TOP 20 najboljih timova u istoriji fudbala (VIDEO)

NOTINGEM FOREST  (1977-1980)
2 Kupa šampiona, 1 šampionat Engleske, 2 Liga kupa

Nemilosrdno efikasni - moglo bi se u najkraćem opisati igra ovog tima s kraja sedamdesetih godina prošlog veka. Podjednako su bili dobri kako s loptom tako i bez nje. Čak 24 gola postigli su u sezoni 1977/78, a blistali su i na evropskoj sceni osvajajući Kup šampiona dva puta zaredom pobedivši u finalima Malme (1979) i Hamburger (1980). Džon Robertson bio je „timski Pikaso“, na golu je stajao legendarni Piter Šilton a „svežu krv“ uneo je 18-godišnji Geri Mils. Ipak, prava snaga ovog tima bila je u ljudima koji su ga predvodili, Brajanu Klafu i njegovom asistentu Piteru Tejloru koji su veoma uspešno igrali uloge „dobrog i lošeg policajca“.

Tim: Šilton, Anderson, Lojd, Berns, Grej, Frensis, Bovijer, Mekgavern, Robertson, Birtles, Vudkok

HONVED (1950-1955)
5 titula prvaka Mađarske, Mitropa kup

Honved je bio tim koji je ceo svet želeo da vidi. Englezi su ih dobro zapamtili i to na Vembliju kada ih je „mađarska laka konjica“, predvođena gotovo celim timom Honveda pregazila rezultatom 6:3. Taj legendarni stil igre kreirao je čuveni strateg Gustav Šebeš. „Moćni Mađari“ su načinom igre i taktičkim rešenjima inspirisali čak i Brazil, a u njemu se nalazi i prva klica „totalnog fudbala“ koji su usavršili Holanđani. Kontrola lopte, promena pozicija, inteligentni pasovi… njihova igra izgledala je kao nešto što nije sa ove planete. Tim Honveda su činili takv i genijaci kao što su Ferenc Puškaš, vanserijski strelac Šandor Kočiš, vizionarski plejmejker Jožef Božik, eksplozivno krilo Zoltan Cibor i golman Đula Grošič. Pored njih, ali pomalo senci bio je i Đula Lorant, odbrambeni igrač koji je kasnije kao trener u Nemačkoj patentirao zonsko markiranje.  Ovaj tim ostavio je neizbrisiv trag i sigurno važi za najbolji tim koji je ikad postojao na prostorima Istočne Evrope.

Tim: Grošič, Rakoč, Lorant, Banjai, Božik, Kotas, Budaj, Kočiš, Tiči, Puškaš, Cibor

BORUSIJA MENHENGLADBAH (1970-1979)
5 Bundesliga, 2 UEFA Kupa, 1 Kup Nemačke, 1 Kirin kup

U poređenju sa ovim timom čak i uspesi Klafovog Notingem Foresta deluju prilično skromno. U vreme kada još uvek nije bilo vrtoglavih transfera i kada su igrači još uvek uglavnom igrali za svoje lokalne klubove, petorica igrača rođenih u radijusu od 13 kilometara u gradiću manjem od Notingema, osvojiće sa Zapadnom Nemačkom titulu Evropskog šampiona 1972 i Svetski kup 1974. Jup Hejnkes, Ginter Necer, Berti Fogts, Alan Simonsen i Ervin Kremers činili su „kičmu“ legendarnog tim Borusije koji je osvojio pet titula Bundeslige. Čovek koji je stvorio ovaj mitski tim i umnogome bio zaslužan za njihove uspehe bio je Henes Vajsviler, trener koji je ostao upamćen po činjenici da je do te mere insistirao na napadačkom fudbalu da su ga igrači preklinjali da u igru unese i element odbrane. Čitavu deceniju „čudo iz Menhengladbaha“ kako su nazivali ovaj tim, predstavljao je nerešivu enigmu za protivnike.

Tim: Klef, Zilof, Fogs, Vitkamp, Klinkhamer, Bonof, Necer, Vimer, Jensen, Hajnke, Simonsen

PRESTON NORT END (1888-1889)
2 šampionata Engleske, 1 FA Kup

Važili su za inovatore u mnogim segmentima igre. Plaćali su igrače puno pre nego što je ovaj sport postao profesionalan, uveli do tada neviđenu igru „dodaj i trči“ u vreme kada je dribling bio jedino rešenje za prevlaženje protivničkih igrača. Pored ovoga bili su i prvi tim koji je pojačanja tražio van svoje „mesne zajednice“ u kojoj tada nisu postojale organizovane navijačke grupe, ali jeste ozloglašeni Džek Trbosek.

