Umetnost defanzive koja traje: Zvezda na 10 evropskih utakmica kod kuće primila samo tri gola

Staro nepisano pravilo, pečatirano još u ranim godinama postojanja najvećeg srpskog stadiona, glasilo je otprilike ovako: Ako protivnik ne polegne pod naletima Crvene zvezde u prvih 20 minuta, onda će možda i izbeći poraz. U suprotnom, samo je pitanje koliko će puta do kraja meča vaditi loptu iz svoje mreže.

Ti naleti su decenijama bili uraganski, onakvi kakve samo Marakana može da kreira, ali su onda, kada je Zvezdina snaga počela da opada, počeli da se pretvaraju u svojevrstan vrtlog gde bi se Crvena zvezda ponekad i za manje od 20 minuta sama udavila.

Tako je bilo sve dok na kormilo šrpskog sampiona nije došao Vladan Milojević. Rešen da sve te navike, koje vise ničemu ne vode, iz korena izbriše. I čini se da je uspeo.

Crvena zvezda više nije tim koji bez rezona, često i bezglavo, napada protivnika na stadionu Rajko Mitić, već ga tera da podlegne u sopstvenoj nemoći. Milojević je uspeo da izgradi sistem igre i defanzive u kojem je protivničkim timovima potrebno mnogo muke, ne samo da postignu gol, već i da uđu u izglednu priliku. Bez obzira na to da li se radi ekipi skromih kvaliteta kao što je Suduva ili daleko kvalitetnijim sastavima koji su prošle sezone gostovali u Ligi Evrope.

Da se radi o sistemu i uigranosti koji daju ozbiljne rezultate govori i podatak da je Crvena zvezda od prve evropske utakmice Vladana Milojevića na Marakani, a to je meč sa Florijanom u prvom kolu prošlogodišnjih kvalifikacija za Ligu Evrope, pa do danas, na ukupno 10 evropskih mečeva kod kuće primila samo tri gola. I to po jedan od Krasnodara, BATE Borisova i Arsenala u prošloj sezoni.

Koliko je čvrsta Crvena zvezda na najbolji način se protekle noći uverila Suduva. Odbrana crveno-belih protiv litvanskog šampiona počinjala je još od neumornog Nemanje Milića, koji je sa bezbroj žestokih duela i žustrih uklizavanja sprečavao poslednju liniju tima da pokrene napad, a nakon toga bi dodatni pritisak konstantnim udvajanjem pravili Radonjić i Ben. Sledeću blokadu činio je Lorenco Ebisilio, koji nije samo bio zadužen da ugrozi protivnički gol, već je često umeo u odbrani da se snažno zaleti na protivnika, stigne ga i osujeti njegovu ideju. Već kod Nenada Krstičića, a posebno Branka Jovičića, svaka želja za ulazak u samu završnicu smatrala se uzaludnom. Tako da je na štoperima Saviću i Degeneku, odnosno bekovima i Stojkoviću i Rodiću, ostajalo samo da počiste situaciju pred golom Milana Borjana.
"Srećan sam što smo pobedili. Ispunili smo cilj, nismo primili gol. Idemo tamo da pristupimo na isti način. Trudim se, trčim. Igrao sam na ovoj poziciji i ranije. Bilo je korektno. Zadovoljan sam", rekao je skromni Milić.

Upravo su štoperi, ranijih godina, bili predmet konstantih kritika zvezdaške javnosti, iako se sa ove tačke gledišta može zaključiti da su u dobroj meri bili samo kolateralna šteta raznoraznih, previše ofanzivnih, formacija i loše organizvane defanzive. Kod Vladana Milojevića sistem odbrane gotovo najmanje zavisi od samih centralnih defanzivaca, koji su zaštićeni od strane celokupnog tima.

Crvena zvezda je zahvaljujući, pre svega sjajnoj defanzivi i činjenici da je primila samo dva gola na šest mečeva u grupnoj fazi takmičenja i izborila plasman u osminu finala Lige 1/16 finala Lige Evrope. Dobar znak da je na pomolu još jedna uspešna evropska sezona govori i podatak da se na tri uzastopne utakmice na međunarodnoj sceni još uvek nije zatresla mreža Milana Borjana, koji je uglavnom bio prilično nezaposlen.

S obzirom na rezultat prve utakmice između Legije i Spartaka iz Trnave čini se da će Crvena zvezda i u narednoj fazi na „slabijeg“ protivika iz dvomeča, ali deluje da srpskom šampionu više nije ni važno to ko će biti sa suprotne strane na stadionu Rajko Mitić, koliko je bitno da uigrani sistem igre ponovo bude besprekorno ispoštovan.

Foto: Star Sport