Srećan ti rođendan veliki argentinski majstore! (Srećno i tebi Mesi)

Juče je rođendan bio velikom Zinedinu Zidanu, danas je Leu Mesiju. Takvi se rađaju jednom u sto godina i njihovi rođendani su i neka vrsta fudbalskog crvenog slova. Pamtiće ih i rado ih se sećati svako ko ih je jednom video. Ali, tu negde između njihovih rođendana umetnuo se i jedan malo manje pompezan fudbalski majstor – Huan Roman Rikelme. Uvek dovoljno izmaknut u stranu od najjačih stropova svetlosti velike fudbalske pozornice, ali na terenu u rangu sa najvećima. Lider, čarobnjak i miljenik navijača. Velikan koji nikada nije dovoljno cenjen koliko je to zaslužio.

Karijera koja je počela u Argentinos Juniorsima, nastavila se u Boki Juniors gde je zaludela armiju navijača giganta sa Bombonjere i sve je bilo spremno da doživi vrhunac u Barseloni na Kamp Nou. Ali, to se nije desilo već je posle razočaravajućeg perioda u Barseloni, napravila čudo od jednog malog kluba, da bi usledio povratak u Boku. Sve to sa „desetkom“ na leđima i fudbalskim plesom koji je očaravao sve one koji vole bubamaru.

Ko je fan argentinskog fudbala, mogao bi reći da je ovo opis Maradonine karijere. Podaci su identični. Ali, isti takav put je imala i Rikelmeova. Iz Argentinosa je kao klinac došao u Boku i postao idol navijača. Nema kluba na svetu koji ga nije tražio, ali je poput Maradone mislio da će mu najbolji biti na Nou Kampu. Tada je Barselona bila daleko od današnje filozofije. Majstori se nisu cenili, već holandski pasoš po naredbi Luja Van Gala. Rikelme je na mala vrata napustio Kataloniju i na dvogodišnjoj pozajmici u skromnom Viljarealu pokazao i Evropi zašto je fudbalsko božanstvo za Argentince. Oko njega je Manuel Pelegrini napravio tim koji je došao do polufinala Lige šampiona. Tu je bio kraj, jer je baš tada onaj ludi Leman našao da se proslavi i skine penal Rikelmeu koji mečeve rešava golovima iz slobodnjaka, a kamoli tako prostim stvarima kao što su udarci sa bele tačke.

Bilo mu je dosta Evrope i vratio se tamo gde ga vole. Opet je u Boki uveseljavao onaj napaćeni narod kojem su gol i pobeda jedini lek za tmurnu i opasnu svakodnenicu. Onaj plavo-žuti deo naroda. Ima mnogo nadimaka, ali ubedljivo najbolji koji su mu dali je „Lenji mađioničar“. U te dve reči staje poptun opis njegove igre. Fudbal deluje prosto kada ga vidite kako onako zguren sa grčom na faci deli lopte u trepavicu, prodaje tunele ili lažnjake... Kada zategne bombu iz desnice, mnogi se zapitaju: odakle tolika snaga u tako nezgrapnom lenjivcu? Lakoća sa kojom Rikelme u maniru odumiruće desetke (nažalost odumiruće) miluje loptu je nešto što se retko gde još može videti.

Ni u reprezentaciji nikada nije bio u prvom planu. Iako je bio lider i najbolji igrač koji je Argentinu vodio do titula prvaka sveta i Južne Amerike do 20 godina, u A selekciji je uvek neko drugi bio u prednosti. Više se verovalo Ortegi, Galjardu, Veronu, Aimaru... Vreme je pokazalo da niko od njih nije bio bolji igrač od Romana. Argentinsko prokletstvo. Jedini put kada je na Mondijalu obukao desetku bilo je to 2006. kada je dirigovao srpskim stradanjem u Gelzenkirhenu. Svađa sa Maradonom 2010. godine je zauvek okončala njegovu karijeru.

Ali i pored svega, Rikelme je jedan od najomiljenijih igrača koje je Argentina ikada imala. Samo dva poteza su mu bila dovoljna da uđe u aleju besmrtnih. Onda kada je Mariju Jepesu prodao tunel u Superklasiku, izblamirao ga i zauvek kupio srca navijača Boke...

... i onda kada je 8.juna 2005. kupio i ostatak Argentine. Na Monumentalu je vodio Gaučose do fudbalskog terora nad omraženim Brazilom. Ne pamti da je neko neko nekada tako ubio Brazilce od fudbala. Kaka, Kafu, Karlos, Ronaldinjo, Adrijano i ostala klapa je gledala čas fudbala Doktora Rikelmea. Ono kada im uradi ovo...

Zato će u Argentini uvek biti voljen. On je „njihov“ i igrao je kod njih. Njega pamte sva predgrađa Buenos Ajresa, pamti ga „groblje slonova“ u Santa Feu, on je idol dece koja trče za loptom po Argentini. Nešto što Mesi koji danas takođe slavi rođendan nikada neće biti. Mesi je otišao rano, nema nijedan Superklasiko, derbi Rosarija ili rat za Aveljanedu. Mečeve koje čine argentinski fudbal i Argentincu znače život. Mečeve u kojima gol više važi nego u tamo nekom evropskom finalu neke Lige šampiona. Možda jeste najveći, ali nema ono što traži argentinski navijač. Zato će Rikelmeov rođendan biti veći praznik nego Mesijev. Roman ih nikada "nije izdao", Mesi "jeste", iako mi u Evropi ne razumemo kakva je to izdaja. Teško je razumeti onu strast kada Batistuta, Krespo ili Tevez proslavljaju golove ispuštajući krik zadovoljstva ili kada „bravasi“ na Monumentalu ili Bombonjeri ostaju bez glasa ispuštajući one kreštave pesme i krikove.

Jednom od poslednjih idola tih strastvenih Argentinaca želimo da nastavi još da igra i posle ovog 34. leta. I da nas ponekad sačeka ujutro majstorijom koju ćemo gledati na Jutjubu i cimati najbližeg do sebe uz ushićen komentar: „Vidi, šta je sinoć uradio Rikelme“.

Srećan rođendan majstore i velemajstore.

(FOTO: Action images)