Njihova igra u sezoni 1888/1889. bila je dovoljna da uđu na listu besmrtnih timova. „Nevidljivi“ kako su ih zvali, bili su neporaženi u premijernoj sezoni šampionata Engleske sa gol razlikom od +59 u 22 utakmice. Da se računao, ovaj podvig bi im doneo 100 poena u eri Premijerlige, pet više od rekorda Murinjovog Čelsija u sezoni 2004/2005. Takođe, nisu primili nijedan gol tokom pet utakmica FA kupa. Titulu su osvojili i sledeće sezone, i plasirali se pri vrhu tabele u naredne tri, ali sve učestalije glasine o teškim opijanjima nekoliko članova ekipe, jurnjavom za ženama, preranoj bolesti nekoliko igrača i najzad finansijskim proneverama njihovog trenera/menadžera, na kraju su doprinele završetku jedne izuzetne sportske priče. I pored toga što je njihov uspeh bio kratkog veka, iza sebe su ostavili trag koji svakako nije „nevidljiv“. 

Tim: Trejner, Holms, Hauvart, Rasel, Grejem, Robertson, Gordon, Ros, Gudal, Duharst, Tompson

BOKA JUNIORS (1998-2003)
4 šampion Argentine, 3 Kopa Libertadores, 2 Interkontinentalna kupa

Kada ih je 1998. preuzeo Karlos Bjanki, Boka Juniors bio je prosečan tim. Pobede krajem sedamdesetih bile su samo lepa i daleka uspomena na najveće uspehe kluba. Međutim, Bjanki je „vaskrsnuo“ nekadašnju klasičnu formaciju Boke 4-3-1-2 i uz ekscentričnog golmana, postojanu odbranu i disciplinovanu sredinu terena, ceo „orkestar“ svirao je po notama Huana Romana Rikelmea i Martina Palerma. Bilo je jednostavno i efektno, poput njihovog tima iz sedamdesetih. Koliko su bili dobri govori i podatak da su ostali neporaženi u 40 ligaških mečeva oborivši tako rekord Rasinga postavljen šezdesetih godina. Osvajali su Kopa Libertadores 2000, 2001, 2003 godine i ušli u finale 2004. Tu su i četiri titule šampiona domaćeg prvenstva i dve Interkontinentalnog kupa. Klub je doživeo pravu revoluciju u svim segmentima; od škole preko markentiških akcija zbog kojih su postali jedan od najvećih brendova Argentine. Bjanki je tim sastavljen od radničke klase Buenos Ajresa transformisao u svetsku atrakciju.

Tim: Kordoba, Ibara, Bermudez, Burdiso, Aruabarena, Batalja, Serna, Kanja, Rikelme, Skeloto, Palermo

DINAMO KIJEV (1985-1987)
2 šampionata SSSR, 2 Kupa SSSR, 1 Kup pobednika kupova

Imajući u vidu sveukupno ostvarene rezultate Ukrajinci ih nisu imali poput mnogih klubova sa ove liste, ali njihov ogroman doprinos današnjem modernom fudbalu prevazilazi svaku statistiku uspešnosti i zato se nalaze na ovoj listi.

Ključ njihovog uspeha nalazio se u rukama genija strategije, čuvenog Valerija Lobanovskog, čoveka koji je svakom fudbalskom meču prilazio kao partiji šaha. Ono bez čega je danas nemoguće zamisliti današnju igru Lobanovski je primenjivao 20 godina koliko je proveo na klupi ovog tima. Izumeo je bukvalno naučni pristup ovoj igri zasnovan na logističkim proračunima.
„Moji igrači znaju da će ih posle svake utakmice sutradan ujutru sačekati papir na kojem će njihova igra biti analizirana do detalja. Ako je igrač sredine terena ispunio 60 posto taktičkih zamisli tokom meča onda je jasno da nije dao sve od sebe. Učinak mora biti stoprocentan“, govorio je tada Lobanovski.

Od tri velika Dinamova tima koje je tokom svog mandata Lobanovski stvorio, najpoznatiji je svakako ovaj predvođen Blohinom i Belanovim, a njihova igra protiv Madridskog Atletika 1986. u finalu Kupa pobednika kupova koju su dobili rezultatom 3:0 bila je savršen primer „Lobanovski škole“.

Tim: Čanov, Besonov, Kuznjecov, Baltača, Demjanenko, Jakovenko, Jaremčuk, Zavarov, Rac, Belanov, Blohin

JUVENTUS (1980-1986)
4 Serije A, 1 Kup Italije, 1 Kup šampiona, 1 Kup pobednika kupova, 1 Interkontinentalni Kup

U istoriji Kalča malo je trenera koji su imali vremena i umeća da naprave nekoliko uspešnih timova, a Đovani Trapatoni je napravio čak tri. Kako bi transformisao Bjankonere od dominantne domaće ekipe u internacionalnu velesilu trebalo mu je pet godina. Okosnicu ovog tima Juventusa činili su igrači koji će 1982. osvojiti Svetsko prvenstvo u Španiji, međutim uprkos osvajanju UEFA Kupa 1977. titula Evropskog šampiona bila im je još uvek nedostižna. Stvari su se preokrenule dovođenjem Irca Lajama Brejdija, poljskog majstora Zbignjeva Bonjeka i fantastičnog francuza Platinija. S ovakvim pojačanjima, tim koji je već bio sastavljen od odličnih igrača osvojio je još tri titule prvaka Italije, Kup Italije i Kup pobednika kupova. Došli su do finala Kupa šampiona 1983, ali su izgubili da bi konačno podigli i ovaj trofej 1985. Zaslužena nagrada posle decenijske dominacije jedne generacije.

