Humskoj.

Nikšić i gostovanje Sutjeski označeno je u javnosti kao nagazna mina za četu Slavoljuba Muslina. Na stadionu kraj Bistrice malo koji gost tih godina je uspevao da odoli... Ali Zvezda je slavila minimalnim rezultatom golom Marka Pantelića koji je ušao sa klupe, a potom izašao iz igre nakon što je savladao golmana Sutjeske. Mada je klub sa Marakane imao moćan tim, trijumf nad Sutjeskom prepisan je dobrim crnogorskim vezama koje su gajili u Crvenoj zvezdi.

Piše: Aleksandar Joksić, Darjan Nedeljković;
Foto: Star Sport.