Tim: Zof, Đentile, Širea, Brio, Kabrini, Bonini, Tardeli, Brejdi, Bonjek, Platini, Rosi

INDEPENDIJENTE (1971-1975)
1 šampionat Argentine, 4 Kopa libertadores, 1 Interkontinentalni kup

Independijente je bio tim koji je bukvalno bio opsednut osvajanjem Kopa Libertadores. Pošto su ga osvajali dva puta tokom šezdesetih, pripremali su se da ga još jednom prigrle početkom sedamdesetih godina minulog veka. Ali niko nije mogao ni da pretpostavi da će ga u stvari osvojiti četiri puta zaredom, podvig koji nikome ni pre ni posle njih nije „pošao za nogom“. „Kraljeve kupova“ kako su ih nazvali, predvodio je Rikardo Bokini, plejmejker koji je postao idol tada mladom Dijegu Maradoni. Pančo Sa, odbrambeni igrač opisao je ovu družinu kao „mašinu za pobede sa čeličnom odbranom i magičnim napadom“. Treneri i taktike su se menjali, ali su rezultati ostajali isti, Bokini i krilo Danijel Bertoni predvodili su tim koji je bio nepobediv u Kopa libertadoresu. U finalu Interkontinentalnog kupa 1972. izgubili su od Ajaksa. Utakmica je protekla u znaku veoma grube igre Argentinaca na terenu (posebno nad Johanom Krojfom kojeg su onesposobili za dalji tok meča praktično na samom početku utakmice) Sledeće godine kada su ova dva tima ponovo trebala da odigraju finale istog takmičenja, Holanđani su odbili da igraju pa im je umesto njih kao protivnik dodeljen Juventus kojeg su savladali i upisali u dotadašnju istoriju kluba i ovaj trofej.

Tim: Santoro, Komiso, Sa, Lopez, Pavoni, Galvan, Rajmondo, Pastorisa, Bertoni, Bokini, Balbuena

MANČESTER JUNAJTED (1995-2001)
5 Premijer liga, 2 FA Kupa, 1 Liga šampiona, 1 Interkontinentalni kup

Leto 1995. bilo je prekretnica u karijeri Aleksa Fergusona. Titulu šampiona Premijerlige upravo je prepustio Blekburnu, izgubio finale FA kupa od Evertona i prodao Marka Hjuza, Pola Insa i Andreja Kančelskog trojicu ključnih igrača. Menadžer Crvenih đavola zatim je napravio još neobičniji potez. Umesto da novcem od prodaje ove trojice dovede nova pojačanja priliku je pružio podmlatku kluba Ispostavilo se da je to bio pun pogodak pošto je otpočeo najplodniji period Fergusonove karijere. Alan Hansen je morao da „pojede svoje reči“, tačnije izjavu („nikoga nećeš pobediti sa ovom decom“) koju je dao posle debitantske utakmice Junajteda te 1995. Narednih šest godina započele su „preporodom“ Erika Kantone, a završile angažovanjem Huana Sebastijana Verona, u međuvremenu dolazile su i odlazile zvezde poput Pitera Šmajhela, Jap Stama i Dvajta Jorka. Jedino što se nije menjalo bila je formacija 4-4-2 kao i srednji red sa Rajanom Gigsom, Rojem Kinom, Polom Skolsom i Dejvidom Bekamom. Rezultat je pet titula u šest sezona, dva FA kupa i pehar Lige šampiona.

Tim: Šmajhel, Nevil, Jonsen, Stam, Irvin, Bekam, Kin, Skols, Gigs, Kantona, Jork

SELTIK (1965-1974)
9 šampionata Škotske, 6 Kupova Škotske, 5 Lige Kupa, 1 Kup šampiona

„Ceo tim izgledao je poput filmskih zvezda, bili su uglađeni i preplanuli. U našem timu nekoliko igrača čak nije imalo zube“, rekao je Bobi Mardok fudbaler Seltika, komentarišući ekipu Intera i finalnu utakmicu Kupa šampiona u Lisabonu 1967. Tim koji je „sakupljen u okolini Glazgova“ i koji je koštao 50.000 evra ušao je u istoriju kao prvi ostrvski klub koji je osvojio najvažniji evropski trofej.

U to vreme škotski fudbal je bio neuporedivo kvalitetniji od današnjeg, a od 1938. do 1965. Seltik je uspeo da osvoji domaće prvenstvo samo dva puta. Ali dolaskom Džoka Steina 1965. osvojili su devet uzastopnih titula zaredom, rezultat je koji se smatra jednim od najvećih dostignuća u istoriji sporta Velike Britanije. Predvođeni Džimijem Džonstonom, Bobijem Lenoksom i Bertijem Oldom, ovaj tim postao je besmrtan.

Tim: Simpson, Mekgrejn, Meknajl, Klark, Džemel, Mardok, Old, Džonston, Mekbrajd, Čalmers, Volas

TORINO (1945-1949)
4 Serije A

Niko nije ni sanjao da ih u svom pobedničkom nizu od četiri uzastopne titule u Seriji A može zaustaviti jedino tragedija. U svom nezaustavljivom pohodu (1949. su upravo obezbedili petu titulu u nacionalnom prvenstvu) Torino poznatiji pod nadimkom „Il Grande Torino“(Veliki Torino) postavio je mnoge rekorde koji ni dan-danas nisu oboreni u italijanskom fudbalu. Sezonu 1947/1948 završili su neporaženi na 19 od 20 utakmica odigranih kod kuće i postigli 125 golova sa gol-razlikom + 92. U prijateljskom meču protiv Mađarske 1947., svom nacionalnom timu Veliki Torino dao je doprinos u vidu 10 startnih igrača. Predvođeni Valentinom Macolom (ocem legende Intera Sandra Macole), za koga su saigrači tvrdili da predstavlja polovinu njihovog tima, a oni onu drugu, igrali su u formaciji 4-2-4 deceniju pre Brazila, koji je ovu formaciju primenio na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj. Neke od njihovih taktičkih rešenja primenila je i holandska reprezentacija u svom čuvenom „totalnom fudbalu“.

Četvrtog maja 1949. prilikom povratka iz Lisabona posle prijateljske utakmice sa Benfikom, avion sa igračima Torina srušio se udarivši u brdo Superga na severu Italije usmrtivši pritom skoro čitav tim i njegovo rukovodstvo i zauvek zatvorivši priču jedne od najvećih reprezentacija i timova koji su se ikada pojavili na fudbalskoj svetskoj pozornici.

Tim: Baćigalupo, Balarin, Maroso, Grecar, Rigamonti, Kastiljano, Menti, Loik, Gabeto, Macola, Feraris

BAJERN (1967-1976)
4 Bundeslige, 3 Kupa Nemačke, 3 Kupa šampiona, 1 Kupa pobednika Kupova

Ako bi jedan tim mogao da predstavlja esenciju čitavog kluba onda je to svakako ova generacija minhenskog Bajerna. U vreme kada su Franc Bekenbauer i Sep Majer stigli u klub, tačnije u njegov podmladak 1959, Bajern nije bio najjači klub u Minhenu, to mesto pripadalo je Minhenu 1860. Bajern čak nije bio ni član Bundeslige kada su je Nemci formirali 1963. Ispostavilo se da to i nije bilo tako loše. Mladi fudbaleri sazrevali su tako van očiju javnosti, a 1964. debeljuškasti momak pod imenom Gerd Miler došao je u Bajern jer je mislio da nije dovoljno dobar da bi igrao u timu poput Minhena 1860. Uz Paula Brajtnera i Ulija Henesa krajem te 1964. jasno se videlo da je ovaj tim sposoban za velika dela. Tri godine kasnije Bajern je osvojio Kup pobednika kupova savladavši Glazgov Rendžerse. Tim koji će u narednih desetak godina biti dominantan u Evropi i koji je bio okosnica reprezentacije Zapadne Nemačke, nije imao ovakvu ulogu u Bundesligi (ona je pripadala Borusiji Menhengladbah). Odlaskom Bekenbauera 1977. u Njujork Kosmos priča o Bajernu se završila. Ovaj klub imao je u svojoj istoriji još nekoliko sjajnih generacija (uključujući i sadašnju), ali sa ovom je sve počelo.

Tim: Majer, Hansen, Bekenbauer, Švarcenbek, Brajtner, Rot, Henes, Kapelman, Olhauzer, Miler, Rumenige

BENFIKA (1959-1968)
7 Primeira, 3 Kupa Portugalije, 2 Kupa šampiona

Mađarski taktički genije Bela Gutman imao je jednostavan kredo kojim je bodrio svoj tim: „Dajte publici predstavu vrednu para koje su dali da bi vas gledali“. Upravo ovu filozofiju primenio je na timu Benfike koji je stvorio šezdesetih godina prošlog veka. Igrajući napadačkom formacijom 4-2-4 (tzv. W-M formacija), Orlovi su došli do četiri finala Kupa šampiona u sedam godina osvajajući ovo takmičenje 1961. i 1962. Istovremeno, dominirali su u portugalskom prvenstvu.

Uspeh tima koji je često nazivan „slavnom Benfikom“ u najvećoj meri pripisuje se genijalnom Euzebiu. Savršen šut, besprekorna tehnika, genijalne kretnje, doprineli su brojnim nadimcima u superlativu (Crni Panter, Evropski Pele ili najjednostavnije Kralj). Međutim, jedan drugi igrač ovog tima takođe rođen u Mozambiku bio je i njegov najbitniji član, Mario Koluna. Poznat i kao Monstrous sagado (Sveta zver) Koluna je bio kompletan igrač sredine terena, genijalan paker s ubitačnom levicom. Ali, kvaliteti dvojice Afrikanaca ne bi došli do izražaja bez pomoći sjajnih saigrača poput krila Žoakima Santane, centarfora Hoze Aguaša i sjajnog golmana Koste Pereire.

Tim: Kosta Pereira, Martins, Žermano, Kruz, Kavem, Koluna, Augusto, Santana, Euzebio, Aguas, Simoeš

SANTOS (1955-1968)
6 šampionata Brazila, 2 Kopa libertadores, 2 Interkontinentalna kupa

Dovoljno je reći da je ovo bio tim koji je u svom sastavu imao „sportistu veka“ i to u  vreme njegovog igračkog vrhunca.

Upravo zbog Pelea tim Santosa skoro da nije imao protivnika ravnog sebi, posebno u domaćem šampionatu. Ovaj tim imao je čuveni moto: „Ako protivnik postigne jedan gol, mi ćemo to učiniti tri puta“. Ovakva vrsta arogancije bila je ipak dobro potkovana igrama 1962. i 1963. kada su osvajali Interkontinentalni kup pobedivši Benfiku i Milan. Nezaboravne partije tih godina pružali su i protiv Garinčinog Botafoga. Pošto su dva puta osvajali Kopa libertadores (takođe 1962. i 1963), odbili su da dalje učestvuju u borbi za ovaj trofej. Umesto toga, igrali su prijateljske mečeve širom sveta sa jasnom namerom da nešto i zarade promocijom fudbalskog čuda poput Pelea. Njihov pohod bio je nemilosrdan, a pobede brojne. Savladali su Inter (4:1), Ajntraht Frankfurt (5:2), Šefild Venzdej (4:2), Benfiku (5:2 i 4:0). Sve pod „dirigentskom palicom“ trenera Lule čiji je govor pre svakog meča bio isti: „Izađite na teren i pokažite šta umete“.

Tim: Žilmar, Karlos Alberto, Mauro, Žoel, Dalmo, Zito, Klodoaldo, Mengalvio, Pele, Kutinjo, Pepe

INTER (1962-1967)
3 Serije A, 2 Kupa šampiona, 2 Interkontinentalna kupa

Ovo je tim koji je definisao našu predstavu o italijanskom fudbalu. Famozni Argentinac Elenio Erera uprkos raširenom mišljenju nije izmislio „katanaćo“. U stvari, „instalirao“ ga je Austrijanac Karl Rapan nekoliko godina ranije. Ipak, Erera je modifikovao, usavršio i usvojio tu verziju; 5-3-2 sa liberom iza odbrane i bekovima koji „lansiraju“ brze kontra napade.

Erera je u Inter stigao iz Baselone 1960. i uveo u ovaj klub radikalne mere i nove taktičke zamisli. Ubrzo je počeo da sprovodi stroga nutricionistička pravila, zabranio je alkohol i cigarete, i uveo tzv. ritiro, pravilo da se igrači povlače na seoska imanja od četvrtka do nedelje kada bi se igrali mečevi. Njegovi rituali pripreme i motivacije igrača postali su legendarni. Čak je preko celog terena na treninzima postavljao banere sa motivacionim sloganima. „klasa + priprema + inteligencija + fizička spremnost = titula“. Sa banerima ili bez njih, efekta je svakako bilo. Tri puta bili su prvaci Serije A, osvajali su Kup šampiona 1964. i 1965, a u finale najprestižnijeg takmičenja ušli su i 1966. i 1967. Ovaj fantastičan tim dobio je epitet „Ererine bebe“ a „bebe“su bili „čistač“ Armando Piki, stameni bekovi: Odlaskom Erere u Romu  završena je zlatna era ovog tima, a Argentinac je u tom trenutku postao najplaćeniji trener na svetu.

Tim: Sarti, Piki, Burgnič, Bedin, Gvarneri, Faketi, Žair, Luis Suarez, Korzo, Peiro, Macola

LIVERPUL (1975-1984)
7 šampionata Engleske, 4 Kupa šampiona, 4 Liga kupa, 1 UEFA kup, 1 UEFA Super kup

Godinu dana pošto je preuzeo tim od Bila Šenklija, čovek koji je „preoblikovao“ Liverpul Bob Pejsli, sezonu 1974/1975 završio je kao drugoplasirani. „Ovakav rezultat smatram porazom, drugo mesto nije nešto što treba da se proslavlja“ izjavio je tada novi strateg kluba. Sledećih devet sezona sedam puta je Liverpul je proslavljao, ali kao vodeći tim. Proslavljao je i četiri titule Kupa šampiona kao i četiri Liga kupa, a Pejsli je stvorio prvu uspešnu fudbalsku dinastiju Liverpula.

Njihova igra zasnivala se pre svega na konstantnoj kretnji i kratkim pasovima, ili kako bi to Šenkli opisao: „igra bazirana na preciznom dodavanju i primanju pasova“ koju je on sam forsirao pre Pejslija, kao i što jednostavnija igra, bez puno „mudrovanja“. Ovo je funkcionisalo uprkos izuzetnim kvalitetima pojedinaca u ovom timu. „Dirigovanje“ Kenija Dalgliša, nemilosrdna završnica Ijana Raša, fantastični Grejem Sunes ili „Ogist Renoar sa britvom“. Jednom rečju, ovaj tim je mogao da dobije utakmicu na lep ili ružan način sa 12 izvanrednih igrača. Ali kao najveći uspeh pripisuje im se uvek spreman „kec u rukavu“ ili sposobnost kvalitetne zamene: Džo Fejgan umesto Pejslija, Dalgliš umesto Kigena, pri tom nikad ne menjajući filozofiju igre tima.

Tim: Klemens, Nil, Hansen, Tompson, Hjuz, Sunes, Mekdermot, Kigen, Kenedi, Dalgliš, Raš

BARSELONA (2008-2011)
3 Primere, 2 Lige šampiona, 2 UEFA Super kupa, 2 titule Klupskog svetskog prvenstva, 1 Kup kralja

„Vežite pojaseve“, rekao je navijačima Barse Pep Gvardiola na svojoj trenerskoj inauguraciji avgusta 2008, „uživaćete u ovoj vožnji“. Tako je i bilo. Danas smo svedoci jednog od najboljih timova koji je ikad istrčao na travnati teren, tima Barselone.

Barsa je usvojila i u fudbalski leksikon ponovo uvela način igre poznat kao tiki-taka (koja je u početku zamišljena kao neka vrsta uvrede za protivnički tim) uz savršeno postavljenu 4-3-3 formaciju. Ali, Barselona koju je Gvardiola nasledio od Franka Rajkarda bila je daleko od savršenog i harmoničnog tima. „Pep je sve nadgledao i odjednom je sve postalo važno, svaki segment igre“, kaže Ćavi, a njegov kolega Dani Alves se nadovezuje „ako mi Pep kaže da skočim sa vrha Nou Kampa, pomislio bih da je sigurno dole nešto dobro za mene“. Gvardiola je „razdrmao“ ovaj tim. Pomerio je Mesija formacijski desno i do kraja sezone 2012/2013, Argentinac je postigao 233 gola na 218 utakmica. Posle pobede od 3:1 protiv Mančester Junajteda u finalu Lige šampiona 2011, ser Aleks Ferguson izjavio je da im niko nikad nije „sakrio“ loptu kao što je Barsa na toj utakmici. Jednostavno, ako je Barselona „Mes que un club“ (više od kluba) onda ova generacija predstavlja nešto „više od tima“.

Tim: Valdes, Dani Alves, Pike, Pujol, Abidal, Ćavi, Buskets, Inijesta, Pedro, Mesi, Vilja

REAL MADRID (1955-1960)
5 Kupa šampiona, 2 šampionata Španije

Godina je 1960. U jednoj hotelskoj sobi u Budimpešti tim Engleske posmatrao je na TV-u sa ugašenim tonom utakmicu na kojoj je Real Madrid savladao Ajntraht Frankfurt rezultatom 7:3. Džimi Grivs kasnije je rekao; „Gledali smo otvorenih usta, svako od nas u tom trenutku nije se usudio da glasno prizna da fudbal uopšte može da se igra na ovakav način, naša igra godinama je zaostajala za njima“.

Žist Fonten, čuveni francuski golgeter koji je na SP 1958. postigao rekordnih 13 golova, jednom je izjavio; „Pored Brazila ovo je najbolji tim koji sam ikad video“. Čuveni Met Bezbi posebno je bio fasciniran Alfredom Di Stefanom, igračem za kojeg je rekao „da može da uradi apsolutno sve“. Uticaj ovog tima Real Madrida daleko je prevazilazio talente njegovih igrača; Di Stefana, Puškaša, Kope i Henta. Više i od trofeja koje su nagomilali, i rekorda od pet uzastopnih titula prvaka Evrope osvojenih u nizu od 1955. do 1960. Zbog uvođenja prakse kupovine najboljih igrača, Ser Aleks Ferguson tvrdi da je Real zapravo tvorac modernog fudbala i pionir u promovisanju ove igre u planetarni brend.

Tim: Alonso, Atiensa, Markitos, Lesmes, Santamarija, Munjoz, Saraga, Kopa, Di Stefano, Puškaš, Hento

MILAN (1987-1991)
1 SerijA A, 2 Kupa šampiona, 2 Interkontinentalna kupa, 1 UEFA Super kup

Najuspešniji italijanski klub imao je čitav niz super-timova; onaj koji je pedesetih i šezdesetih šest puta osvajao „skudeto“, te onaj iz 1992. koji je osvojio Seriju A bez ijednog poraza i generaciju iz 1994. koja je u finalu Lige šampiona „razmontirala“ Barselonu (4:0). Ali nijedan od pomenutih nije bio tako dominantan kao ovaj koji je za samo četiri godine preokrenuo reputaciju italijanskog fudbala koji je dugo imao etiketu dosadnog.

Kada je 1986. kupio Milan i spasao ga od bankrota, Silvio Berluskoni je zatekao klub koji nije osvojio domaće prvenstvo devet, a evropsku titulu 20 godina. Najpre je doveo trenera Ariga Sakija iz Parme, nekadašnjeg prodavca cipela, a zatim fantastični trio Holanđana: Ruda Gulita, Marka van Bastena i Franka Rajkarda. Zajedno sa još osam italijanskih igrača predvođenih neprobojnim zidom odbrane kojom su rukovodili Paolo Maldini i Franko Barezi, stvorena je više nego evidentna alhemija. Tim je u potpunosti dominirao nad protivnicima primenom totalnog fudbala u formaciji 4-4-2. Arigo Saki ih je opisao kao „tim koji se kreće kao jedan igrač“. Postoji legendarna izjava Paola Maldinija o disciplini tadašnje odbrane Rosonera: „I kada bi izašli u grad na kafu, Barezi, Kostakurta, Tasoti i ja smo bili „u liniji“. U polufinalu Lige šampiona 1989. bukvalno su ponizili Real pobedom od 5:0, a slično je prošla i rumunska Steaua u finalu 4:0. Samo jednom su bili su prvaci Serije A, što i nije čudno s obzirom da su im glavna konkurencija bili Napoli sa Maradonom, Inter sa Bremeom, Klinsmanom i Mateusom, i Sampdorija s Manćinijem i Vijalijem.

Tim: Gali, Tasoti, Barezi, Kostakurta, Maldini, Donadoni, Rajkard, Anćeloti, Kolombo, Van Basten, Gulit

AJAKS (1966-1973)
6 šampionata Holandije, 3 Kupa šampiona, 4 Kupa Holandije, 1 Interkontinentalni kup

Bari Hulshof je igračku karijeru završio 1979, a ubrzo posle toga otpočeo je trenersku karijeru u Grčkoj. Jednog dana, pričao je kasnije Ajaksov legendarni bek, prilikom odmora zatekao se u jednom selu gde je sreo starca koji je zapanjeno gledao u njega. „Uzeo me je za ruke, držao ih i zaplakao, rekao mi je da u njegovom selu tih šezdesetih nije bilo televizora pa je morao da pešači dva sata do susednog sela kako bi gledao Ajaksove utakmice. I sada, ispred njega stajao sam ja, jedan od igrača iz legendarnog Ajaksovog tima. Bio je to veoma emocionalan trenutak za njega, ali i za mene“.

Malo je timova koji ostavljaju ovako „dubok“ emocionalni trag kao ova ekipa Ajaksa. Sa čuvenim Rinusom Mihelsom na čelu, strategom koji je sproveo totalni fudbal, igrom po kojoj je ovaj klub postao prepoznatljiv; timski rad, „haotična“ zamena pozicija i formacija 4-3-3. Kada je Mihels otišao u Barselonu 1971, na njegovo mesto došao je Rumun Štefan Kovač i forsirao tim da igra još više napadački. „Lutajući“ centarfor Johan Krojf, bio je bez sumnje zvezda tima koji je vešto „dirigovao ovim orkestrom“. Johan Neskens dominirao je sredinom terena, savršeno taktički disciplinovani Ari Han i Geri Miren, i centralni igrač odbrane „Jugoslovenski čelik“, naš Velibor Vasović. Čak je i golman Hajnc Stjui bio delegiran u tim zbog onoga što je znao da uradi nogama, a ne rukama. Četrdeset godina od njihove pobede od 2:1 nad Juventusom u finalu Kupa šampiona 1973 (treće titule u nizu), Ajaksova 4-3-3 formacija ostala je najpopularnija i najfleksibilnija igračka postavka. Njihov uticaj na timove Milana i Barselone sa ove liste nesumnjivo je ogroman. Umetnici, pisci, pa čak i baletani poput Rudolfa Nurejeva koji je izjavio da je „Johan Krojf trebao da bude plesač“- dolazili su da gledaju Ajaksove utakmice. Po mnogima, najbolji tim svih vremena.

Tim: Stai, Surbir, Hulshof, Vasović, Krol, Han, Neskens, Miren, Svart, Krojf, Kajzer

MOGLI BI DA BUDU DEO OVE LISTE…

BARSELONA (1988-1994)
„Drim tim“ Johana Krojfa doneo je totalni fudbal na Nou Kamp, ali i šire. Efektna ekipa sa izbrušenim stilom, ali ipak „nadigrana“ od strane Gvardioline „čete“.

REAL MADRID (1984-1990)
Predvođeni ubitačnim strelcem Ugom Sančezom i Emiliom Butragenjom osvojili su pet uzastopnih titula španske Primere.

RIVER PLATA (1941-1947)
Zvali su ih „mašina“ ne slučajno. Ova izuzetno napadački „naštelovana“ formacija bila je toliko nemilosrdna da je jedan igrač Boke rekao: „više volim da sedim na tribinama i gledam kako igraju nego da budem na terenu pored njih“.

MANČESTER JUNAJTED (1965-1968)
Od „pepela minhenske katastrofe“ ser Met Bezbi stvorio je novi fantastičan tim. Džordž Best, Bobi Čarlton i Denis Lou osvojili su dve titule šampiona Egleske, a bili su i prvi engleski tim koji je 1968. osvojio Kup šampiona. Nezaboravni.

FLAMENGO (1980-1983)
Predvođeni kapitenom Zikom, plus zvezdama koje su činile nacionalni tim Brazila na Svetskom prvenstvu 1982. (Leandro, Žunior i Menžao), tri puta osvajali su šampionat Brazila, jednom Kopa libertadores i Interkontinentalni kup 1981. pobedivši Liverpul 3:0.

PSV AJNDHOVEN (1985-1989)
Gus Hidink napravio je tim sastavljen od Holanđana, Belgijanaca i Danaca koji je 1988. podigao pehar Lige šampiona, kao i četiri uzastopne titule prvaka Holandije. Hidink je svetu predstavio  i eksplozivnog Brazilca Romaria.

FEJENORD (1968-1971)
Prve holandske osvajače Kupa šampiona predvodio je trener Ernst Hapel. Koliko su bili dobri govori podatak da je Ajaks tada morao da promeni svoju formaciju iz 4-2-4 u 4-3-3 kako bi im parirao.

VULVERHEMPTON (1953-1960)
Kada su 1954. pobedili Puškašev Honved (3:2) euforični novinari lista Dejli Ekspres nazvali su ih „šampionima sveta“. Predvođeni Bilijem Rajtom osvajali su tri puta engleski šampionat.

JUVENTUS (1994-1998)
Tim „stare dame“ koji je sa klupe vodio Marćelo Lipi, a na terenu Zinedin Zidan, osvojio je tri titule Serije A i došao do tri finala Lige šampiona osvojivši je 1996. pobedom nad Ajaksom.

ESTUDIJANTES (1967-1971)
Argentinski tim tri puta zaredom osvajao je Kopa Libertadores 1968, 1969 i 1970, kao i Interkontinentalnik Kup 1968, ali ovaj tim ostao je upamćen po veoma gruboj igri i trikovima kojima su pribegavali poput korišćenja čioda kojim su ubadali protivnike na terenu.

TOTENHEM (1960-1961)
Prvi tim koji je u 20. veku osvojio duplu krunu; i titulu i kup.

ARSENAL (1930-1935)
Izumitelji „W-M“ formacije koja je dominirala Engleskom negde do 1966. kada je Herbert Čepmen uveo „pragmatizam“ u igru. Osvojili su četiri titule prvaka u pet godina.

AJAKS (1992-1996)
Predvođeni Lujom van Galom, Van der Sar, braća De Bur, Overmars, Sedorf, Davids, Litmanen, Kanu, Finidi, Klajvert, Bogarde, Rajziger…činili su drugu generaciju Ajaksovih „giganata“. Skinuli su skalp i Kapelovom Milanu u finalu LŠ 1995. godine na Prateru.

MARSELJ (1988-1993)
Verovatno nikada nikome neće biti jasno zašto je Bernar Tapi morao da podmićuje protivnike kako bi obezbedio titulu prvaka Francuske pored ovakvog tima; Didije Dešan, Marsel Desai, Rudi Feler, Kris Vodl, Žan-Pjer Papen...Osvajali su je četiri puta.

LIDS (1968-1974)
Dve titule prvaka Engleske, dva UEFA Kupa, plus dva Evropska finala i jedan FA Kup. I pored ovakvih uspeha, tim koji je predvodio Don Rivi zapamtili su pre svega po gruboj igri zbog koje su i zaradili nadimak „prljavi Lids“.